Hemingvej – budi muško

Hemingvej sa svojim ulovom na safariju

Hemingvej na svom prvom safariju (1933-34), foto: Kenedijeva predsednička biblioteka i muzej u Bostonu

Prikaz knjiga: 1. Mary V. Dearborn, „Ernest Hemingway: A Biography / Ernest Hemingway: biografija“, Knopf; 2. James M. Hutchisson, „Ernest Hemingway: A New Life / Ernest Hemingway: novi život“, Pennsylvania State University Press; 3. Nicholas Reynolds, „Writer, Sailor, Soldier, Spy: Ernest Hemingway’s Secret Adventures, 1935-1961 / Pisac, mornar, vojnik, špijun: tajne avanture Ernesta Hemingwaya 1935-1961“, William Morrow; 4. „The Short Stories of Ernest Hemingway: The Hemingway Library Edition / Pripovetke Ernesta Hemingwaya: Hemingwayeva sabrana dela“, Scribner

Da je Nacionalno udruženje za vatreno oružje SAD ikada razmišljalo o tome da u svoje redove primi nekog dobitnika Nobelove nagrade za književnost – to bi bio Ernest Hemingway. Magazin Sportsko streljaštvo je 2010. objavio ilustrovanu knjigu Hemingwayevo oružje. Pred nama je neverovatno detaljan, raskošno ilustrovan i sablasno fetišistički katalog vatrenog oružja koje je posedovao veliki pisac: automat Browning 5s, pištolji Colt Woodman, sačmarice Winchester 21, lovačke dvocevke za na bok (bokerice) Merkel, Beretta S3, lovački karabini Mannlicher-Schoenauer, puška za lov na krupnu divljač, 577 Nitro Ekspress (fantazirao je da njom ubije senatora Joea McCarthyja), visokokalibarski mauzer, automat Thomson kojim je, po sopstvenim rečima, ubijao ajkule.

Na jednoj fotografiji u ovoj knjizi Hemingway je sa Garyjem Cooperom i zamahuje lovačkom dvocevkom Browning; na drugoj nekoj zadivljenoj holivudskoj lepotici pokazuje svoju sačmaru pumpericu Model 12: „Hemingway je mnogo voleo da uči žene da pucaju – koji muškarac ne bi rado trenirao Jane Russell?“ Tu je i puška Griffin and Howe 30-06 Springfield – „koja je već okusila krv losa, jelena i medveda“ – prislonjena uz ubijenog nosoroga. Autori knjige jedino ne znaju kojim oružjem je Hemingway izvršio samoubistvo 1961.

Hemingwayeva osobena varijanta američkog romantizma zapravo se svodi na duboku povezanost sa prirodom koja se izražava žestokim napadima na nju. U priči „Očevi i sinovi“, jednoj od onih koje su izdržale test vremena, njegov alter ego Nick Adams vozi se kroz pejzaž „zamišljajući kako lovi sve što vidi“. Ta pohlepa je Hemingwaya učinila slavnim – postao je zlatni standard američke muškosti. Kao što je pokazao David Earle u knjizi All Man! / Muškarac od glave do pete, 50-ih godina prošlog veka u muškim magazinima su se mogli naći naslovi poput „Hemingway: američka muškarčina broj jedan“ i „Hemingwayeve maljave grudi“.

Ali ta persona alfa mužjaka i njegova nezasita želja za posedovanjem žena i pobeđivanjem prirode Hemingwaya danas čini odbojnim. Teško je saosećati s čovekom koji je svojoj trećoj ženi, sjajnoj novinarki Marthi Gellhorn koja je tada izveštavala iz Drugog svetskog rata, poslao telegram: „Jesi li ti ratni izveštač ili žena u mom krevetu?“ Još je teže ne zgroziti se nad njegovim ubijanjem lavova, leoparda, geparda i nosoroga u Africi ili nad hladnokrvnim saopštenjem Mary Dearborn o sudbini 18 delfina koje su Hemingway i njegovi drugari uhvatili kod Ki Vesta: „Oni će poslužiti kao đubrivo za Paulinine leje s cvećem“. (Pauline je bila njegova druga žena.)

Kada se tome dodaju svedočenja da je Hemingway u kasnijim decenijama bio, po rečima svoje četvrte žene Mary, „naprasit, bezdušan, bezobziran i krajnje detinjast“, njegova životna priča postaje još odbojnija. Ipak, izgleda da je glad za njegovim biografijama nezasita. Činilo se da je Michael Reynolds u svojoj petotomnoj biografiji objavljenoj 1986. i 1999. rekao sve što je vredno pažnje, ali knjige i dalje pristižu. One se bave jednom rečenicom koju je Martha Gellhorn napisala u pismu majci u vreme kada se spremala da se razvede od Hemingwaya: „Čovek mora biti veliki genije da bismo mu oprostili to što je odvratno ljudsko biće.“

Neprestano kopanje po Hemingwayevom životu povlači opasnost od zagađenja: odvratni mulj ličnosti mogao bi ukaljati veličinu njegovih romana Sunce se ponovo rađa, Zbogom oružje i niza sjajnih pripovedaka. S druge strane, kroz lažnu sliku američkog mužjaka broj jedan možemo nazreti izvornu tragediju muškosti i u Hemingwayevom životu i u njegovim najboljim delima.

***

Na prvim stranama nove Hemingwayeve biografije James Hutchinson navodi anegdotu koja svojim smradom izmišljotine nadmašuje smrad mrtve sabljarke iz Starca i mora. Tom anegdotom se ističe fizički i psihološki kontrast između supermuževnog Hemingwaya i slabašnog Jamesa Joyca u Parizu sredinom 20-ih godina prošlog veka:

„Iako je Hemingway često zbijao šale na račun Irčeve telesne slabosti, bila je to prilika za šale i zabavu tokom čestih zajedničkih pijanki. Kad bi se Joyce napio i izazivao nekog nepoznatog čoveka u kafani da muški reše stvar, prosto bi upro prstom u svog druga i rekao, „Pozabavi se njime, Hemingwaye! Pozabavi se njime!““

Da li je Joyce zaista izazivao tuče po kafanama? Ako jeste, njegovim biografima je to promaklo. U svojoj merodavnoj knjizi Hemingway: pariske godine Michael Reynolds ne pominje tu sočnu anegdotu. Poreklo priče, čini mi se, treba tražiti u Hemingwayevom hvalisanju 3 decenije kasnije, u intervjuu za Time 1954, nakon što je dobio Nobelovu nagradu. U tom kontekstu jasno se vidi da je priča lažna. Anegdota o slabašnom Ircu koji se krije iza muževnog Amerikanca deo je duže priče u kojoj Joyce navodno kaže Hemingwayu „kako se plaši da je njegova sopstvena proza suviše palanačka i da bi možda trebalo da malo putuje i vidi sveta“. Nora, buduća Joyceova žena, to sluša i slaže se: „Njegova žena je bila prisutna i rekla je da je njegovo delo zaista suviše palanačko: „Džimu bi dobro došlo malo tog lova na lavove“.“

Da je cela ta priča neosnovana jasno se vidi iz toga što Hemingway nije išao u lov na lavove pre 1933, celu deceniju posle tog tobožnjeg razgovora. Nora i James Joyce su navodno zaključili da bi Joyce bio mnogo bolji pisac kada bi više ličio na Hemingwaya iz njegovih poslednjih decenija, muškarčinu i lovca koji putuje svetom, a ne na mršavka koji se oslanja na svog krupnijeg drugara kada treba muški rešavati stvari.

U izvesnom smislu ova epizoda nam kaže samo to da je Hemingway bio kompulsivni lažov i da je Hutchisson naivno naseo na njegovo hvalisanje. Ideja o Joyceu na safariju mogla bi se razviti u društvenu igru: Proust u svemiru, Kafka u disko klubu itd. Ali ta rđava izmišljotina prikriva činjenicu da je Hemingway zaista bio prisno vezan za Joycea. U svoja dva najranija – i najbolja – romana Sunce se ponovo rađa i Zbogom oružje on razvija ono što je Joyce radio u Uliksu. Kao što je Hemingway priznao u čuvenom intervjuu za Paris Review 1958: „Uticaj njegovog [Joyceovog] dela sve je promenio i omogućio nam da odbacimo ograničenja.“

Ta ograničenja delom su se odnosila na otvoren govor o seksu i telu, a delom su bila stilske prirode. Hemingway je sjajno iskoristio slobodu koju mu je Joyce omogućio. Ton njegovih izvrsnih priča o Nicku Adamsu preuzet je iz Dablinaca. Teško je zamisliti njegovu prvu potpuno uspelu pripovetku „Indijanski logor“ bez na primer „Arabije“, a iz predgovora Seána Hemingwaya za novo izdanje Hemingwayovih kratkih priča možemo saznati da je njegov deda nemilosrdno isekao 8 strana s početka te priče da bi odmah uronio čitaoca u tok radnje, kao što to radi Joyce. Dugi unutrašnji monolog Marie, žene Harryja Morgana kojim se završava „Imati i nemati“ možda nije dostojan naslednik monologa Molly Brown u Uliksu, ali Joyce je svakako omogućio Hemingwayu da to pokuša.

Međutim, čak i ti uticaji su manje važni od nečeg drugog što je Joyce dao Hemingwayu, a to je specifična predstava o muškosti. Ta predstava je suprotna personi koju će Hemingway kasnije iskovati – junaku koji „muški rešava stvari“. U Leopoldu Bloomu Joyce nam je dao junaka koji ništa ne rešava i uopšte nije muževan, miroljubivog malog čoveka koji živi sa saznanjem da ga Molly vara sa Blazesom Boylanom. Hemingwayeva velika tragedija je to što je prvo dublje uronio u tu vrstu nemuškosti, a onda se pretvorio u parodiju upravo one muškosti koju je potkopavao. Uprkos svim svojim tiradama o hrabrosti, on je možda najveća kukavica u književnosti 20. veka.

***

Hemingwayeva uobrazilja je imala pristup dvema stvarima koje je on krio iza svoje spoljašnje, javne slike – složenoj seksualnosti i dubokoj traumi. Od 1986. godine, kada je objavljen njegov nezavršeni roman Rajski vrt, na kome je povremeno radio od 1945. do 1961, bilo je očigledno da ga privlači uzbuđenje prekoračivanja seksualnih granica. Ovaj mužjak je bar delimično, bar u sopstvenoj uobrazilji, bio i ženka. Već je bilo jasno da Hemingwaya privlače erotski potencijali androgenog. U romanu Zbogom oružje Frederic i Catherine razgovaraju o tome da puste kosu iste dužine kako bi bili „ista osoba“. U priči „Poslednja dobra zemlja“ sestra Nicka Adamsa žrtvuje dugu kosu da bi bila kao on: „I ja sam dečak“, a Nick na to kaže: „Mnogo mi se sviđa“. Ali u Rajskom vrtu to ide mnogo dalje. Catherine seče kosu da bi bila kratka kao kod njenog muža Davida, ali onda postaje dečak Peter, a David devojčica koja se takođe zove Catherine. U Davida/Catherine prodire njegova žena/muž:

„Dok je ležao tu, nešto je osetio; njena ruka ga je držala i spuštala se sve niže, a on joj je pomogao svojim rukama, i onda je ležao u mraku ne misleći ni na šta, samo osećajući težinu i neobičnost u sebi, i ona je rekla, „Sad ne možeš da kažeš ko je ko, je l’ tako?““

Opaska Zelde Fitzgerald da je Hemingway „sekapersa s maljavim grudima“ je okrutna i netačna, ali ne više nego Hemingwayeva karikatura samog sebe kao najmuževnijeg muškarca na planeti.

Uravnotežena, dobro potkrepljena biografija Mary Dearborn ubedljivo prati unazad neka od tih interesovanja, sve do Hemingwayevog detinjstva, kada se autoritativna majka Grace uporno odnosila prema Ernestu i njegovoj starijoj sestri Macelline kao da su blizanci, pravila im iste frizure i zahtevala da budu u istom razredu. Jaka antipatija koju je Ernest razvio prema Mercellini možda je prvi izraz njegove tendencije da na komplikovane želje reaguje odlaženjem u suprotnu krajnost.

Hemingwayeva seksualna složenost može se dovesti u vezu i s njegovim iskustvom u Prvom svetskom ratu. Naravno, on je mrzeo pomisao da je bio traumatizovan, delimično i zato što je mrzeo taj kliše. Ima umora i izvesnog humora u kategoričnosti s kojom narator u romanu Sunce se ponovo rađa Jake Barnes govori o svom prvom susretu s Brettom Ashleyem: „Verovatno bismo nastavili razgovor o ratu i složili se da je to zapravo bila nesreća za civilizaciju i da bi verovatno bilo bolje da je bila izbegnuta“. Razumljivo je što Hemingway, čija porodica generacijama nosi teret mentalne bolesti i samoubistva, nije želeo da bude sveden na studiju slučaja. U intervjuu za Time iz 1954. upitao je novinara: „Kako bi se vama svidelo da sve što ste u životu uradili dolazi od neke traume? Ne želim da postanem Legs Diamond književnosti“. (Diamond je bio gangster poznat po tome što je preživeo više ranjavanja vatrenim oružjem.)

Godine 1959, kada se pojavila studija Philipa Younga o njemu, Hemingway je primetio u pismu Harveyu Breitu: „P. Young: sve je to od traume. Svakako je bilo mnogo trauma 1918, ali simptomi su nestali do 1928“. Međutim, ako je preterana muškost bila Hemingwayev pokušaj da izbegne privlačnosti androginije, prenaglašene poze čoveka od akcije i stalno vraćanje na mesta opasnosti i smrti sigurno su bili simptomi dugotrajnih posledica njegovih ranih ratnih iskustava.

***

Hemingway je tek bio napunio 18 godina – u našem vremenu to bi značilo da je tek izašao iz detinjstva – kada je u julu 1918. stigao u Italiju. Prvog dana, pre nego što je stupio u jedinicu bolničara Crvenog krsta, pozvan je na mesto velike eksplozije u fabrici municije 20-ak kilometara od Milana. Njegov prvi ratni doživljaj bilo je sakupljanje otrgnutih delova tela radnika u fabrici. Hutchisson navodi iz dnevnika Hemingwayevog ratnog druga Milforda Bakera:

„Na bodljikavoj žici kojom je teren bio ograđen, udaljenoj od fabrike 300 metara, visili su komadi mesa, delovi glava, ruke, noge, leđa, kosa i čitava poprsja. Zgrabili smo nosila i stali da sakupljamo delove tela. Najpre smo videli telo žene, bez nogu, bez glave, s crevima koja su visila. Hemmie i ja smo se skoro onesvestili, ali smo stisnuli zube i stavili to na nosila.“

Začudo, u svojoj obimnoj biografiji Mary Dearborn tom događaju posvećuje samo jedan pasus i komentariše ga tako banalno da od toga zastaje dah: „Ernest se od tog posla verovatno prestravio“. Mnogo je verovatnije da je mladić, koji nikada ranije nije video nasilnu smrt, a pogotovo nije držao u rukama torzo iz koga vise creva i koji se „skoro onesvestio“ od strašnog prizora, ostao trajno potresen.

Kada je iskoristio taj događaj u priči/eseju „Prirodna istorija mrtvih“, Hemingway je to uradio u maniru preterane naučne objektivnosti. Priča počinje ovako: „Uvek sam smatrao da je rat nepravedno izostavljen kao polje izučavanja prirodnih nauka“. U odlomku koji se bavi tim događajem on brzo prelazi sa „ja“ na „mi“, a mogućnost padanja u nesvest se ne pominje. Ton je hladan, neutralan:

„Sećam se da smo prvo sakupljali cele mrtvace, a onda delove tela. Mnoge od njih smo odvajali od teške ograde od bodljikave žice koja je okruživala teren fabrike i sa nje odvojili mnogo rastrgnutih komada tela.“

Vredno je pažnje (nesvesno?) ponavljanje glagola „odvojiti“. Ima nečeg neubedljivog u toj prozi, nečeg paničnog u potrebi za tako snažnom izolacijom od stvarnosti koja se opisuje. A to distanciranje postaje zaista poremećeno kad Hemingway doda, s nadrealističkom bezbrižnošću, da nam je „prijatna, mada prašnjava vožnja kroz predivnu prirodu Lombardije… nadoknadila neprijatnost ovog zadatka“. Na tom mestu čitalac prosto mora da frkne od negodovanja. Kada u ranom nacrtu za tu priču, koji je Seán Hemingway uvrstio u novo izdanje, njegov deda kaže: „A kada govorimo o onome što sam video… nikada nisam bio naročito impresioniran takozvanim strahotama“ – prosto je teško u to poverovati.

Zanimljivo je i to da ova priča/esej najavljuje njegovo interesovanje za kosu kao znak polne inverzije:

„Što se tiče pôla mrtvaca, činjenica je da smo tako navikli na prizor mrtvih muškaraca da je pogled na mrtvu ženu vrlo potresan. Prvi put sam video suprotno stanje u vezi s polom leševa posle eksplozije fabrike municije koja se nalazila blizu Milana… Moram otvoreno da priznam da sam doživeo šok kad sam shvatio da su to uglavnom leševi žena, a ne muškaraca. U to vreme žene još nisu nosile kratku kosu, kao što su činile nekoliko godina kasnije u Evropi i Americi, i najmučnija stvar, valjda baš zbog neobičnosti, bila je prisustvo, ili što je još gore, povremeno odsustvo dugačke kose.“

Tu možemo da vidimo kako se Hemingwayeva tajna erotska interesovanja – obrtanje roda, fetišiziranje kose – prepliću sa ekstremnim nasiljem i grotesknim užasom. Ne treba ceo njegov život svesti na traumu da bi nam bilo jasno koliko je taj doživljaj bio mučan jednom tinejdžeru. Onda nije čudo što je Hemingway postao detinjasti lažov kada je u julu 1918. za psihološkom usledila i telesna rana od šrapnela i mitraljeske vatre. Tada je počeo da priča sumnjive priče o junaštvu i nikada nije prestao. Kada hvalisanje nije bilo dovoljno, bacao se u nepromišljene avanture, išao na safari, postao (ilegalni) borac u Drugom svetskom ratu i gomilao povrede mozga koje su izvesno ubrzale razvoj njegovih manija.

Njegovo hvalisanje je ponekad pomućivalo stvarne činjenice, koje su same po sebi bile dovoljno upečatljive: dok je Mary Dearborn odbacila kao neosnovane Hemingwayeve ratne veze sa NKVD-om, pretečom KGB-a („NKVD veza nikada nije postojala“), veoma zanimljivo istraživanje Nicholasa Reynoldsa u knjizi Pisac, mornar, vojnik, špijun pokazuje da je Hemingway zapravo radio i za Ruse i za Amerikance: za NKVD je posetio zamenika vođe kineske komunističke partije na svom novinarskom putovanju u Kinu 1940. godine, a dve godine kasnije je pisao fantazmagorične izveštaje za FBI o nemačkim špijunima na Kubi. (U jednom od njih preporučuje da se igrači džaj-alaja iskoriste za bacanje bombi na podmornice.)

***

Hemingway je imao dovoljno uzbudljivih poduhvata i nije bilo potrebe za smešnom pričom da je manje više sam preoteo Pariz od Nemaca koju je objavio Man’s Magazine 1959. pod naslovom „Lični rat Ernesta Hemingwaya protiv Adolfa Hitlera“: „Kad su saveznici ušli u Pariz, našli su tablu s natpisom Posed Ernesta Hemingwaya“. Njegovo detinjasto razmetanje sakriva prefinjenost njegove najbolje proze, u kojoj on potkopava sve predstave o junačkoj muškosti. U tužnoj knjižici Tata: lična sećanja Hemingwayev sin Gregory, koji je bio transseksualac, piše: „Zapravo sam želeo da budem hemingwayski junak. Ali šta je to dođavola?… Hemingwayski junak je bio sam Hemingway“. Tu se prevario. Hemingwayski junak, bar u Hemingwayevim najvažnijim delima, daleko je od muškarčine maljavih prsa koju je izigravao njegov otac.

U jednoj od njegovih najboljih priča „Kratki srećni život Francisa Macombera“ glavni junak nije veliki beli lovac Wilson koji liči na samog Hemingwaya. Pravi junak je kukavica i rogonja Macomber. U romanu Sunce se ponovo rađa glavni junak Jake nema penis. A to nije ni simbol ni šala kao što bi verovatno bilo u nekom romanu pre Hemingwaya, već ljudska realnost o kojoj se govori blago i suptilno, i kojoj se udahnjuje jednostavno dostojanstvo. Način na koji Hemingway uvodi tu činjenicu sjajan je primer umetničkog takta. U trećem poglavlju, posle prvog susreta s Jakeom, Brett kaže: „Šteta je što si bolestan. Dobro se slažemo. Šta tebi u stvari fali?“ „Povređen sam u ratu“, rekao sam“. U sledećem poglavlju Jake se svlači i posmatra se u ogledalu. Hemingweyev genij će nam otkriti o kakvoj povredi je reč dok narator uporedo razmišlja o nameštaju, pa je ono što vidi u ogledalu – sopstvena osakaćenost – pomešano s banalnim mislima o sobi u kojoj se zatekao:

„Dok sam se svlačio, ogledao sam se u ogledalu velikog ormara pored kreveta. Bila je to tipično francuski nameštena soba, veoma praktična. Od tolikih mogućih rana. Valjda je to smešno. Obukao sam pidžamu i legao.“

Ritam te proze dolazi od Leopolda Blooma, ali Hemingway ide dalje kad muškarca koji je ostao bez muškosti pretvara u živo, nepostiđeno prisustvo u književnosti. Jake se seća italijanskog oficira koji mu je rekao da je u svojoj borbi žrtvovao više od života time što je izgubio penis – ali knjiga nam kaže da je život ipak nešto više od toga.

U romanu Zbogom oružje to prihvatanje nemuškosti ide do vrhunske izdaje muške časti, dezertiranja s fronta. Nije teško pokazati da se u najboljem odlomku u celom Hemingwayevom delu govori o bežanju od rata. Dugačak opis povlačenja italijanske vojske posle strahovitog poraza u Kaporetu je blistava bravura i valja primetiti da je ona, uprkos Hemingwayevom uzdizanju ličnog iskustva, nastala na osnovu tuđih svedočenja. Ona je i oproštaj od hrabrosti i moći i one muškosti koja se izražava stisnutom gornjom usnom. Karabinjeri koji ispituju vojnike u povlačenju i po kratkom postupku streljaju sve osumnjičene za izdaju uzor su hladnokrvnosti i hrabrosti, ali čine te osobine odvratnim. Reč „distanca“ pojavljuje se sa svim svojim psihotičnim odjecima:

„Dosad su ubili svakog koga su ispitivali. Ispitivači su imali onu divnu distanciranost i posvećenost strogoj pravdi kakvu imaju ljudi koji se bave smrću a sami nisu ugroženi.“

Junak knjige doslovno beži od divne distanciranosti hladnokrvnog ubice. On s njom raskida i fizički i psihološki: „Za mene je gotovo. Želim im svu sreću… Ali to više nije moja stvar.“

U svojim velikim knjigama Hemingway je i sam pokušao da pobegne od toga. Bezmalo je uspeo. Bar estetski gledano, muškost više nije bila njegova stvar. Ili bar to nije bila sve dok se svet nije živo zainteresovao ne za njegove zrele istine, već za njegove detinjaste laži. On je pobegao od sopstvenog hrabrog dezerterstva. Postao je muška karikatura – razmetanje, pijančenje, menjanje žena za noviji model, muške avanture, harem muških drugara i prenaglašena muževnost postali su Hemingway, a Hemingway se sveo na njih. Herojski je napustio tu priču, ali je pre toga napravio parodiju od samog sebe.

Fintan O’Toole, The New York Review of Books, 22.06.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 09.08.2018.