Terazije, Beograd, foto: Predrag Trokicić
Terazije, Beograd, foto: Predrag Trokicić

Odlomak iz autorove nove knjige „Clear bright future: A radical defence of the human being / Svetla budućnost: radikalna odbrana čoveka“, Allen Lane 2019.

Mnogi su Trampovu pobedu doživeli kao dramatični povratak totalitarizma, teorije o supremaciji belog muškarca i suspenzije istine. Kao žrtve iz nekog vampirskog filma zgrabili smo najbliži venac belog luka i zatražili pomoć od legendarnih humanističkih pisaca iz 40-ih i 50-ih godina prošlog veka. S knjižarskih polica su poletele knjige Džordža Orvela i preživelog logoraša Aušvica Prima Levija. Štampani su novi tiraži komuniste-pokajnika Artura Kestlera i progonjenog sovjetskog novinara Vasilija Grosmana. Ali najtraženiji su bili tekstovi političke filozofkinje nemačkog porekla Hane Arent. U danima posle Trampove pobede Arent je postala prava svetica isceliteljka liberalnog angsta.

U decenijama posle Drugog svetskog rata ona je pružila humanistički odgovor na iskustva nacizma, holokausta i Hladnog rata. Godine 1953. ona piše da „idealni subjekt totalitarne države nije uvereni nacista ili komunista, već svi oni koji ne vide razliku između činjenice i fikcije (ukidanje stvarnosti iskustva) i razliku između tačnog i lažnog (ukidanje normi mišljenja)“. Ovo je 65 godina kasnije skoro savršen opis izborne baze oblikovane Trampovim skupovima, televizijskim programom Fox News i kremaljskim skrivenim reklamama na Fejsbuku. Ono što je ljude 1930-ih učinilo podložnim lažnim vestima, objašnjava Arent, bila je usamljenost: „iskustvo potpunog nepripadanja svetu, jedno od najradikalnijih i najbeznadežnijih ljudskih iskustava.“

To je ona usamljenost ljudi iz današnjih malih američkih varoši, zaostalih industrijskih gradova Britanije ili zabiti Poljske i Mađarske – najživljih predela novog autoritarnog rasizma. Paradoksalno, to je usamljenost koju proizvodi i naše umreženo društvo: koliko je samo ženomrzačkih i rasističkih masovnih ubica u Americi posle događaja opisivano kao „usamljenik“ i „vuk samotnjak“?

Danas su nam bliske i analize Arent o širenju totalitarizma preko simpatizera unutar demokratskih institucija i masovnih medija. Kroz njih, kaže ona, fašistički pokreti „šire svoju propagandu u blažim, uglađenijim oblicima, sve dok čitava atmosfera ne postane zatrovana totalitarnim elementima koje je teško prepoznati kao takve, već se oni pojavljuju kao normalne političke reakcije i stavovi“. Savremeni desničarski ekosistem kroz koji tvrdokorni fašisti alt-desnice šire svoje laži, od takozvanih alt-lajt sajtova kao što je Breitbart do zvaničnih kanala poput Fox News, odgovara opisu koji daje Arent.

U svom izveštaju sa suđenja nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu, ona je skovala slavnu sintagmu koja se može primeniti na mnoge savremene autoritarne kleptokrate: „banalnost zla“. Na hiljade nacističkih funkcionera kao što je Ajhman učestvovalo je u masovnim ubistvima, dok su se svake večeri vraćali svom prozaičnom domaćem životu. Da bi bili u stanju za tako nešto, objašnjava Arent, presudan je bio gubitak sposobnosti da misle: „Što se duže sluša [Ajhman], postaje očiglednije da je njegova nesposobnost da govori blisko povezana sa nesposobnošću da misli, naime, da misli sa stanovišta nekog drugog“. Ta je pojava duboko ukorenjena u životnom ciklusu moderne birokratije. Totalitarne države pretvaraju ljude u šrafove administrativne mašine, kaže Arent, „dehumanizujući ih“. Što je još gore, pisala je, izgleda da je to obeležje svih modernih birokratija.

Konačno, Arent je razumela šta je to što omogućava „privremeni savez elite i rulje“: shvatanje da njihove ideologije imaju smisla samo ako mogu da preokrenu istorijski napredak. I jednima i drugima je potreban „pristup istoriji“, navodi Arent, čak i po cenu razaranja društva. Danas je to cilj milijardera iz Trampovog okruženja i beta-muškaraca koji pod bakljama marširaju kroz Šarlotsvil: premotati istoriju unazad i uništiti globalni poredak.

Arent nam, dakle, pruža značajne uvide u naše doba sa distance od pola veka. Činilo se da je posle 1989, sa kolapsom Sovjetskog Saveza, bauk totalitarnih sistema zauvek nestao. Javljale su se diktature i kasnije, ali su to bili aljkavi poduhvati u zemljama suviše siromašnim za birokratiju nacističkog tipa, a kamoli za sprovođenje sistemske kontrole uma nad stanovništvom. Do 2000. godine, kada je bugarsko-francuski filozof Cvetan Todorov napisao veličanstvenu istoriju otpora 20. veka Nada i pamćenje, njegov zaključak je bio samorazumljiv: „Totalitarizam pripada prošlosti; ta konkretna bolest je savladana.“

Trampova pobeda je ogolila povratak totalitaraca koje je opisala Hana Arent. Citirali smo njene uvide po Fejsbuku i transparentima na anti-trampovskim skupovima. Uz to se javio niz uznemirujućih pitanja. Prvo: ako je uspešna demokratija slobodnog tržišta kao što je Amerika sposobna da proizvede Trampa, zar to ovaj trenutak ne čini gorim od onog iz 1930-ih? Hitler i Staljin su bili proizvodi ekonomija državne dominacije pogođenih krizom; predvodili su podaničko i neobrazovano stanovništvo, trenirano generacijama fabričkog rada i vojne obaveze da sluša hijerarhiju nad sobom. Tokom dva veka pre pojave Hitlera, Nemačka je imala svega deset godina ustavne demokratije; do Staljina, Rusija nije imala nijednu. S druge strane, početkom 21. veka Amerika je društvo puno obrazovanih ljudi, neprekinute demokratske tradicije koja seže do 1776. Po scenariju Hane Arent, nije bilo moguće da Sjedinjene Države proizvedu masovni pokret nalik fašističkom koji bi izveo kleptokratski napad na ustav.

Drugo: diktatori iz 1930-ih koji su se oslanjali na brisanje razlike između istine i laži su istovremeno imali apsolutni monopol nad informacijama i dezinformacijama. Elite su imale kontrolu nad štamparskim mašinama, a država nad radio-stanicama. Čak je i posedovanje pisaće mašine bilo strogo kontrolisano, i u Trećem rajhu i u Sovjetskom Savezu. Takav monopol nad informacijama danas ne postoji. Otkud onda svi ti ljudi neotporni na lažne vesti? Treće: Hitlera je uništio Staljin. Čitav posleratni svet u kome su se Arent, Orvel, Kestler i Levi bavili kritikom totalitarnog uma nastao je na pobedi jedne totalitarne države nad drugom. Ako zapadu danas preti oživljeni totalitarni impuls, gde je ta spoljašnja sila sposobna da ga porazi, kako su to učinile savezničke i sovjetske trupe 1944-45?

Paradoks savremenog kulta Hane Arent je u tome što ona daje nepodesne odgovore na ova pitanja. Orvel i Kestler su se borili protiv fašizma u Španiji – Kestler kao član Partije, Orvel kao pripadnik krajnje levičarske POUM milicije; Levi se kao partizan 1943. borio u grupi povezanoj sa liberalno-socijalističkom Partito d’Azione.1 Grosman, prvi sovjetski novinar koji je ušao u ostatke koncentracionog logora Treblinka, tokom čitavog rata je radio kao novinar Crvene armije. Svi oni su imali svest o tome koliko ih je rat u kome su učestvovali moralno iskompromitovao.

Levijeva partizanska jedinica se raspala nakon streljanja dva dobrovoljca zbog nediscipline. Kestlerov lik nemilosrdnog sovjetskog komesara delom je zasnovan na njegovim vlastitim postupcima iz vremena dok je bio špijun Kominterne. Grosman je denuncirao druge pisce i izveštavao o napredovanju Crvene armije bez pomena masovnih silovanja i pokolja. Orvelova poema „Italijanski vojnik“ o dobrovoljcu anarhisti iz Španskog građanskog rata dramatizovala je problem borbe protiv fašizma u savezu sa staljinizmom. „Laž koja te je pogubila zakopana je“, pisao je Orvel u gorkoj odi mrtvom drugu, „pod još dubljom laži“.

Svaki od ovih pisaca počinio je nasilje u ime antifašizma. U njihovim tekstovima antifašističko nasilje se prikazuje kao neizbežno, čak tragično – jer konačno vodi jačanju staljinizma, birokratije i nehumanih odnosa u društvu. Mada je bila pritvorena zbog otpora nacistima 1933. i bila prinuđena da pobegne iz Francuske posle okupacije, da bi u SAD stigla 1941, Arent nije bila akter antifašističkog nasilja.

U praktičnom smislu, Arent je problem fašizma vs. staljinizma rešila bekstvom u Ameriku, što joj niko ne može zameriti. Teorijski, međutim, rešila ga je zaključkom da je američka ustavna demokratija oblik industrijskog društva jedinstveno imun na totalitarizam. U svom predavanju iz 1948. u socijalističkom klubu u Njujorku, Arent potcrtava teoriju o izuzeću Amerike od totalitarnih tendencija: „Američka republika je jedino političko telo zasnovano na velikim 18-ovekovnim revolucijama koje je preživelo 150 godina industrijalizacije i kapitalističkog razvoja, sposobno da se nosi sa usponom buržoazije i koje je, uprkos snažnim i odvratnim rasnim predrasudama u svom društvu, odolelo svim iskušenjima da se upusti u igru nacionalističke i imperijalne politike.“

Amerika je, tvrdila je Arent, bila 20-ovekovna demokratija koja „živi i napreduje“ po uzusima 18-ovekovne filozofije – a to je utilitarni protestantski individualizam upisan u njen ustav. Svoju ulogu Arent je shvatala kao doprinos razvoju SAD-a kritikom države, što je činila borbom za građanska prava i protiv rata u Vijetnamu. Ona je bila hrabra protivnica tiranije, ali umesto da je idealizujemo, trebalo bi da razumemo njene ideje u svom vremenu. Nacizam se, kaže ona, pojavio iz „vakuuma nastalog u gotovo simultanom raspadu evropskih društvenih i političkih struktura“. Kada su nacisti rekli da je stari poredak propao naprosto su, kako to ona kaže, „lagali istinom“.

Ali ona nikada nije objasnila zašto su evropske društvene i političke strukture kolabirale. Radije je opisivala prirođene tendencije ka zlu, iz podzemne kulture antisemitizma ili imperijalističke bele supremacije, koje su se „iskristalisale“ u nacizam i staljinizam. Ali kristalizacija je fizički proces koji ima svoj uzrok i posledice. Ako tražite objašnjenje izvora sličnosti između nacizma i staljinizma, tražite dalje: Arent je bila teoretičarka pitanja „Šta je pošlo po zlu i kako ljudi treba da žive?“, a ne pitanja „Šta se dešava i zašto?“

Besmislena je pretpostavka da je Arent prva identifikovala zajedničke osobine totalitarnih projekata nacizma i staljinizma. Od svih ljudi s kojima se sretala i čije je radove mogla čitati u Americi 1940-ih, bila je među poslednjima koja će opisati ovu vezu.

Tokom čitave decenije 1920-ih, anarhisti i socijalisti anti-boljševičke tradicije upozoravali su da ruska revolucija nosi potencijal za diktaturu, po najgorim uzorima sa zapada. Kada su razmatrali izvor ove opasnosti, locirali su „zaostalost“ ruskog društva ili neobrazovano seljaštvo i radničku klasu. Kada su laži i represija poprimili industrijske razmere, sa usponom Staljinove frakcije od 1927, mislioci socijalističke i komunističke tradicije prvi su sugerisali da to može da znači pojavu nekog novog sistema, ukorenjenog u tehnološkom progresu i birokratiji modernih država.

Austrijski socijalista Lusijen Lora 1931. tvrdi da SSSR nije ni kapitalistička ni socijalistička već „biro-tehnokratska“ država: nova vladajuća kasta zgrabila je kontrolu i nametnula novi oblik klasnog društva. Lora to izričito povezuje s pojavom menadžerske birokratije u zapadnim zemljama, koja stvara „drugi oblik eksploatacije čoveka“ i zamenjuje kapitalizam.

U Sovjetskom Savezu od 1937. počinju ubistva industrijskih razmera. Moskovska nameštena suđenja tek su vidljivi deo ogromne čistke u kojoj će za samo dve godine, kažu procene, nestati oko 1,2 miliona ljudi – uglavnom komunista levih frakcija, militantnih radnika, političkih opozicionara i oficira za koje se verovalo da bi se uz njih svrstali.

Posle Moskovskih procesa, jedan ekscentrični levičar, Bruno Rici, objavio je knjigu Birokratizacija sveta, u kojoj tvrdi da je sovjetska birokratija naprosto ruska verzija novog oblika klasnog društva koje širom sveta zamenjuje kapitalizam: nazvao ga je „birokratski kolektivizam“. Rici sugeriše da je u Rusiji, Nemačkoj i Americi ova nova birokratija zamenila proletarijat na mestu pokretača istorijskog progresa. I nacistička Nemačka i Musolinijeva Italija, pisao je Rici, stekle su antikapitalistički karakter: „društveni karakter njihovih zemalja je isti“.

Kada su Hitler i Staljin sklopili pakt o nenapadanju avgusta 1939. koji je predviđao komadanje Poljske, a Nemačkoj odrešio ruke da ratuje protiv Britanije i Francuske, Ricijeva teza o birokratskom kolektivizmu snažno je odjeknula na zapadnoj levici. Džejms Burnam, jedan od glavnih sledbenika Trockog u Americi, napisaće da su SSSR, nacistička Nemačka i Ruzveltova Amerika tri vrste „novog oblika izrabljivačkog društva“. Ova „menadžerska revolucija“ svuda je trijumfovala, što je istorijskom progresu ostavilo opciju da dejstvuje jedino kroz aktivnosti totalitarnih diktatora. Za razliku od Arent, čija je studija Izvori totalitarizma iz 1951. bila kritikovana zbog toga što staljinizam tretira blaže nego nacizam, Burnamova teorija bila je jasna: to dvoje su tačni ekvivalenti.

U svom remek-delu 1984 Džordž Orvel parodira Burnamove ideje za Knjigu, tajni priručnik pokreta iz podzemlja koji želi da zbaci sa vlasti Velikog brata. Orvel odbija Burnamovu tvrdnju da se svet pretvara u tri nepomične totalitarne diktature, ali ispituje – kroz upozorenje – kako bi do toga moglo doći: potiskivanjem svakog znanja o prošlosti; pretvaranjem jezika u politički žargon kako ljudi ne bi mogli da misle buntovne misli; i suzbijanjem seksualnih želja.

Orvelov junak Vinston Smit zaista ponovo otkriva prošlost, održava kritički privatni govor u svom dnevniku – i nesumnjivo sledi svoje seksualne želje. Ali će dolijati genijalnosti vladajuće partije koja stvara lažnog opozicionog vođu, Emanuela Goldštajna (delom napisanog po uzoru na Trockog, a delom po Burnamu) da ulovi u klopku svakog ko se buni.

Ove ideje koje cirkulišu od Ricija preko Burnama do Orvela, bile su aktuelne više od deset godina u trenutku kada je Arent napisala Izvore totalitarizma. Za razliku od njih, Arent se nije bavila objašnjavanjem razloga trijumfa totalitarnih ideologija. „Postoji ambis“, pisala je, „između ljudi blistavih i jasnih ideja i ljudi brutalnih dela i aktivne bestijalnosti, koji nikakvo intelektualno objašnjenje ne uspeva da premosti.“

I ako se priklonimo Hani Arent kao putokazu za savremeni trenutak, ova pojmovna praznina biće nam priličan problem. Jedno je reći da je kasnih 1920-ih staro evropsko društvo propalo i za sobom ostavilo vakuum. Pitanje koje je taj događaj pokrenuo glasi: Zašto je taj vakuum ispunjen izuzetno sličnim ideologijama i praksama u čijem su središtu nehumanost, logori smrti, organizovano laganje, tortura i suzbijanje racionalne misli i jezika?

Ideja koja nedostaje Hani Arent je klasa. Ona će tačno identifikovati da brutalnost fašizma ima poreklo u brutalnosti kolonijalizma kasnog 19. veka. Tu misao ona pozajmljuje od poljske marksistkinje Roze Luksemburg, da je evropskim zemljama bilo potrebno da izvezu višak ušteđevine i stanovništva u svoje kolonijalne posede. Razumela je da imperijalizam stvara materijalnu osnovu za savez „elite i rulje“ zasnovan na teorijama više rase; kao i da su fašističke pokrete podjednako činili bogati i siromašni, čiji su interesi iznenada konvergirali u kolaps starog poretka. Arent je takođe u pravu kada ističe da su reformistički socijalisti u Nemačkoj pre 1914. prevideli opasnost fašizma radničke klase, jer se to nije uklapalo u njihove teorije o klasnoj borbi.

Međutim, Arent nije razumela klasnu dinamiku društava koja je proizvela i fašizam i staljinizam. Pobune radničke klase s početka 20. veka, i njihov neuspeh, objašnjavaju gotovo sve ono što Arent bira da ne objasni o usponu totalitarizma.

U slučaju fašizma – u Italiji, Nemačkoj i Španiji – nesposobnost kapitalista da nastave da potplaćuju sloj radnika, te puka veličina i društvena moć radikalizovanih radničkih pokreta, primoravaju elite da se oslone na militarizovane desničarske grupe za pohod protiv sindikata i socijalističkih partija. U slučaju staljinizma, zaostalost Rusije, izolacija i atomizacija radničke klase posle tri godine građanskog rata, omogućili su novoj klasi birokrata da do sredine 1920-ih preuzme mesto stare buržoazije.

Bez istinskog razumevanja da je radničko samo-organizovanje bio taj bauk koji kruži nad evropskom elitom – od globalnog masovnog štrajkačkog pokreta 1911-1913. do poraza fašizma u ustancima koje su predvodili komunisti 1943-1944 – ne može se razumeti zašto je ta elita bila tako spremna da podrži fašizam sredinom 20. veka.

Savremeni događaji, međutim, postavljaju pitanja za čije je odgovore metodologija Hane Arent još manje prikladna. Kolaps neoliberalizma lišio je aktuelni model kapitalizma svakog smisla i opravdanja. Čak i u voljenoj „američkoj republici“ Hane Arent vakuum ispunjava ideologija neprijateljski nastrojena prema ljudskim pravima, univerzalizmu, rodnoj i rasnoj jednakosti; ideologija koja obožava moć, demokratiju vidi kao obmanu i priželjkuje apokaliptično resetovanje čitavog globalnog poretka. Što je još gore, glavno oružje američke desnice je ista ona „18-ovekovna filozofija“ za koju Arent pretpostavlja da je Americi obezbedila imunitet na totalitarnu vladavinu: individualizam, koji je tokom 30 godina vladavine slobodnog tržišta okrenut protiv njih, i uverenje da ekonomski izbor konstituiše slobodu.

I danas zvuči aktuelno kad Arent kaže da je „ono što je rulja želela… bio pristup istoriji čak i po cenu uništenja“. Dok posmatramo kako alt-desne milicije Sjedinjenih Država mašu oružjem i prete smrću feministkinjama, levičarima i migrantima, teško je odoleti zaključku da je uništenje, još jednom, njihova najdublja želja. Sruši sve i počni ispočetka, jeste savremena fantazija desnice.

Ipak, ta današnja „rulja“ živi u najbogatijoj zemlji sveta, na mestu gde uživa neometano pravo da nosi oružje, protestuje ispred klinika za abortus i izvikuje rasističke bljuvotine. To je država u kojoj već skoro deset godina traje neprekinuti ekonomski oporavak. Zašto žele da je unište?

Dok analize koje Arent izvodi o dinamici totalitarnih pokreta uglavnom drže vodu, s njenim objašnjenjima uzroka nije baš tako. Ako je Tramp izazvao krizu progresivne misli, to je pre svega kriza kulta Hane Arent. Sjedinjene Američke Države su bile njena poslednja i ustrajna nada: jedina politička institucija na planeti koja je trebalo da bude imuna na totalitarizam, nacionalizam i imperijalizam.

Njen humanizam se zasniva na ideji o tome šta bi trebalo da bude, a ne na onome što jeste. Ljudska bića bi, pisala je, trebalo da se odupru totalitarizmu trudeći se da žive aktivan život političkog angažovanja i ostvare slobodu da misle filozofski.

Bez obzira na brojne progresivne ciljeve kojima se Arent posvetila, njen pogled na svet umrljan je divljenjem reakcionarnoj nemačkoj filozofiji čiji je začetnik Fridrih Niče. Niče je učio nemačku buržoaziju kasnog 19. veka da su njene fantazije o carstvu i narodu validnije od projekta radničke klase za saradnju, jednakost i društvo usmereno na čoveka. Moral je obmana, govorio je, a najpoštenije bi bilo slediti sopstveni interes svim nužnim sredstvima. Ljudska egzistencija nema svrhu, poput „dobrog života“ kako ga je zamišljao Aristotel, pa se iz nje ne može izvesti nekakav moral ili etika.

Mada je Arent žalila zbog načina na koji se moral buržoazije pod nacizmom „urušio gotovo preko noći“, njeno objašnjenje se u suštini svodilo na to da je Niče bio u pravu: njegova „trajna veličina“ je u tome što je pokazao stepen otrcanosti i besmisla morala nemačke buržoazije, pisala je.

Niče će postati kultna figura neoliberalizma. Kada se ljudska bića redukuju na dvodimenzionalne, sebične i konkurentne pojedince – rečju, kada se utvrdi da „društvo ne postoji“, kako je to Margaret Tačer jednom rekla – jedini logičan odgovor je oblikovati sebe po uzoru na Ničeovog natčoveka: alfa muškarac, nemilosrdni menadžer, finansijska ajkula, zavodnik.

Arent je nesumnjivo izvela drugačije moralne zaključke od Ničea, ali ni njega ni filozofsku tradiciju koju je začeo ona nije videla kao praroditelje nacizma. Zaista, svim silama se trudila da ga oslobodi od odgovornosti za hitlerizam. Do kraja života je ostala puna strahopoštovanja prema vodećem Ničeovom sledbeniku, simpatizeru nacista i nekadašnjem ljubavniku, filozofu Martinu Hajdegeru.

Za nas je danas od ključnog značaja razumevanje filozofske niti koja se proteže od Ničea, preko Hitlera do američkih neokona iračke ere i alt-desnice. Reakcionarnoj politici Niče dođe kao nekakav filozof-za-sve. On je taj koji će srednjoj klasi, nezadovoljnoj menadžerskim konformizmom, objasniti da postoji viši oblik pobune od one koju predlažu socijalizam, feminizam i druge progresivne ideje: individualistička pobuna protiv morala, u sopstvenom interesu.

Niče poručuje elitama da su one neophodne i brutalno je iskren kada kaže da to zahteva vrstu društvenog aparthejda u kome je većina ljudi prinuđena na „prinudni rad“. On osuđuje državnu intervenciju, baš kao i moderna desnica, i zagovara „što je manje državne moći moguće“. On je, naravno, zgađen nad mogućnošću da radni ljudi koriste oporezivanje za redistribuciju bogatstva. Niče idealizuje „tip zločinca“: sve što gangsteru fali da bude superheroj, kaže on, jeste „divljina, izvesna slobodnija i opasnija priroda“ u kojoj može da pokaže da su „svi veliki ljudi bili zločinci [i] da zločin ide uz veličinu“.

Niče pozdravlja uspon evropskog imperijalizma: „Tu se izgrađuje smela gospodarska rasa na osnovi krajnje inteligentne mase“. Ono što je toj gospodarskoj rasi bilo potrebno jeste sloboda od društvenih normi i verskog morala, da bi postala „kao likujuća čudovišta koja možda iz užasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja, zlostavljanja izlaze s takvom drskošću i duševnom ravnotežom kao da je izvršen samo neki mladalački nestašluk.“2

Čitanje onoga što je Niče zaista napisao u kontekstu uspona nemačkog radničkog pokreta i rađanja nemačke imperijalne ambicije, trebalo bi da ostavi zgađenim svakog humanistu, demokratu ili pobornika ljudskih prava. Ali to nije odbilo Hanu Arent.

Zašto je to značajno? Zato što, ako želimo da pratimo nit koja povezuje varvarstvo kolonijalnog perioda, široko usvajanje iracionalizma među evropskim intelektualcima 1920-ih, uspon nacizma – sa usponom savremene alt-desnice, treba da uvidimo da ta veza iznad svega počiva na doktrini amoralnosti i biološke supremacije koju je zagovarao Niče.

Škotski filozof Alestar Mekintajer napisao je da ima neke logike u ponavljanju otkrića Ničea i njegove teorije o natčoveku. Svaki put kada se kapitalistički poredak nađe pod pritiskom, a vladavina elite bude ugrožena, dovodi se u pitanje svakodnevni moral koji ispovedaju bogati. Represija, izopačenost, laži, pa čak i ubistvo postaju svakodnevica. U tim kritičnim trenucima obični, dosadni birokrati otkrivaju da su njihove norme i moral samo smesa starih pravila bez logične osnove. Stoga je moguće, pisao je Mekintajer, „pouzdano predvideti da će se periodično pojavljivati društveni pokreti koji se napajaju upravo tom vrstom profetskog iracionalizma kojoj je Ničeova misao prethodnik.“

Upravo je to ono što živimo danas, a što misao Hane Arent ne može da objasni – jer je odbila da razume fašizam kao odgovor elite na mogućnost snage radničke klase, ili da razume suštinsku ulogu iracionalizma u svim takvim reakcionarnim pokretima, ali i zato što je njena filozofija bila zasnovana na pretpostavci jedinstvenog američkog imuniteta na totalitarne impulse. To je nažalost demantovano.

Optimistički pogled Arent na posleratnu Ameriku bio je zasnovan na njenom uverenju da ljudi mogu naučiti da preduzimaju samooslobađajuća dela, te naučiti da razlikuju dobro od zla i ružno od lepog. Ali ako delite njen optimizam – a ja ga delim – onda sada pred sobom kao protivnika imate veoma opasnu suprotnu silu.

U tom kontekstu, ponovno otkrivanje Hane Arent i humanizma 1950-ih nije dovoljno. Potreban nam je humanizam koji se može odupreti novom pokušaju etabliranja bioloških hijerarhija, koji je u stanju da ukoreni univerzalnost ljudskih prava u temelje solidnije od onih koji su trenutno pod napadom. Taj projekat treba da preživi susret sa izazovom mašina koje misle i nove ideologije mašinske kontrole, poznate kao post-humanizam.

The New York Review of Books, 02.05.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 30.05.2019.

________________

  1. POUM – Partido Obrero de Unificación Marxista, Radnička partija marksističkog ujedinjenja; Partito d’Azione, italijanska antifašistička Partija akcije, 1929-1947 (prim.prev.)
  2. Mejson u ova dva pasusa koristi (nepotpune) citate iz Sumraka idola, Volje za moć i Genealogije morala; prim.prev.