Sinoć, dok nam je saopštavao plan o povlačenju trupa iz Avganistana, predsednik Obama pokušao je da nam pruži utešan pogled na mešovite rezultate rata i njegovu neizvesnu budućnost: možda mi ne pobeđujemo, ali Al Kaida sigurno gubi.
Ovakav pogled nije pozitivan. On je negativan. Njegov fokus nije na onome što ide dobro, već na onome što ne ide. Rat je ispunjen bolom, gubitkom i nesigurnošću. Ako očekujete bezbednost i pobedu, naročito protiv terorista, onda ćete biti razočarani. Međutim, možete postići ono suprotno. Možete neprijatelju naneti bol i gubitak i učiniti da se oseti nebezbednim. Ovi ograničeni ciljevi neće učiniti da vi budete bezbedni. Ali će učiniti da budete bezbedniji.
Pre deset godina, tokom obraćanja kongresu nakon napada na Njujork 11. septembra, Buš je saopštio da se formira Odeljenje za unutrašnju bezbednost (Office of Homeland Security). Ali njegova meta su bili i teroristi širom sveta. „Mi ćemo prekinuti dotok novca teroristima, naterati ih da se okrenu jedni protiv drugih, progoniti ih od jednog do drugog skrovišta, do trenutka kada više neće imati mira, niti gde da se sakriju,“ izjavio je on. „Takođe ćemo izvršiti pritisak na nacije koje pružaju pomoć ili utočište terorizmu.“
Pre dve godine, kada je Obama najavio povećanje broja trupa u Avganistanu, on je ponovio ovu formulu. Prvi cilj ovog povećanja trupa, izjavio je on, jeste „da Al Kaidi bude uskraćeno utočište.“
Pozitivna misija koju je Obama preuzeo na sebe tokom tog govora 2009 godine – da „ojača kapacitete avganistanskih bezbednosnih službi i države kako bi bili u stanju da preuzmu glavnu odgovornost za budućnost Avganistana“ – nije završena. Možda nikada neće u potpunosti ni uspeti. I zato je negativna misija postala ključna. „Cilj koji pokušavamo da postignemo je moguć,“ poručio je Obama Amerikancima prošle večeri – „da ne postoji utočište iz koga će Al Kaida ili druge njoj bliske organizacije moći da napadaju našu zemlju i naše saveznike. Nećemo pokušavati da od Avganistana napravimo savršenu zemlju. Nećemo večno patrolirati ulicama avganistanskih gradova i brdima koja ih okružuju. Za to je odgovorna avganistanska vlada.“
Tokom telefonske konferencije za štampu, visoki državni zvaničnici su vrlo jasno i nedvosmisleno potvrdili ovu poruku – koristeći reč „utočište“ 21 put. Veliki uspeh američke vojske i antiterorističkih operacija, tvrdili su oni, nije bezbednost, već nepostojanje bezbednosti. U Pakistanu, naglasili su oni, „razgradnju kapaciteta Al Kaide prati i vrlo nebezbedno okuženje unutar Vaziristana. U Avganistanu, dodali su oni, “pojačan napad američkih trupa fokusiran je na određene oblasti u srcu talibanske teritorije u dve glavne provincije južnog Avganistana – Helmand i Kandahar – i to su mesta gde smo bili svedoci najvećeg napretka na polju bezbednosti na terenu. Te su oblasti godinama bile utočišta za talibane unutar Avganistana. Danas, njih kontrolišu NATO snage… ili, u nekim slučajevima, avganistanske službe bezbednosti. U svakom slučaju, ne kontrolišu ih talibani. To znači da nekadašnja utočišta na jugu više ne postoje.“
Primetićete da se, po ovom mišljenju, “napredak na polju bezbednosti” ne definiše nužno kao uspostovljanje kontrole NATO ili avganistanskih trupa, već kao odsustvo kontrole talibana. Naša bezbednost leži u njihovoj nebezbednosti. Mi smo bezbedni kad oni nisu.
U svom govoru, Obama je definisao snagu Amerike na osnovu slabosti Al Kaide: „Mi započinjemo ovo povlačenje sa pozicije moći. Al Kaida je pod mnogo većim pritiskom nego što je ikad bila nakon 11. septembra. Zajedno sa Pakistancima, eliminisali smo više od polovine rukovodstva Al Kaide. … Informacije koje smo pribavili pretresom Bin Ladenove kuće u Abotabadu pokazuju da je Al Kaida pod ogromnim pritiskom. Bin Laden se brinuo da Al Kaida nije sposobna da nađe efektivnu zamenu za teroriste koji su ubijeni, i da nije uspela u svojim pokušajima da Ameriku prikaže kao zemlju koja je u ratu sa islamom, zbog čega je šira prodrška ovoj organizaciji presahla.“
Pritisak, napor, neuspeh, presahla. Poput muža koji se iz kafanske tuče vraća sa masnicom na oku, Obama nudi utešnu priču: možda ja loše izgledam, ali treba samo da vidiš onog drugog tipa.
U Avganistanu smo deset godina. Izgubili smo 1.500 života. Vlada koju smo u toj zemlji pokušali da odnegujemo korumpirana je, nestabilna, i nije u stanju da obezbedi velike delove zemlje. Ako se budemo čvrsto držali sigurnosti i bezbednosti, doživećemo neuspeh, jer je u ratu, kao što su naši neprijatelji dokazali 11. septembra, najlakše oduzeti nekome bezbednost. Na sreću, to isto možemo i mi njima da uradimo. I nije nam za to potreban kontigent od 100.000 ljudi u Avganistanu.
William Saletan, Slate, 23.06.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 25.06.2011.
