Koliko se može zaključiti iz onoga što govori ekonomska struka, postoji konsenzus o tome šta je potrebno činiti da bi se postigao brzi privredni rast – koji bi bio održiv. Kriterij održivosti podrazumeva neku ideju dinamičke makroekonomske stabilnosti. Recimo, da uzmem jedan primer, da strani dug ne raste brže od ukupne proizvodnje, što podrazumeva značajan rast izvoza ili proizvodnje razmenljivih dobara.
Koja je, međutim, privredna politika potrebna da bi se to postiglo? Ovih dana čitam priloge sa godišnje konferencije Američkog udruženja ekonomista, koja se upravo završava. Pol Krugman pominje, ne baš sasvim usput, zemlje članice Evropske unije koje ili koriste evro ili imaju fiksne kurseve i ukazuje na neprijatan izbor pred kojim se nalaze. Potrebno je ili značajno smanjiti realne plate ili devalvirati, to jest odustati od fiksnog kursa. Pred istim se problemom nalazi i Srbija. Mada se on baš i ne vidi dovoljno precizno.
Da se pozovem na još jednu stvar na koju podseća Krugman. Naime, veliki broj komentatora, što sa strepnjom, što zlurado, ukazuju na mogućnost da Kina prestane da ulaže u dolarske obveznice. To bi, naravno, imalo za posledicu dalji pad dolara i rast američkog izvoza. Zbog ovoga drugog, Krugman kaže da bi trebalo da Amerika pošalje zahvalnicu Kini ako se reši da digne ruke od dolara. Slično bi se moglo reći i za Srbiju. Ovde vlada gotovo unisono prizivanje stranih ulaganja, ali da bi ona doprinela rastu izvozne privrede potrebno je ili da plate ne rastu, pre svega u javnom sektoru, ili da rastu u skladu sa produktivnošću, u privatnom sektoru. Ukoliko valjane kontrole plata nema, potrebna je kontinuirana depresijacija kako bi ulaganja išla u izvozni sektor privrede i kako bi se održala stabilnost cena. U suprotnom, strana će ulaganja jačati dinar i ići u sektor usluga i podsticati uvoz. Što je ono što se događalo u poslednjih desetak godina.
Veoma je zanimljiv i rad Darena Ačemoglua o vrlinama snažne države. U osnovi, on razlikuje slabe i snažne države ne toliko po tome koliko javnih prihoda mogu da prikupe, po čemu je Srbija snažna država, već po tome kojim se instrumentima oni prikupljaju i koji je kvalitet političke konkurencije koja obezbeđuje da se koriste instrumenti sa većom efikasnošću, po čemu je Srbija slaba država. U tome je daleko najvažniji odnos prema monopolima. Ukoliko se stavljaju prepreke preduzetništvu tako što će se štititi monopoli, takozvani nacionalni i regionalni lideri, to može da stabilizuje vlast, posebno ukoliko je sklona autoritarizmu jedne ili druge vrste, ali će stradati privredna efikasnost. U Srbiji, jasno je, monopoli, strani i domaći, su na političkoj ceni.
Zanimljiv je i drugi Ačemogluov rad o granicama globalizacije. On meri uticaj militarizacije na rast spoljne trgovine. Militarizacija, merena izdacima za vojsku, utiče negativno na spoljnu trgovinu, posebno sa susedima. U ovom se radu posmatra militarizacija zbog dostupnosti podataka. No, intencija je da se ukaže na negativan uticaj trošenja sredstava na konflikte, bilo koji da su, a ne na razvoj trgovine. Za one koje interesuje istorija liberalne i uopšte političke misli, Ačemoglu ukazuje na pogrešno shvatanje Hobza i kasnijih nacionalista i protekcionista koji su smatrali da je ulaganje u sektor bezbednosti podsticaj privrednom razvoju. Ovo se odnosi kako na razvoj domaće vojne industrije i konfliktne spoljne politike tako i na sporiji rast globalne trgovine usled održavanja ili rasta konflikata svih vrsta, a preko njih i trgovine svih država pojedinačno.
Ovo poslednje zapažanje bi moglo da se poveže sa zalaganjem Denija Rodrika, inače poznatog kritičara globalizacije. On sada zagovara očuvanje slobodne trgovine, pa i slobodnog kretanja kapitala, ako se sačuva prostor za industrijsku politike zemalja u razvoju. Ali ne u ulaganje u proizvodnju oružja i jačanje vojske, već u industrijske proizvode namenjene izvozu, posebno ukoliko zahtevaju ulaganje u obrazovanje i znanje.
Privredna politika Srbije nije u skladu sa ovim saznanjima. Šta stoji na putu Srbiji da konsenzus o ciljevima privredne politike poveže sa valjanim sredstvima? Najveći uticaj ima svakako nedovoljno konkurentan politički sistem (popularno rečeno – korupcija), što je i generalan nalaz Ačemoglua. No, značajan uticaj ima preovlađujuća nacionalistička i socijalno-populistička ideologija (moglo bi to da se nazove socijal-nacionalizmom). Nacionalizam opravdava monopole, a socijalni populizam oslanjanje na neefikasne instrumente monetarne i fiskalne politike – i kada se prikupljaju sredstva i kada im se određuje namena. To je nasleđeni ideološki namet koji, naravno, pada na teret svih.
NIN, 07.01.2010.
Peščanik.net, 06.01.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
