Preterana i neukusna nacional-romantičarska scenografija povodom Dana albanske državnosti (proglašen praznikom u Makedoniji, ali prepakovan u Dan albanske zastave), više budi razočarenje nego uznemirenost (i pored rastućeg broja incidenata). Ona pokazuje da je i 100 godina nedovoljno da bi se stvari prihvatile takvima kakve jesu, a ljudi sebe tamo gde jesu. Mitologija još jednom dokazuje da je jača od stvarnosti: na ružni i siroti okoliš pada drugačija svetlost kada je nakićen jarbolima sa zastavama ogromnih proporcija, i dok ispod njih lider prsta uzdignutog ka nebu govori da se nijedna crna ruka, nijedna bitanga neće usuditi da skine taj sveti simbol postavljen usred neke nedođije (selo Grešnica). Pogledajte bulevare, nadvožnjake po autoputevima, zgrade državnih i lokalnih institucija – sve je prekriveno džinovskim tkaninama u crveno-crnoj boji. Jadne školske zgrade su odavno dekorisane, a učenici ogrnuti albanskim zastavama, dok je na školskim tablama umesto formula i reči nacrtan orao. Scena izaziva ushićenje kod ljudi koji se identifikuju sa simbolima (jedna zemlja, makar bila imaginarna, jedan jezik, jedna zastava), а od tih emocija profitiraju jedino politički lideri i tekstilni proizvođači i trgovci. Kod drugih, obratno, nelagoda, strah, pa i osećaj izneverenosti.
U ovoj nacionalističkoj groznici (koja je samo replika mnogih drugih, sličnih, i u Makedoniji i izvan nje) ipak ima i kurioziteta. Recimo, Adem Jašari, za koga se vezuje osnivanje UČK, a koji je poginuo 1998. na Kosovu, od nedavno je patron škole u Skopju. No, to nije nije bilo dovoljno, pa mu je povodom stogodišnjice državnosti postavljen spomenik u selu Raduša (gde su se vodile najžešće bitke 2001), i to na vrhu „zarobljenog“ tenka neprijateljske makedonske armije. Kao da nije dovoljna ikonografija koja pripada državi Albaniji, naokolo niču zastave još jedne strane države – SAD. Tačno je da je upravo Amerika jedna od retkih zemalja koje slave Dan zastave, od njega prave najveću svetinju, uz zakletvu pripadnosti zastavi – ali ovde je poruka drugačija. Ovo je znak zahvalnosti moćnom savezniku, koji zaista nije imao nikakvu ulogu u stvaranju albanske države pre 100 godina, ali je pomogao u stvaranju kosovske države i post-ohridske makedonske konsocijacije dve etničke zajednice.
Kada sam pre neki dan idući ka univerzitetu primetila postavljanje američkih zastava po glavnom bulevaru, setila sam se mog omiljenog Amerikanca – Howarda Zinna. Poželela sam da za ovu kolumnu pozajmim naslov njegovog članka „Skinite zastave“, ali znam da kada to nije uspelo progresivnim intelektualcima na zapadu, tek neće imati nikakvog smisla na Balkanu. Ovde je blasfemija čak i citirati definiciju zastave kao komada tkanine sa određenim dizajnom, a koji se koristi kao simbol ili znak signalizacije ili dekoracije. Ovde se zbog zastava gine. Bukvalno. Nacionalne zastave su moćni simboli patriotizma i po pravilu nose sobom određene vojne asocijacije na prošlost, ali i na sadašnjost. Albanci iz Makedonije, i iz čitavog regiona, uporno tvrde da je njihova zastava drugačija od svih ostalih: ona ne može biti državni simbol, već pre svega etnički, još od 15. veka. Dakle, zastava je starija od države, a narod stariji od zastave. Republika Albanija je ovaj simbol prisvojila, ali ga nije stvorila. Ne znam kakav je odnos građana Albanije nealbanskog porekla prema ovoj zastavi i ovom velikom prazniku, ali pretpostavljam da tamo od najranijeg uzrasta decu uče da se identifikuju sa ovom zastavom kao simbolom zajedništva. Regionalna euforija, opet, šalje sasvim drugačiju poruku: ova zastava je samo naša, albanska, zato što je etnička. Jedan jezik, jedna zastava, jedna sudbina.
Imaginarne zajednice na Balkanu se održavaju silom simbola, koji su tipično „оružje“ u bitkama identiteta. Na prvi pogled, ovo može biti dobra zamena za istinske ratove – bar nema krvoprolića, rekli bi mnogi. Ali iza svake zastave stoji ideja o tome da je to ono što je kroz istoriju bivalo natopljeno krvlju, i zato je sveto, i treba ga braniti po svaku cenu. A kako se to čini, eksplicitno je objasnio američki general J. A. Dix 1861. godine: „Ako se bilo ko usudi da skine američku zastavu, pucaj na njega na licu mesta“. Simboli nisu loši sami po sebi, ali je tačno da su instrumenti koji u isto vreme isključuju i mobilišu, podstiču podele i integraciju, ali i nasilje, makar u metaforičkom smislu. Zastave su oduvek bile deo kulture nasilja. U ovom trenutku u Makedoniji se mnogi ponašaju kao pubertetlije koji mere znate već šta, s tim što se ovde upoređuju visine jarbola i veličine zastava, ali i obrnuto je tačno – broji se ko je oskrnavio veći broj zastava onih drugih. U toku je i takmičenje ko će organizovati masovniji marš. Makedonski desničari su prošle nedelje marširali radi povećanja nataliteta (kao da im neko brani da ga povećavaju, ili je možda to bio nekakav obred plodnosti, nisam shvatila), а sada albanski partneri iz vlasti organizuju Marš orlova (uvijenih u zastave).
Republika Makedonija se 1991. nije rodila u krvi i zato je imala neponovljivu šansu da se izgradi kao drugačija zajednica, sa zastavom bez krvi na njoj. Znam da mnogi još uvek tuguju za zastavom iz Kutleša/Vergine, od koje smo morali da se oprostimo pod pritiskom međunarodnih faktora, ali činjenica je da ona nije imala vremena da stvori „lirsku paučinu između srca i mozga“ (Krleža), čak ni kod Makedonaca. Lirika je došla kasnije, otkako je zastava promenjena. U međuvremenu, nova zastava se natopila krvlju – malo u zemlji, malo izvan nje, u Iraku, u Avganistanu.
Neki misle da je lek za sadašnje podeljeno društvo uspostavljanje Ruzveltove teze: „U ovoj zemlji ima mesta za samo jednu zastavu. Ima mesta za samo jednu lojalnost, lojalnost prema SAD“. Ali parola o „okupljanju pod zastavom“ je najčešće bila zloupotrebljavana, između ostalog i da bi se ućutkao otpor prema kolektivističkim mantrama, opozicionom mišljenju i delovanju i pravu na individualnost. Ona najbolje funkcioniše u vremenima slavlja, ali i straha i opasnosti (postojeće ili zamišljene). Ovih dana vidimo kako to ide. Albanci traže razumevanje od drugih, čak i kada gube dodir sa realnošću. A kada nisu u prazničnom raspoloženju, odbijaju da stanu ispod državne zastave koju ne osećaju kao svoju. Pri tome, razočaranim Makedoncima predlažu da i oni sebi izmisle etničku zastavu, pa da budu jednaki – u etnonacionalizmu, ako već ne umeju da grade demokratske i opšteljudske vrednosti.
Pesnik je jednom napisao da najlepše pevaju zablude, ali one i ubijaju najlakše. U ovom slučaju ubijaju mogućnost stvaranja zajedničke nacije (demosa), ovde i sada, jer (da parafraziram još jednog Amerikanca, tačnije mudrog vrača plemena Chippewaa), mera jedne civilizacije nije u visini betonskih građevina – ili jarbola i zastava – nego u tome koliko su ljudi naučili da se ponašaju dobro prema drugim ljudima i prema životnoj sredini. Konfete će završiti u blatu, ukrase će razvejati vetar i opet će zavladati sivilo svakidašnjice. San o ujedinjenoj etničkoj Albaniji će trajati i dalje, ali nadajmo se da ćemo u sledećih sto godina uspeti da stvorimo nešto čemu ćemo se zajedno radovati i na što ćemo svi biti ponosni. Na kraju, samo još jedna napomena. Ma koliko bilo lepo čuti od Alije Ahmetija kako govori da je pomirenje u Makedoniji već završena stvar, tužno je što on istovremeno kaže i da su zločini izvršeni pre 100 godina bolni i sveži u sećanju Albanaca, a istovremeno traži da se zaborave oni od pre samo 11 godina.
Nova Makedonija, 26.11.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 26.11.2012.