Ranije ove godine Gallup je objavio neverovatnu statistiku koja pokazuje da se čak 20% pripadnika generacije Z identifikuje negde ispod širokog kišobrana LGBTQIA+, što znači da u njoj ima više kvir osoba nego u bilo kojoj drugoj dosadašnjoj generaciji. (Približno dve trećine te grupe – 13% generacije Z – izjašnjavaju se kao biseksualci, a oko 2% kao transseksualci). Kad sam se autovao početkom 90-ih godina prošlog veka, gej slogan je glasio „jedan od deset“. Kako su nastale tako velike razlike među generacijama? Da li sad zaista ima više kvir osoba ili ih se više autovalo? Ili su to pogrešna pitanja?
Konzervativci objašnjavaju taj rast pomoću dve povezane teorije. Prva je teorija „društvene zaraze“; u svetu koji se davi u predstavama heteroseksualnosti i cisrodnosti, ta teorija tvrdi da susret sa samo jednom trans osobom ili čitanje jedne knjige s biseksualnim likom ili otkrivanje nebinarnih ličnih zamenica na TikToku može potpuno poljuljati identitet inače „normalnog“ deteta. Iz toga možemo zaključiti da njene pristalice smatraju da su heteroseksualnost i cisrodnost (podudaranje pola i roda) neverovatno krhki – bezmalo kao da su to društveno proizvedeni identiteti iza kojih stoje ogromna ideološka infrastruktura, vršnjački pritisak, medijsko regrutovanje i društvene strategije nametanja. Konzervativci ne greše baš uvek.
Druga teorija, koja se ponekad iznosi u tandemu s idejom zaraze a ponekad kao njoj donekle suprotna, jeste teorija „pahuljice“: ideja da su zumeri zbunjeni, da se pretvaraju, da signaliziraju solidarnost ili prosto žele pažnju, što znači da njihovi „identiteti“ – panseksualni, aseksualni, rodno fluidni, nebinarni i tako dalje – nisu „stvarni“. Delom je to samo druga verzija straha od zaraze. Ali događa se još nešto, nešto zanimljivije, što mi može pomoći – na zaobilazan način – da objasnim zašto mislim da postavljamo loša pitanja o porastu kvir identifikacije. To posebno kvirofobno objašnjenje dodaje još neke zahteve da bi jasnije iscrtalo granicu „kvirnosti“: da bi neka osoba bila kvir, to stanje mora da traje određeno vreme ili podrazumeva privučenost određenom broju istopolnih osoba ili mora da postoji od rođenja.
Drugim rečima, taj argument nastoji da definiše šta znači biti kvir: koji su činioci važni u definisanju seksualnosti i roda i ko o tome odlučuje. Na neki način ta rasprava uvek traje i te ideje se s vremenom stalno menjaju.
Uzmimo pojam „transrodnosti“. Transrodna spisateljica i aktivistkinja Leslie Feinberg napisala je 1996. Transrodne ratnice (Transgender Warriors), jednu od prvih knjiga u kojoj transrodna osoba piše o transrodnoj istoriji za široku čitalačku publiku. Izvorni podnaslov knjige bio je Stvaranje istorije od Jovanke Orleanke do RuPaula (Making History From Joan of Arc to RuPaul). Danas postoji prilično čvrsta saglasnost da RuPaul Charles, zvezda i tvorac emisije RuPaulʼs Drag Race, nije transrodan. Dakle, Feinberg je napravila strašnu grešku? Ne, očigledno nije. Značenje transrodnosti se menjalo tokom poslednjih dvadeset pet godina, od šireg termina za ponašanja koja prekoračuju ili zamagljuju granice roda do šireg termina za ljude čiji identiteti prekoračuju ili zamagljuju granice roda.
Ta promena se događala u sferi živog pamćenja. Što dublje zalazimo u prošlost, to američke ideje o seksu, seksualnosti i rodu postaju radikalnije različite. Zato proučavam istoriju: ne zbog fetišizacije prošlosti već zato što me njeno proučavanje oslobađa tiranije sadašnjosti. Zato što sadašnjost, kao vazduh koji dišemo, uvek izgleda prirodna, ispravna i neizbežna. A kad se osvrnem dvesta godina unazad, vidim svet i kvir zajednicu koji su potpuno različiti od današnjih.
Zahvaljujući upoznavanju s tom istorijom, ne čudi me kvirnost generacije Z, kao ni eksplozija novih identiteta u sferi roda i seksualnosti ili sve čvršći savez protiv transseksualaca između nekih navodno radikalnih feministkinja i današnjih hrišćanskih fašista. Ovo je trenutak velike promene, ali on nije bez presedana. Mislim da u stvari prolazimo kroz Veliku reorganizaciju seksualnosti i roda – drugu Veliku reorganizaciju u Sjedinjenim Državama. Da bismo razumeli šta se sad događa, moramo se vratiti u kasni 19. vek, gde ćemo naći ne samo poučnu paralelu onom što danas doživljavamo već i korene naših predstava o tome šta znači biti lezbijka, gej, biseksualna ili transrodna osoba.
A ideja o društvenoj zarazi? Konzervativci su napola u pravu: ljudi su društvena bića i, naravno, postojanje većeg broja (različitijih) modela za seksualni i rodni identitet omogućuje većem broju mladih ljudi da razumeju svoje kvirno Ja. Ali konzervativci su slepi za činjenicu da su se ti identiteti radikalno promenili, stvorili prostor za više načina da se bude kvir a time i proširili tu kategoriju i omogućili da ona primi više ljudi. Umesto da se ukalupljuju u date kategorije, mladi ih redefinišu tako da one odgovaraju njihovom iskustvu – a istorija pokazuje da se to dobrim delom zbiva zahvaljujući internetu.
***
Razumevanje seksualnosti u Americi u 19. veku bilo je vrlo različito od današnjeg. Tada je postojala bezmalo potpuna rodna segregacija: muškarci viktorijanskog doba provodili su sve svoje vreme s drugim muškarcima, a žene s drugim ženama. Velika ljubav između istopolnih osoba slavljena je u književnosti i u životu (mada je često predstavljana kao intenzivno prijateljstvo). Nije se smatralo neobičnim što je Abraham Lincoln tokom četiri godine delio postelju sa svojim najboljim prijateljem. Zabavljanje je bilo retka pojava, a brak je imao snažniju ekonomsku dimenziju. Smatralo se da su muškarci i žene telesno, duhovno i duševno suprotni i da imaju malo zajedničkih tačaka.
Za te Viktorijance ni heteroseksualnost ni homoseksualnost nisu imale mnogo smisla. Da bi neko razumeo „heteroseksualnost“ mora biti kadar da zamisli normativno seksualno stanje koje mogu da dožive i muškarci i žene. Ali za Viktorijance želje muškaraca i žena nisu bile slične, pa je zato 1901. „heteroseksualnost“ još uvek bila definisana kao „abnormalna ili izopačena žudnja za suprotnim polom“. Zajednička poremećenost je imala smisla – muškarci i žene su mogli biti ludi na isti način – ali ne i zajednička normalnost.
Ljude koje danas nazivamo „rodno normativnim homoseksualcima“ Viktorijanci često nisu opažali kao različite od svih drugih. I oni su sve svoje vreme provodili s osobama istog pola i s njima delili postelju. Možda su u toj postelji radili stvari koje nisu umeli glasno da kažu ili su možda na sav glas govorili o tome. Ali u oba slučaja ono što su radili u krevetu nije ih razdvajalo od mase muškaraca ili žena. Takvo ponašanje još nije bilo važno na način na koji je ono to danas jer seksualnost nije shvatana kao zaseban identitet odvojen od roda, što znači da je to s kim neko spava bilo samo deo njegove šire sposobnosti da bude dobar Viktorijanac ili Viktorijanka (koji imaju i rasnu, versku i ekonomsku dimenziju).
Čak ni održavanje seksualnih odnosa sa osobom istog pola nije nužno nekog obeležavalo kao drukčiju osobu ako je taj neko pripadao ispravnom rodu. Viktorijanske žene su bile učene da se prilagođavaju. Pošto se verovalo da nemaju naročito jaku seksualnu želju, lako se moglo dogoditi da slučajno završe u pogrešnoj vrsti seksa. Godine 1892. bio je vrlo poznat slučaj mlade žene Alice Mitchell, koja je ubila svoju prijateljicu Fredu; kad je to objašnjavao svojim čitaocima, list The Brooklyn Daily Eagle je zaključio da „odnosi između dve devojke nisu tako retki kao što se pretpostavlja… [takva stvar se] događa u svakoj devojačkoj zajednici, gde god se ona nalazila“.
Od viktorijanskog muškarca se pak očekivalo da bude hiperseksualan i ako ga je to ponekad navodilo na odnos s drugim muškarcima, decom ili ovcama – u redu, nije baš sjajno, ali on time nije postajao neko bitno različit od drugih. Čuveni bokser po imenu Young Griffo izjasnio se 1896. kao kriv za silovanje dvanaestogodišnjeg dečaka u svojoj bokserskoj sali na Koni Ajlendu. Tokom izricanja presude, sudija mu je dodelio packu i rekao da je Griffo „jedan od najboljih profesionalnih boksera na svetu“, ali je i „bezbrižan i pun animalnog života… bez dovoljno snažne samokontrole da bi se uzdržao“. U očima zakona Griffo je bio tako muževan da nije mogao da obuzda seksualne želje i ne pređe granicu onog što je dolično.
U stvari, cela zakonska kategorija „sodomije“ u 19. veku nije imala mnogo veze s onim što mi danas nazivamo „homoseksualnost“. Važan deo optužbe za sodomiju bilo je seksualno nasilje koje ne spada u penisno-vaginalno silovanje, pa su ponekad bestijalnost, seksualno zlostavljanje deteta, heteroseksualni analni seks i homoseksualni oralni seks potpadali pod zakon o sodomiji. Nije bilo mnogo takvih sudskih slučajeva: po istoričaru homoseksualnog prava Williamu N. Eskridgeu, Jr., samo 63 osobe u celoj zemlji osuđene su na zatvorsku kaznu zbog sodomije.
Ako neko ko provodi sve svoje vreme u društvu istopolne osobe, s njom deli krevet, piše joj ljubavne pesme i s njom održava seksualne odnose nije nužno bio definisan kao kvir, ko jeste?
Sve te stvari su shvatane kao deo roda i upravo tu je kvirnost postojala u 19. veku: u „inverziji“ roda. Mislite o tome ovako: homoseksualni viktorijanski svet, podeljen na žene i muškarce, činio je rodno normativne homoseksualce prilično nevidljivim. Ali u isto vreme su se još više isticale rodno različite osobe. Rečeno našim modernim rečnikom, ta grupa je obuhvatala osobe koje bismo nazvali transrodnim, interseksualcima, feminiziranim gejevima, buč lezbijkama i druge, ali krajem 19. veka osobe koje su neskriveno kršile konvencije roda objedinjavala je reč „invert“, koja je spajala naše današnje ideje o transrodnosti, homoseksualnosti i interseksualnosti u jedan jedini identitet.
Drugim rečima bio je to model „treći pol“ za razumevanje kvirnosti. Smatralo se da su inverti različiti od drugih ljudi ne samo po svojim željama već i telesno. Verovalo se da inverti koji su nazivani „rođeni kao žene“ imaju tela sličnija muškim i obrnuto. Čak i one kvir osobe iz 19. veka koje danas ne bismo smatrali interseksualcima ili transseksualcima mislile su da kvirnost prebiva u njihovom telu i da ima veze s njihovim rodom. Na vrlo realan način, sasvim je prikladno posmatrati sve kvir osobe iz 19. veka kroz transseksualna sočiva jer ih je tako definisao njihov svet – mada ih danas ne bismo tako definisali.
U ranom 20. veku naše moderne LGBT+ kategorije polako su zamenjivale viktorijanske ideje o inverziji. Seksualnost je počela da se sagledava kao zaseban identitet koji nije neposredno povezan s telom ili rodom. U stvari, zahvaljujući Freudu i njegovim zemljacima uskoro će se cela ličnost shvatati kao nešto što je oblikovano našom svešću i našim iskustvima.
To bismo mogli nazvati prva Velika reorganizacija seksualnosti i roda, ali ona se nije dogodila u vakuumu već kao deo mnogo šire reorganizacije društva tokom 19. veka, kad su Sjedinjene Države od zemlje u kojoj je šest odsto stanovništva živelo u gradovima postale zemlja sa 40% gradskog stanovništva. (Danas u gradovima živi 80 odsto Amerikanaca.)
Gradski život je omogućio radikalno novi oblik heterosocijalnosti – društvenu interakciju među ljudima različitog roda. Milioni ljudi su mogli da napuste zajednice iz kojih su potekli i da istražuju svoje želje i ideje u užurbanim, anonimnim, tranzitnim gradovima punim drugih ljudi, nekih sličnih njima i nekih neverovatno različitih. Osobe normalnog roda koje su privlačili ljudi istog pola – grupa koja dotad nije imala ime – pronalazile su se u sve većem broju i prepoznavale kao zajednice koje dele isti identitet. Uskoro su počeli da ih primećuju i lekari, političari, advokati i drugi, i kategorija „inverta“ razbila se na više kategorija: osobe normalnog roda koje žele osobe istog pola (homoseksualci); osobe koje žele da imaju tela drukčijeg pola (transseksualci); i osobe koje već imaju tela drukčijeg pola (interseksualci).
Bila je to dugotrajna i haotična tranzicija; tek 1930, na primer, grupa nazvana Odbor za proučavanje polnih varijanti kategorično je izjavio da rigorozno istraživanje nije urodilo nijednim dokazom o doslednim telesnim razlikama u telima homoseksualaca ili transseksualaca (mada nisu korišćeni baš ti termini). Bilo je to punih 50 godina posle pojave prvih definicija homoseksualnosti. Ako ste se ikad zapitali zašto imate utisak da su se homoseksualci pojavili krajem 19. veka kao grom iz vedra neba, evo zašto: ne zato što su pre toga bili „u ormaru“ već zato što nisu postojali, bar ne kao homoseksualci.
U toj novoj šemi LGBT identiteta kvirnost je u suštini bila nevidljiva. Invert nije samo imao izopačeno telo već mu je takvo bilo i ponašanje, ali neobičnost homoseksualca nije se nužno ispoljavala i to unutrašnje, zastrašujuće svojstvo seksualnosti – koje ćemo na kraju nazvati identitet – ugrađeno je u ideju „homoseksualnosti“. U tom trenutku su i kodovi za seksualnost – kodirani sleng Polari, zeleni karanfili Oscara Wildea – postali prilično popularni kao način označavanja onog što može biti skriveno.
U isto vreme, gradski život je menjao odnose između muškaraca i žena. Viktorijanska praksa razdvajanja polova nije dobro funkcionisala u gradskoj sredini, gde su muškarci i žene sve više delili ulice, škole, javni prevoz i pozorišta. Zabavljanje s osobom suprotnog pola i druženje s osobama drugog roda postali su uobičajeniji, a homoseksualna ponašanja iz 19. veka su nestajala jer je gradsko stanovništvo težilo polno mešovitom druženju, saosećajnijem i seksualnijem braku i većem broju žena u javnoj sferi. Najednom je svaki trajniji znak homosocijalnosti počeo da se opaža kao pokazatelj skrivene homoseksualnosti, kao i svaki znak inverzije roda.
Zato su sveže definisane „strejt“ osobe, da bi pokazale da nisu homoseksualci, morale da počnu drukčije da se ponašaju: izbegavale su mesta na koja dolaze inverti, nisu provodile suviše vremena s osobama istog pola, izbegavale su fizičko ispoljavanje simpatije prema istopolnim osobama, i tako dalje. To je jedan od izvora moderne homofobije, a s druge strane, ta promena „strejt“ ponašanja vodila je daljoj demonizaciji homosocijalnosti i prekoračivanja granica roda – što je, sa svoje strane, postalo još jedan dokaz da su samo ljudi čije je ponašanje homosocijalno ili koji prekoračuju granice roda zaista homoseksualci.
Četrdesetih i pedesetih godina 20. veka te ideje su se čvrsto ukorenile u američkoj svesti zahvaljujući Drugom svetskom ratu (koji je ubrzao njihovo širenje po celoj zemlji) i Alfredu Kinseyu (koji je objavio svoje prevratničke izveštaje o seksualnosti muškaraca i žena, prvi 1948, a drugi 1953).
Prva generacija gej istoričara rukovodila se tim idejama kad je trebalo odlučiti ko je bio kvir u prošlosti. Drage su mi mnoge od tih knjiga; njihovi autori su obavili važan rad i razvijali to polje bezmalo ni iz čega, ali ako pažljivo pogledate, videćete da oni često uvršćuju ono što bismo mi nazvali transrodnim iskustvom u kategoriju „gej“. Na primer, evo kako izuzetno važna rana kvir istorija Gej Njujork (Gay New York) opisuje Jennie June, autorku memoara pod naslovom Autobiografija jednog androgina (Autobiography of an Androgyne) iz 1899:
„Prisvajanje ženskog imena nije samo objavljivalo gej identitet muškarca… [već i] njegov prelazak iz strejt sveta u gej svet… ’Ralph Werher’ (peško koji je polovinu svog vremena provodio u gej zajednici i kasnije opisao svoja iskustva) jednako je pažljivo krio svoj strejt život od svog gej društva u Boueriju kao što je krio svoj gej život od univerzitetskih kolega… uzeo je ime ’Jennie June’.“
Uporedite to s onim što je Jennie June pisala o sebi: „Vaš autor je zapravo žena koju je priroda prerušila u muškarca.“ Danas nijedan istoričar ne bi opisao Jennie June kao gej muškarca bez velikih ograda, ali tako su stajale stvari 1994, kad je objavljen Gej Njujork – delom je i to razlog što mnogi danas misle da su transseksualni identiteti pomodna novotarija.
Biseksualni identiteti su takođe često svrstavani u kategoriju gej, kao što je i svako ispoljavanje heteroseksualne želje u nekoj istorijskoj kvir osobi bilo odbacivano zbog otkrića njihove „skrivene homoseksualnosti“. Tako je 1999, na primer, Lillian Faderman napisala knjigu Verovati u žene: šta su lezbijke uradile za Ameriku – jedna istorija (To Believe in Women: What Lesbians Have Done for America—A History) u kojoj je rekonstruisala mnoge kvir živote istorijskih ličnosti, pa i onih koje su imale odnose i s muškarcima i sa ženama, ali im je prilepljena etiketa „lezbijka“.
Slična stvar se događa i živim ljudima. Biseksualnost je odbačena kao privremena, kao faza ili znak straha od autovanja, dok je transrodnost često zamišljana kao ekstremni oblik homoseksualnosti. Uzmite fantastični film iz 1995. Wong Foou, hvala za sve! Julie Newmar. Zamisao filma je da su Patrick Swayze, Wesley Snipes i John Leguizamo tri muške dreg kvins koje putuju širom zemlje. Ali oni po ponašanju više liče na trans žene. Nikad ne nose mušku odeću i na kraju, kad jedna žena kaže liku kog tumači Swayze, „Volim te, gospođice Vida Boheme“, ona odgovara: „Celog života čekam da čujem te reči upućene tom imenu.“ Tri glavne junakinje su trans žene po svemu osim po etiketi.
***
Sve u svemu, ta istorija pokazuje da je 20. vek stvorio naše pojmove lezbijka, gej, biseksualna i transrodna osoba, ali je stavljao snažan naglasak na lezbijske i gej delove, dok su biseksualni i transrodni delovi često bili odbačeni, zanemareni ili pogrešno tumačeni.
Ipak, ta nova organizacija seksualnosti važila je za veći deo 20. veka, otprilike do 90-ih godina, kad je počela druga Velika reorganizacija seksualnosti i roda – ovog puta zahvaljujući internetu. Napredovanje komunikacije na mreži krajem 20. veka ima mnogo paralela s napredovanjem urbanizacije krajem 19. veka, što se može izraziti brojevima: Pew Research Center je 1995. prvi put postavljao pitanja o korišćenju interneta i pokazalo se da oko 14 odsto Amerikanaca ima pristup internetu; 2014. taj broj je premašio 80 odsto – što se podudara s brojem Amerikanaca koji danas žive u gradovima. Kao i urbanizacija, širenje interneta omogućilo je da se nove zajednice razviju oko raznih aspekata želje i roda koji su ranije bili nedovoljno poznati ili zanemareni. On je ponudio nove uzore za nove životne stilove. Omogućio je velikom broju ljudi iz različitih sredina, posebno mladih, da najzad donekle pobegnu od porodica koje ih ne podržavaju i restriktivnih zajednica. Kao i urbanizacija, internet je promenio naše razumevanje pojma kvir.
Ono što se ovog puta razlikovalo ima veze s autoritetima. U 19. veku promene u razmišljanju o seksualnosti i rodu filtrirali su takozvani eksperti (seksolozi, lekari, advokati, sveštenici, novinari, političari i tako dalje), koji su te promene imenovali i definisali za širu javnost. Njihove definicije dobrim delom su bile zasnovane na činiocima koji se mogu opaziti spolja – na onom što su strejt osobe mogle lako kvantifikovati: na binarnom izboru seksualnog objekta i identifikaciji s jednim od dva strejt roda. Ekspertima nije bilo važno što ljudi u tim grupama mogu doživljavati svoj izbor seksualnog objekta ili roda na neverovatno različite načine. Njih nije zanimalo ko su ljudi koje proučavaju, već samo ko oni nisu; nisu strejt, nisu cisrodni.
Danas je, naprotiv, internet omogućio ne samo stvaranje novih kvir zajednica već je kvir osobama omogućio da šire sopstvene ideje o seksualnosti i rodu, zasnovane na njihovim unutrašnjim osećanjima i doživljajima, na njihovom razumevanju samih sebe: na onom što nazivamo identitet. Ti novi identiteti tragaju za zajedništvom i solidarnošću drukčijim putevima, ostavljajući prostora za stvari kao što su promena u vremenu, nebinarni rod i privlačnosti koje nisu u skladu s orijentacijom. Kad govorimo o porastu kvir identifikacije u generaciji Z, nije reč o tome da vidimo samo više autovanih osoba, već vidimo i nove načine autovanja – nove načine da se bude kvir.
Pre samo nekoliko decenija, u biseksualce su mogle biti svrstane sledeće osobe: neko ko ima odnose s muškarcima i sa ženama, ali ne oseća seksualno uzbuđenje ni s jednima ni s drugima; neko ko je seksualno orijentisan na žene, ali uživa u seksu s muškarcima s kojima je emocionalno povezan ili u grupi kad je pod dejstvom droge; neko ko je seksualno orijentisan jednako i na muškarce i na žene tokom celog života; neko koga privlače samo osobe koje se pokazuju kao nebinarne/kvir/androgine bez obzira na njihov biološki pol; neko koga su tokom odrastanja jednako privlačili muškarci i žene, ali ga u zrelom dobu privlače samo muškarci. Biseksualac nije nužno pogrešna etiketa ni za koga od njih, ali ne obuhvata razlike i sličnosti među njima – to znam iz prve ruke jer sam nabrojao ljude s kojima sam se zabavljao u svojim dvadesetim godinama.
Druga važna razlika između prve i druge Velike reorganizacije seksualnosti i roda ima veze s medicinom. Napredak medicine otvorio je nove puteve polu i rodu. Ne samo što smo sposobniji da izazovemo ili sprečimo pubertet i da menjamo postojeće polne karakteristike već i postajemo sve svesniji heterodoksnih tela. Mlada transrodna osoba danas može živeti svoj javni život u rodu koji je izabrala i nikad ne mora biti ništa drugo; cisrodni odrasli sportisti posle pobede mogu biti naterani da urade hromozomski test koji „otkriva“ da li su interseksualci. Jaz između hromozomskog pola, fizičkog pola po rođenju, fizičkog pola u zrelom dobu, rodnog identiteta i rodnog predstavljanja nikad nije bio veći i izaziva probleme za sistem seksualnosti i rodnog identiteta koji počiva na binarnom polu i binarnom izboru seksualnog objekta – paradigmi LGBT identiteta koja je dominirala u dvadesetom veku.
Jednostavno rečeno, te ideje nisu kadre da opišu ovaj trenutak. Ako si cisrodni muškarac koga privlače transrodne žene, znači li to da si strejt? Biseksualan? Da li se tvoja seksualna orijentacija menja u zavisnosti od trenutnog stanja njenog tela? Pojmovi LGBT identiteta koji su preovlađivali u 20. veku ne mogu dati adekvatan odgovor na ta pitanja zato što nisu razvijeni da bi se razumela iskustva kvir osoba već da bi se strejt cisrodne osobe odvojile od nas ostalih.
Posle decenija malih promena, sad doživljavamo epistemsku promenu, promenu u osnovnom značenju pola, seksualnosti i roda. Zato ona spaja ljude koji inače nisu saveznici. Ali kad razmišljate o „feministkinjama“ koje ne prihvataju transseksualce i konzervativnim hrišćanskim fašistima, šta je njima zajedničko? I jedni i drugi vide svet u svedenom okviru izgrađenom na binarnom polu i teže da provedu veći deo života sledeći pravila koja im nameću genitalije: muškarci s penisom ovamo, žene s vaginom tamo. Naravno da se drže zajedno. Njihove ideje o „dobrom“ i „rđavom“ su različite, ali njihove pretpostavke o „normalnom“ i „stvarnom“ su iste.
***
Nedavno sam napisao knjigu o ženskom zatvoru koji je postojao u Grinič vilidžu, u Njujorku, bezmalo tokom celog 20. veka. Dok sam se bavio istraživanjem, naišao sam na priču o mladom ljubavnom paru s kraja 40-ih, koji su činile Renee, sedamnaestogodišnja crnkinja iz Džordžije, i Berenice, dvadesetčetvorogodišnja, rasno neodređena žena iz Vermonta koja se predstavljala kao belkinja. Njihova socijalna radnica Nannie stalno je isticala da je važno utvrditi da li su njih dve „telesno normalne“. Da li imaju redovnu menstruaciju? Da li fiziološki pripadaju ženskom polu? Ako im tela nisu izopačena, rezonovala je Nannie, sve će biti u redu; to znači da nijedna od njih nije zaista kvir; prosto su pogrešile i sve će se brzo vratiti u normalu ako se interveniše. Bila je to samo – rečeno modernim jezikom – društvena zaraza.
Izvučene iz konteksta, ideje te socijalne radnice o dvema devojkama izgledaju smešne. I zaista, kad se suočila s njima, one su joj se nasmejale i obavestile je, „vrlo precizno“, da su homoseksualne i da je se njihov odnos ne tiče. Ali Nanniene ideje nisu bile smešne, samo su pripadale jednom vremenu. Nannie je bila starija od tih devojaka; njeno znanje o kvirnosti je bilo teorijsko, stečeno u učionici kursa za socijalne radnike i gotovo identično idejama 19. veka o „inverziji“ – mada se to događalo 1949. Potrebno je mnogo vremena da se ideje prošire i promene, ali to bezmalo uvek počinje s mladima – onima koji nisu upoznali svet u kom su te stare ideje imale smisla. Renee i Berenice su bile budućnost, a Nannie prošlost onog što znači biti kvir.
Kad sam pročitao Gallupovu anketu o tome koliko je generacija Z kvir, pomislio sam na Renee i Berenice. Pre više decenija započeo sam istraživanje kvir istorije jer sam želeo ogledalo – šansu da vidim kako se reflektujem natrag u sebe da bih se osećao manje izolovan i čudan kao prigradsko kvir dete iz 80-ih godina 20. veka. Otkrio sam, međutim, nešto mnogo uzbudljivije. Istorija nije ogledalo. Ona je prozor kroz koji mogu da vidim dugu prošlost koja nas je dovela do ovog trenutka. Mogu da vidim gde smo sada i kako smo postali kvir.
Ne mogu da predvidim, bar ne precizno, šta će se dalje događati. Mislim da će stvari postati gore na neko vreme; mislim da se krećemo ka pucanju, ka nekoj vrsti velikog sukoba između starog i novog sveta. A ispod svega toga, šta god to bilo, internet će nastaviti da zuji i da nas povezuje – da nas menja. Ne verujem da će ideje o LGBT nestati, ali mislim da će se prilagoditi; dodaćemo neke termine, a neke možda odbaciti; počećemo da sagledavamo seksualnost i rod kao multidimenzionalne aspekte svojih života, a ne kao proste i trajne binarnosti (bar ne za svakog). Ukoreniće se novi način mišljenja, a vreme pre tih novih ideja izgledaće glupo, zaostalo i smešno.
A onda će se jednog dana to opet dogoditi: prevladaće novi način života i značenje kvirnosti će se opet promeniti. Generacija Z izgledaće jednako zaglavljena u svojim načinima kao što sad izgledaju bejbi bumeri. Promena je neizbežna i moramo naučiti s njom da živimo. Štaviše, moramo se boriti za slobodu da tako radimo. Na svakom koraku te istorije, naše ideje su se menjale zato što su kvir osobe – često mlade, često siromašne, često marginalizovane – odbijale da se povinuju hirovima moćnih i konzervativnih. Ako je to zaraza, srećan sam što sam zaražen.
Hugh Ryan, Boston Review, 31.07.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 04.09.2023.
LGBTQIA+