„Idite kući!“

Ornella je Italijanka koja drži knjižaru u Londonu. U najmultikulturalnijoj i najenergičnijoj evropskoj prestonici ona vodi vrlo živahnu knjižaru specijalizovanu za italijansku književnost i društvo, koja privlači sve vrste italijanskih imigranata, od gospođa iz više klase i pokunjene omladine do bankara i pisaca. Ornella obično ima lepu reč i prijateljski gest za svakoga, posebno za mlade koji prvi put žive van Italije. Ali posle referenduma od 23. juna, kad je Britanija krenula putem koji će je izvesti iz Evropske Unije, Ornella je izgubila optimizam. „Na mahove me hvata prava depresije“, napisala mi je u sms poruci. „Pre ili kasnije dobićemo novu Margaret Thatcher.“ Takva zabrinutosti i strah, pomešani sa osećanjem duboke neizvesnosti, sada su široko rasprostranjeni među velikim zajednicama Evropljana koji žive u Britaniji. Zapravo, brexit je u celoj Evropi izazvao emocionalni jednako kao i intelektualni potres, postojano osećanje nemira i zabrinutosti. Gde god bih se obrela, pa i na idiličnoj južnoj obali Tirenskog mora ili na brežuljcima koji okružuju Firencu, brexit se zabadao u sve razgovore kao trn.

Od referenduma hvatam sebe kako razmišljam o pitanju koje je za mene – sezonsku emigrantkinju – sasvim neuobičajeno: ne mogu a da se ne pitam: „Da li me oni stvarno žele ovde?“ Konačno slutim kako se moraju osećati izbeglice pod neprekidnom paljbom ljudi kao što su Marine Le Pen i Viktor Orbán, Donald Trump i Geert Wilders, koji im neprestano ponavljaju da nisu dobrodošli, da su potencijalni subverzivni elementi, radikalni islamisti, paraziti države blagostanja – ukratko, kažu im: niste i nikad nećete biti „mi“. U tom iskustvu su sadržani odjeci s početka dvadesetog veka, kad su neke zapadne vlade neprestano trunile o „stranoj imigraciji“ – misleći na istočnoevropske Jevreje – i, naravno, fašisti koji su se iz toga ispileli i našli žrtvene jarce u Slovenima, Romima i, ponovo, Jevrejima. Pošto sam deset godina proučavala istoriju ekstremno desničarske i nacionalističke politike u Evropi, sada u njoj živim.

Posle referenduma i kampanje za izlazak koja je raspirivala i fokusirala antiimigrantska osećanja, mnogi od nas se pitaju vredi li i dalje živeti i raditi u Britaniji. Odgovor bar dela onih koji su glasali za izlazak je jasno i glasno “Idite kući!” – što potvrđuje i skok broja nasilnih ksenofobičnih ispada posle glasanja. S druge strane, ni kampanja za ostanak uglavnom nije uspevala da artikuliše iole ubedljiv iskaz solidarnosti sa Evropljanima i imigrantima. Kao da su se takmičili za titulu najvećeg gnjavatora, zagovornici ostanka su nizali brojne tehničke razloge za ostanak u Evropi koji su gotovo uvek promašivali ono najvažnije: „Hoćemo/moramo da ostanemo jer smo Evropljani.“ Na primer, u pamfletu koji je delila vlada nema ni pomena o zajedničkoj evropskoj kulturi i vrednostima. Umesto toga, javna debata se fokusirala na ekonomske razloge. I zaboravila da pomene perspektive nebritanskih Evropljana koji žive u Velikoj Britaniji. Naša gledišta su očigledno zanemarena – kao uostalom i činjenice.

Javnom debatom dominirali su senzacionalističke fraze i emocionalni slogani, i kroz taj zid od buke se jedva probijao poneki stvarni argument. Na primer, znalci su frenetično isticali da evropski građani koji žive u Britaniji iscrpljuju sistem, mada istraživanja pokazuju da je pozitivni fiskalni doprinos migranata od 1995. do 2011. iznosio 20 milijardi funti i da su porezi koje oni plaćaju veći od beneficija koje imaju. Štaviše, oni sa sobom donose ljudski kapital odškolovan na drugom mestu, što je ušteda novca britanskih poreskih obveznika. I to u sektorima kao što je građevina, gde britanski obrazovni sistem ne uspeva da pruži odgovarajuću obuku. Centralna i Istočna Evropa popunjavaju prazninu.

Moje polje rada, obrazovanje, sada je u stanju apsolutne zbrke. Pre glasanja, vodeći konzervativni evroskeptik Daniel Hannan je fantazirao o postbrexitskoj utopiji u kojoj će britanske škole procvetati: „Naši univerziteti će školovati najpametnije studente na svetu i to po odgovarajućoj ceni. Prihodi će im porasti, a nastaviće da sarađuju sa istraživačkim centrima u Evropi i svetu.“ Stvarnost je zasad sasvim drukčija. Kao što izveštava Times Higher Education od 29. juna, „britanski univerzitetski nastavnici suočavaju se sa opadanjem šansi da dobiju evropske istraživačke stipendije posle glasanja o izlasku iz Evropske Unije… a neki evropski istraživački centri kažu da više neće primati zajedničke aplikacije“ za program stipendiranja EU Horizons 2020. (vredan 70 milijardi evra). Onlajn anketa u kojoj je učestvovalo 167 naučnika pokazala je da je 51 ispitanik „zabrinut za budućnost nauke u Britaniji, 33 planiraju da napuste zemlju, 20 su zabrinuti zbog ksenofobije, 16 su imali teškoća u procesu apliciranja za Horizon 2020, a 9 su odlučili da ne prihvate ponudu za posao u Britaniji“. Pošto se pokazalo da su obećanja kampanje za izlazak o većem finansiranju nacionalne zdravstvene službe basnoslovno lažna, možemo mirno pretpostaviti da izgubljene fondove EU za obrazovanje neće nadoknaditi nijedna postbrexitska britanska vlada. Nije neobično što neki od mojih evropskih/EU kolega već dobijaju ponude za posao od najboljih evropskih institucija, a sigurna sam da će uskoro uslediti i ponude američkih univerziteta. Egzodus će verovatno povući za sobom i neke britanske univerzitetske nastavnike zabrinute zbog klime antiintelektualizma posle brexita, što stvara potencijale za britanski odliv mozgova.

Među budućim studentima rastu sumnje. Suočavamo s mogućnošću velikog smanjenja upisa studenata sa evropskog kopna. Jedna nedavna anketa je pokazala da 41 odsto prekomorskih studenata manje želi da studira u Britaniji zbog „ksenofobije i rastuće kontrole imigracije.“ Strane anglofone škole i druge severnoevropske institucije (gde se veliki deo postdiplomskih radova piše na engleskom) verovatno trljaju ruke. Čak i pre brexita, atmosfera u Britaniji postala je neizvesna za mnoge studente kad je Theresa May, tada državna sekretarka (sada premijerka), uvela stroža pravila za vize međunarodnih studenata. Utrostručavanje školarina takođe je dovelo do smanjenog upisa učenika iz državnih škola na koledže, što je dalje smanjilo obrazovni diverzitet.

Izgledi Evropljana koji žive u Britaniji su vrlo nejasni. Premijerka May, mada se mlako zalagala za ostanak u EU, najavljuje stroži pristup imigraciji. Godine 2015. sugerisala je da veliki broj migranata potkopava društvenu koheziju zemlje. Nedavno nije isključila mogućnost pregovora o statusu građana Evropske Unije koji sada žive u Velikoj Britaniji – nagoveštaj da bi oni mogli dobiti šutkartu. Takva ex post facto primena promena u zakonu o imigraciji mogla bi potkopati mnoge ključne principe građanskog prava (posebno lex retro non agit, neretroaktivnost zakona). Posmatrače opravdano brinu posledice. Takav zaokret u politici izazvaće ogroman poremećaj; i sama ideja – potekla iz vrlo starih stavova protiv prosvetiteljstva i jedne vrste antiliberalizma – već je izazvala konsternaciju, čak i u delu štampe koja se zalagala za brexit.

Činjenica da u vladi Therese May ima seniora nije umirujuća. „Theresa May dovodi brexitovce“ – tako je glasio entuzijastički naslov u izolacionističkom desničarskom listu Daily Telegraph. Boris Johnson, postavljen za ministra spoljnih poslova, u proleće je bio koautor pisma u kom je David Cameron kritikovan zato što nije uspeo da smanji imigraciju iz EU, neuspeh koji „nagriza poverenje javnosti u politiku“. Ministar finansija Philip Hammond ranije je nazvao ljude koji migriraju iz Afrike „pljačkaškim migrantima“ i optužio ih da ugrožavaju evropsko društvo. S obzirom na okruženje, ko može da osudi migrante iz EU što na kraju odlučuju da odu ako mogu. Pristalice brexita su odnele pobedu, ali ona više liči na kolektivni poraz.

Andrea Mammone, Boston Review, 23.08.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 31.08.2016.

TEMA – BREXIT