Prvi problem je što opozicija nije uspela da pobedi na izborima. Ovo ne iz ideoloških ili čak programskih razloga, već zato što to govori o njenoj slabosti. Opet ne zato što stranke na vlasti ne bi trebalo da obnove mandat, već zato što su privredni rezultati rđavi.

Pa ako opozicija ne može da izađe sa programom koji je bolji i uverljiviji od onoga stranaka na vlasti, to može da rizikuje političku stabilnost. U tom smislu da će se gubiti vreme na to da se dođe do efikasne vlade. A stanje u hrvatskoj privredi nije takvo da ima vremena za gubljenje.

Drugi problem je taj što se treća opcija, grupa koja se sakupila pod nazivom Most, gotovo odmah posle iznenađujuće, za njih same pre svega, dobrog rezultata na izborima posvađala i sada nije izvesno koliko će uopšte moći da utiče na politiku nove vlade, ako do nje uopšte dođe. Jer u eventualnoj koaliciji sa jednom od dveju velikih stranaka, Most, da je ostao ujedinjen, mogao bi da zahteva sprovođenje reformskog programa. Ako, međutim, uđe u koaliciju u krnjem sastavu, taj će uticaj biti svakako manji,

Ovo bi se moglo nazvati problemom raspodele plena, kao u romanu i filmu Blago Sijera Madre. Obično se misli da je teško podeliti nešto u čemu se oskudeva, da je siromašnima teže da se dogovore o tome koliko kome sleduje. A zapravo je teže podeliti plen koji je veći nego od onoga zarad koga je došlo do udruživanja u poduhvatu, a uopšte je teško podeliti veliku dobit. Siromašni lakše postignu sporazum o tome da svakome treba da pripadne jednak deo, dok je teži problem ako neko treba da postane predsednik vlade, a neko drugi ostane samo poslanik. I onda, kao u pomenutoj priči, svi ostanu kratkih rukava. U ovom slučaju, krnji Most u koaliciji sa socijalistima ne može očekivati da će imati neki veliki uticaj, a za koaliciju sa Hrvatskom demokratskom zajednicom ne mora čak ni ih bude dovoljan broj.

Treći je problem što je već sada teško videti da će program reformi koje je u početku zahtevao Most uopšte biti prihvatljiv za potencijalne koalicione partnere. U početku je izgledalo da su se obe veće stranke uplašile da će se suočiti sa nezadovoljstvom javnosti i potom glasača, kada se ponovo izađe na izbore, pa su izražavale spremnost da prihvate sve zahteve grupe Most. Sada to više nije slučaj, jer sve više izgleda da će ovima poslednjima biti važnije da uđu u vladu nego da insistiraju na programu. Jer drugu šansu možda neće ni dobiti ili bar ne ovakvu kakvu imaju sada.

Četvrti problem je u tome što sledeća hrvatska vlada i neće imati veliki izbor kod formulisanja privredne politike. Naime, Hrvatska ima obavezu prema Evropskoj komisiji da sprovede program fiskalne konsolidacije. Uz to, tu su i preporuke o strukturnim reformama, koje je takođe teško odlagati. Konačno, tu su i novi problemi sa izbeglicama i regionalnim odnosima, gde se takođe ne mogu izbeći mere koje nisu popularne. Za suočavanje sa svim tim problemima nema veliki izbor mera i sredstava.

Tu je Most imao dobru ideju da kada već fiskalna politika ne može da bude previše aktivna, moglo bi se posegnuti za monetarnom politikom. Moglo bi se odustati od stroge kontrole kursa, što bi moglo da utiče povoljno na izvoz, ali i na kamatne stope, a to znači i na ulaganja, a potom i na rast cena, što bi moglo da podstakne potrošnju. Potpuno je jasno da je to sasvim neprihvatljivo centralnoj banci, ali politiku kursa utvrđuju vlada i centralna banka zajedno, a zvanično se ona i vodi kao fleksibilna.

Most je takođe imao zahtev za smanjenje poreza, što nije jednostavno izvodivo u uslovima kada je potrebno sprovoditi fiskalnu konsolidaciju, ali se svakako mogla izvršiti preraspodela tereta kako bi se podstaklo preduzetništvo i ulaganja. Ovaj predlog, kao i onaj o monetarnoj politici, nije bio naročito dobro razrađen, ali svakako bi mogao da bude na jedan ili drugi način da se tehnički i politički uobliči u sprovodivu politiku.

To je sada peti problem, naime taj što se zapravo topi podrška reformama. Most ima posebni interes da se sprovede decentralizacija, odnosno prenošenje ovlašćenja sa županija na lokalne zajednice. Jer je sam Most potekao iz gradske politike. Sada, međutim, nije izvesno da će naći partnera za tu reformu, u kom slučaju sasvim je neizvesno da li će se uopšte održati kao politička grupa, a nekmoli se formirati kao stranka.

Usled čega, ili svega zapravo, prevremeni izbori izgledaju kao verovatan ishod ove političke raspodele netom završene konkurencije za izborni plen. Ukoliko bi to značilo i da više ne bi bilo interesa da se glasa za takvu alternativu kakva je Most, ostaju i dalje dve velike stranke i njeni mali koalicioni partneri, a glasači čini se da ne mogu da se odluče ko je od koga gori. I eto problema stabilnosti.

Novi magazin, 30.11.2015.

Peščanik.net, 30.11.2015.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija