Fotografije čitateljki, Slavica Miletić
Taman se, posle posete kineskog predsednika Sija Đinpinga i ljubazno opuštenog pristupa pregovorima u Beogradu šefa Misije MMF-a Džejmsa Rufa, učinilo da Srbija može malo da odahne i da sa nešto veselja pogleda u ekonomsku budućnost, kad je nekako “iz vedra neba” stigla sumorna konferencija za štampu Fiskalnog saveta Srbije (20. juna), na kojoj je Pavle Petrović izjavio da je za budžetske uštede i ozdravljenje srpskih javnih finansija najvažnije da plate budu zamrznute i u 2017. godini, dok penzije treba da budu zamrznute i u 2017. i u 2018. godini.
Na sve to, Pavle Petrović je dodao da se tek 2025. godine može očekivati da javni dug Srbije padne ispod 60 odsto, što bi bio realni znak finansijskog ozdravljenja, ali da bi se to postiglo potrebne su nove velike uštede jer trajno smanjenje državne potrošnje od oko milijardu evra u proteklih godinu dana – nije dovoljno.
Prema Petrovićevom mišljenju, za ozdravljenje javnih finansija u srednjem roku neophodno je da učešće deficita budžeta padne na 0,5 odsto BDP-a do kraja 2019. godine i tim tempom bi se smanjivao javni dug za oko 2,5 odsto BDP-a godišnje. Po njegovim rečima, osnovni cilj smanjenja deficita na 0,5 odsto BDP-a jeste to što se tako smanjuju i ogromna izdavanja za kamate, koja su sada 3,5 odsto BDP-a, što iznosi oko 1,2 milijarde evra godišnje.
Iznoseći ove procene uoči završetka zvaničnih razgovora srpske delegacije, na čelu sa guvernerkom NBS Jorgovankom Tabaković, sa Misijom MMF-a u Beogradu, Petrović je zapravo indirektno objasnio o čemu se tokom ovog susreta pregovaralo i na osnovu kojih je podataka Džejms Ruf izneo poznati stav da zamrzavanje penzija i plata mora ostati na delu do kraja aranžmana Srbije sa MMF-om.
Praktično pesimistična procena Pavla Petrovića o izgledima Srbije na ekonomskom planu u narednoj dekadi sigurno je izvedena matematički korektno, ali se ponovo postavlja pitanje nije li “osnovni ekser” na kojem vise sve prognoze Fiskalnog saveta u pogledu fiskalne konsolidacije – da Srbija mora smanjiti učešće javnog duga ispod 60 odsto BDP-a (ranije ispod 45 odsto) – ipak ukucan suviše teorijski konzervativno i defanzivno. Iako na tom planu važi generalno pravilo da učešće javnog duga u razvijenim zemljama može čak i prevazilaziti godišnji BDP, a da kod nerazvijenih zemalja javni dug mora biti manji od polovine godišnjeg BDP-a da bi i jedni i drugi održavali nivo međunarodne kreditne sposobnosti, mislim da je poslednja praksa Evropske centralne banke pokazala da se državne finansije ne oslanjaju samo na realne novčane bilanse već i na neku “dinamiku” tih računa, pa i na “projekcije oporavka” u koje se načelno veruje uz pomoć političkih odluka.
Uzmimo i spomenuti primer od 1,2 milijarde evra koje Srbija godišnje mora da obezbedi za kamate na pozajmice za zajazivanje budžetskog deficita, što iznosi spomenutih 3,5 odsto BDP-a. Po klasičnom shvatanju to je “bačen novac”, mada se može diskutovati o tome da li bi bez te “preterane” državne potrošnje – recesione tendencije i političke tenzije u Srbiji izazvale i veće štete nego što izaziva spomenuti trošak za kamate. Mada je obično pogrešno i opasno upoređivati državne i privatne finansije, usuđujem se da ustvrdim da bi svaki prosečan građanin Srbije oberučke prihvatio da 3,5 odsto cele “novostvorene vrednosti” koju ostvari tokom godine hronično daje poveriocima – samo da mu porodica ne ostane gladna, da deca mogu da se školuju i zapošljavaju, da mu se državni šefovi ne stide zbog siromaštva na svetskim sahranama i svadbama, da mu država vodi velesvetsku diplomatsku politiku, itd.
Dakle, Fiskalni savet trenutno s razlogom “hladi pejzaž” naše ekonomske budućnosti, ne računajući na neka brza ekonomska čuda. No, valjalo bi razmišljati i o putu i vremenu “posle MMF-a”, ako dotle stignemo.
Novi magazin, 24.06.2016.
Peščanik.net, 25.06.2016.
