Oni koji se bave spoljnom politikom imaju planove i za sledeći vek, jedino nailaze na teškoće kada je potrebno rešiti jedan ili drugi trenutni problem, posebno one koje su sami napravili. Tako da postoji grandiozna shema o tome kako će se ponovo osvojiti Kosovo uz pomoć jedne svetske sile i uprkos protivljenju druge svetske sile, jedino nije jasno kako će se za to pridobiti građani Kosova. Ističe se, takođe, kako čitav Balkan neće moći da uđe u Evropsku uniju ako se ne udovolji Srbiji, jedino se ne primećuje da je veći deo Balkana ili već u Evropskoj uniji (Grčka, Bugarska i Rumunija) ili je na putu da se u nju učlani (najpre Hrvatska). Srbija može samo da oteža put Bosni i Hercegovini.

Oni koji se opet bave evropskim integracijama najviše se ističu velikim planovima koje će ispuniti “do kraja godine”. Pre mesec dana, ili tako nekako, bilo je reči o tome kako će se od Evropske unije tražiti pomoć (zajam zapravo) od 400 miliona evra. U fondu iz kojeg bi taj novac trebalo da dođe ima jedna milijarda evra. To je za sve zemlje kandidate i potencijalne kandidate. Kojih sa Turskom ima sedam. Potom se o tome ništa nije čulo, mada je jasno iz podataka koje sam naveo da je kredit u tom iznosu teško obezbediti. Kao što su male šanse da se ove godine raspravlja o kandidaturi Srbije, osim ako ne budu ispunjeni svima poznati uslovi. Ono što posebno karakteriše one koji se bave evropskim integracijama jesu sve noviji i noviji planovi, a Srbija je jedina zemlja koja nema operativan ugovorni odnos sa Evropskom unijom.

Konačno, oni koji se bave ekonomskom politikom mogu da se pohvale da su puni ideja. Vlada će da subvencioniše, gradi, ulaže, preuzima vlasništvo, upravlja, deli plate i penzije, a činiće još ponešto povrh svega toga. Potrebni su putevi, škole, bolnice, mostovi, pruge i još mnogo toga – tako da Vlada samo treba da se poduhvati posla. Samo para nema. A nije jasno kako bi se do njih moglo doći. MMF je upravo izrazio spremnost da poveća kredit za podršku makroekonomskoj stabilnosti, ali time bi moglo, ako se bude moglo, da se izbegne da ne dođe do veoma dalekosežne krize kursa, što bi samo bio uvod u bankrotstvo države, privrede i građana prema stranim kreditorima. Para za sve velike ideje koje se rađaju u Vladi – nema. MMF sugeriše strukturne reforme, a to znači da predlaže da se uđe u ono što se izbegavalo od 2000. naovamo: reformu javnog sektora i oslanjanje u najvećoj mogućoj meri na privatni sektor i na tržište. Ono što je tu najvažnije jeste da je reč o procesu koji bi mogao da potraje nekoliko godina. U tom bi periodu trebalo računati sa mnogo više rada i ne bi trebalo računati sa povećanjem potrošnje.

Kako će izgledati suočavanje sa realnošću, ostaje da se vidi. Teorija i iskustvo kažu da to nije izvodljivo ako ne dođe do političkih i institucionalnih promena. U ovom času su izgledi za to mali. Tako da bi kriza mogla da bude teža nego što se misli.

 
Blic, 14.02.2009.

Peščanik.net, 16.02.2009.