Dimenzije dužničke krize i nestabilnost koja je poslednjih nekoliko meseci zahvatila evrozonu, sada pomera svoj fokus na Španiju i Italiju. Nakon intervencija u Portugalu, Grčkoj i Irskoj, pitanje koje svi postavljaju je koliko dugo će Italija i Španija odolevati pritisku i šta će se dogoditi ako obe zvanično zatraže pomoć.
Hitnost i zamršenost spasavanja Španije i Italije još jednom je naglasiila važnost Nemačke izdvojivši Angelu Merkel kao osobu koja ima moć da razreši kompleksni evropski čvor.
Baš kada su građani naučili osnove ekonomije kako bi shvatili šta se dešava i kako bi ocenili rešenja koja se predlažu, nemačka dominantna pozicija naterala nas je da se udubimo u nemački politički sistem, njenu ekonomiju i javno mnjenje.
Tako smo tokom krize naučili da obratimo pažnju na nemačke pokrajinske izbore, na odluke nemačkog ustavnog suda, na proces ratifikacije evropskih ugovora u Bundestagu, slabost ili snagu liberala i Bavaraca (CSU) u koalicionoj vladi, na stav predsednika nemačke centralne banke i stav SPD-a prema evro obveznicama, ako oni pobede na sledećim parlamentarnim izborima.
Nemačka, kako smo naučili, ima složen politički sistem gde je vlast podeljena između velikog broja jakih i nezavisnih institucija koje značajno ograničavaju poteze Angele Merkel.
Dok za Francusku, s druge strane, važi sve suprotno. Ogromna koncentracija moći koju ustav Pete republike daje predsedniku, u kombinaciji sa kompulzivnom hiperaktivnošću Sarkozija, svu pažnju usmerava na ulogu predsednika i u velikoj meri pojednostavljuje stvari.
Ipak, kao što se moglo nazreti tokom predsedničke kampanje, ispod površine Sarkozijevog stalnog oponašanja Angele Merkel kipti Francuska rastrzana egzistencijalnim pitanjima: sumnjama u svoj nacionalni identitet, svoj ekonomski model, sumnjama u evropske integracije i globalizaciju.
Sve ovo je u velikoj meri ograničilo manevarski prostor francuskog desnog centra primoravši ga da oponaša dogme nacionalista i ksenofoba iz Nacionalnog fronta pod Marin Le Pen.
Ove sumnje sada otežavaju posao i levom centru, primoranom da koegzistira sa levicom koja strahuje od globalizacije i koja sve više oseća otuđenost od evropskih integracija, koje shvata kao globalizaciju u jagnjećoj koži koja se sprema da uništi intervencionističku i socijalnu državu, glavno obeležje Francuske.
Neočekivano, iako se mislilo da ju je referendum o evropskom ustavu iz 2005. konačno sahranio, ideja o političkoj uniji se ponovo vratila za sto francuske levice. Oland se sa ovim izazovom suočava iz nezavidnih pozicija.
Sa jedne strane, gotovo dve trećine glasača koji su ga doveli u Jelisejsku palatu glasalo je 2005. protiv evropskog ustava. Štaviše, teško stanje javnih finansija u Francuskoj, prema ovonedeljnom izveštaju Fiskalnog saveta, čini neizbežnim da će sledeća faza političke i ekonomske unije ići ruku pod ruka sa značajnim budžetskim rezovima, koji će naići na značajan politički i socijani otpor.
U tom smislu, francusko javno mnjenje posmatra dalje korake ka dubljim evropskim integracijama kao novo ograničenje države u nameri da sprovodi levičarsku ekonomsku politiku, i shvata političku uniju kao novi napad na temelje socijalnog modela; i odgovoriće žestoko na ono što smatra ne samo političkom unijom već pre svega kopiranjem nemačkog ekonomskog modela i unošenjem nemačkih mera štednje u francuski ustav.
Kao što se dogodilo tokom devedesetih, dok su se sprovodile pripreme za ekonomsku i monetarnu uniju, i tokom protekle decenije, dok se debatovalo o evropskom ustavu, levica će morati da odluči da li će politička i ekonomska unija sa Nemačkom doprineti očuvanju i možda čak i udahnuti novi život francuskom ekonomskom i socijalnom modelu, ili će njegovo propadanje i kraj učiniti neizbežnim.
Olandov izazov da Evropu učini efikasnijom iziskuje dublje integracije i prenos suvereniteta, uz istovremeno poštovanje a ne gušenje raznolikosti ekonomskih i socijalnih modela. Zadatak neće biti nimalo lak, a posebno zato jer je Francuska danas znatno slabija od Nemačke.
El Pais, Presseurope, 06.07.2012.
Sa španskog na engleski preveo Anton Baer
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.07.2012.
