Kada je 2005. skovan termin „mileurista“ – koji označava nekog ko živi sa 1.000 evra mesečno – bilo je to opis beznadežnog položaja mladih radnika sa nesigurnim, loše plaćenim poslovima. Danas, kada je svaka druga mlada osoba na socijalnoj pomoći, postati „mileurista“ jeste nešto čemu se teži.

Pre šest godina, u avgustu 2005, jedna mlada Katalonka napisala je pismo ovom listu. Pismo je nosilo naslov „Ja sam mileurista“, a taj termin je ona sama smislila, da opiše ljude koji zarađuju oko hiljhadu evra mesečno. Karolina Alguasil je tada imala 27 godina, i žalila se na nedostatak pravih poslova za njenu generaciju.

„Mileurista je mlada osoba“, napisala je tada, „ima između 25 i 34 godine, fakultetsku diplomu, obrazovana je, govori makar jedan strani jezik, i pored diplome ima i master. Na tržištu rada je već tri ili četiri godine, socijalno osiguranje joj je možda uplaćivano polovinu tog vremena … Nevolja je u tome što ne zarađujete više od hiljadu evra. Ne možete ništa da uštedite, nemate stan, ni kola, ni decu. Živite od dana do dana. Ponekad je zabavno, ali postaje zamorno.“

Danas čitanje ovog pisma ostavlja gorak ukus u ustima, jer ono svedoči da se situacija pogoršala. Mileurizam je zamenjen svojom ozbiljnijom verzijom: nimileurizmom – čak ni hiljadu evra mesečno. „Nekad smo bili mileuristi i želeli smo više. Sad se nadamo da ćemo postati mileuristi“, kaže Aguasil. Studirala je audiovizuelne komunikacije, živi sama i preselila se u Kordobu. Više nije mileurista, ali ne misli da zarađuje onoliko koliko bi trebalo: „Nisam zadovoljna.“

Dve hiljade pete, stopa nezaposlenosti mladih u Španiji je bila oko 20 odsto. Sada se bliži brojci od 50 odsto, i već dugo je dvostruko viša od evropskog proseka (22,4%). U Španiji, najbolje obrazovana generacija u istoriji ima najgore životne izglede od obnove demokratskog poretka, i čini se kao da ona plaća za tuđe rasipništvo. Do sada, mnogi od ovih mladih ljudi mogli su da računaju na pomoć svojih roditelja. Ali neki od njih su iscrpeli i tu mogućnost.

„Svi indikatori su pogoršani, doslovno svi“, kaže sociolog Esteban Sančez, stručnjak za tržište rada mladih, „Izuzetno visoka nezaposlenost, prevaga honorarnih poslova i niskih plata. To je strašno. Nema nijedne jedine činjenice koja bi opravdala pozitivna očekivanja“. Giljermo Himenez, 21-godišnji student prava i političkih nauka, sumirao je to ovako: „Vlada sveopšti utisak da nema budućnosti.“

Preko deset miliona Španaca ima između 18 i 34 godine. Njihova prosečna neto zarada (uključujući i nezaposlene) iznosi 824 evra mesečno. Zaposleni prosečno zarađuju 1.318 evra mesečno (prema podacima Saveta za mlade Španije). Zanimanja koja su nekad bila bezbedna od mileurizma danas to više nisu. Tehnički univerzitet Valensije pratio je prve korake svojih diplomiranih inženjera i arhitekata od 2008, i otkrio da svaki četvrti ne zarađuje ni hiljadu evra mesečno. Što je još gore, broj nimileurista porastao je za osam procenata u odnosu na svršene studente iz prethodne godine.

Amanda, 29-ogodišnjakinja iz Valensije, oličenje je ove statistike. Ona radi od deset ujutru do pola deset uveče, „sa polusatnom pauzom za ručak“, i zarađuje hiljadu evra mesečno. „Deluje nestvarno, ali kad krenem na posao prodavnice ne rade, a kad se vratim već su zatvorene. Radim kao menadžer, a plaćena sam kao perač sudova.“

Amanda je rastrzana između dva protivrečna osećanja: da je eksploatisana i povlašćena. Dok nije pronašla svoj sadašnji posao u trgovini, osećala se kao „večiti stažista. Imala sam šest poslova. Prvi nije bio plaćen. Dobro, dobijala sam bonove za hranu. A na poslednjem, najbolje plaćenom, za jednu državnu organizaciju, plata je bila – 600 evra.“

Od nezaposlenih mlađih od 34 godine, 45 odsto je provelo više od 12 meseci tražeći posao, prema podacima Đozepa Olivera, profesora primenjene ekonomije sa Autonomnog univerziteta u Barseloni.

Mnogi mladi Španci koji su se osamostalili morali su da se vrate kod roditelja (2011. godine, stopa mladih ljudi koji su napustili porodično gnezdo smanjila se na 4,2%). Drugi uopšte nisu mogli da odu, poput 32-ogodišnje Beatriz Arabal. Iako je bez posla već 550 dana, još uvek nije izgubila optimizam. Završila je smer socijalnog rada i javne administracije, a školovanje je finansirala radeći kao teleoperater za 1.100 evra, što je plata koju danas smatra nedostižnom. Većina poslova koje je radila nakon diplomiranja nije imala nikakve veze sa njenim zvanjem.

Ni njen momak nema stalni posao i razmišljali su da odu iz Španije. Međutim, sprečena je zbog situacije u kući, gde mora da brine o bolesnom ocu (oboje žive od njegove penzije).

Reč „obeshrabrenost“ ne opisuje dovoljno dobro one koji sve svoje nade polažu u procvat stanogradnje. „Dugoročna nezaposlenost posebno je okrutna prema njima“, kaže Žozep Oliver. Poput većine nezaposlenih bez srednje stručne spreme (nezaposlenost u ovoj kategoriji je čak 55% među mlađima od 30 godina), protagonisti ove savremene priče snalaze se kako umeju.

U Granadi, jedan mladi par nedavno svršenih studenata, bori se sa drugom stranom ovog problema: prekvalifikovanošću, koja pogađa 37% mlađih od 30 godina, sa visokom ili višom stručnom spremom. Dvadesetpetogodišnja Natalija je logoped i laborant. Njen momak, 23-ogodišnji Hesus, inženjer je tehničkih nauka. Oboje prodaju osiguranje od vrata do vrata.

„Od osiguranja za troškove sahrane dobijam 200 evra, ako prodam životno osiguranje, dobijam 120“, kaže ona, „Ponekad zaradim 900 evra za mesec dana, a ima i meseci kad zaradim samo 90.“ Natalija misli da će uskoro moći da napusti ovaj posao, jer joj je jedna privatna klinika ponudila mesto logopeda, iako će morati sama da nalazi svoje klijente.

Među mladima, 75 odsto veruje da žive gore od svojih roditelja. Od starije generacije, 70 odsto deli to mišljenje. I dok neki mladi ljudi žele da postanu samozaposleni (54% mladih Španaca želelo bi da pokrene svoj posao, prema podacima Eurostata), država planira nova pravila igre koja će promeniti kurs privrede – i život svakoga od njih.

Za sada, najrealnija ponuda ovoj generaciji jeste reforma tržišta rada, koja će možda pokrenuti zapošljavanje mladih, ali će ujedno smanjiti plate. „Ova reforma odugovlači sa onim što se već desilo: manjim platama za mlade nego starije radnike, gde prepoznajemo nesposobnost španskog tržišta rada“, kaže Santos Ruega, profesor primenjene ekonomije na Autonomnom univerzitetu u Madridu.

U nedostatku perspektive, najdarovitiji umovi iz najobrazovanije generacije sada pakuju kofere, čime je započeo odliv mozgova „bez presedana“, po rečima Fatime Banjez, ministarke rada i socijalne politike. Prema podacima Eurobarometra Evropske komisije, 68 odsto mladih Španaca želi da napusti Španiju. Samo je pet zemalja – od 31 ispitane – ispred nas: Island, Švedska, Bugarska, Rumunija i Finska.

Dvadesetosmogodišnji Rafael Anibal je novinar. U novembru je ostao bez posla i sada je potrošio svu ušteđevinu. Razmišlja da ode u Čile, gde misli da može da zaradi 1.100 evra, a to je najviše što je zarađivao u Španiji.

U decembru, Anibal je pokrenuo blog sa pričama mladih ljudi koji su napustili zemlju – Pepas y Pepes 3.0. „Uradio sam to jer sam bio besan. Kako kaže onaj Kubanac u filmu Havana Blues, ‘U kući imam više saksija sa cvećem i pasa nego prijatelja, jer su svi otišli.’ Sviđa mi se ta rečenica, a i tačna je. Uporno se pitam: kakve ja veze imam sa finansijskim spekulacijama, rizičnim premijama ili rejting agencijama? Zašto mi mladi plaćamo za krizu sa kojom nismo imali apsolutno nikakve veze?“

 
Carmen Pérez-Lanzac, El Pais, 13.03.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 13.04.2012.