Boston Review

„Nakon decenija trijumfa“, zaključuje Ekonomist, „demokratija gubi bitke“, mada zapadne „zrele demokratije nisu u ozbiljnoj opasnosti“. Po ovom stanovištu, vesti o smrti američke demokratije su preterane.

Već je postalo kliše reći da su problemi uvek ili premali ili preveliki: jednom kada postanu autentično egzistencijalni, dakle kada počnu da se tiču opstanka ljudske vrste, demokratija se na neki način parališe.

Država garantuje tržišne odnose i svojinska prava, pri čemu pokazuje nezgodnu težnju ka socijalnoj pravdi i ekonomskom planiranju. Zato je bolje da mesto moći bude skriveno od politike, kao u lavirintima Brisela.

Ponekad su postupci koje većina smatra opravdanima zapravo gnusni. Zajednice nekada nanose ozbiljnu nepravdu verujući da su u pravu. Pretpostavimo da živite u takvom društvu. Kako to da znate?

Jedna reč mi se vrti po glavi od američkih predsedničkih izbora. Uzeta je iz naslova bizarnog i divnog romana palestinskog pisca i političara Emila Habibya Tajni život Saeeda Pesoptimiste iz 1974. godine.

Govor u crkvi Riversajd bio bi dovoljan da M. L. King dobije mesto u panteonu antiratnih aktivista iz 60-ih godina prošlog veka. Pa ipak, njegovo protivljenje Vijetnamskom ratu skoro je izbrisano iz javnog sećanja.

Biti pesimista ili optimista nije samo stvar ličnog temperamenta već i političko pitanje. Jaz između optimista i pesimista je dubok kao bilo koji drugi u savremenoj politici i – on preseca podelu na levicu i desnicu.

Internacionalizam sindikata i levičarskih partija u 19. i 20. veku odigrao je važnu ulogu u njihovoj podršci otvorenim granicama. Francuski socijalistički lideri su tako govorili da i ruski radnici imaju pravo na bolji život.

Kao što ekonomsku nauku treba spasiti od neoliberalizma, globalizaciju treba spasiti od hiperglobalizacije. Treba pustiti zemlje da same kroje svoje ekonomije.

Krah komunističkih režima dokrajčio je romansu s komunističkom diktaturom kao fantastičnom projekcijom zapadnih snova. Danas živimo sumrak utopija, zbog čega levica u 21. vek ulazi tugujući.

Trump je promenio pravila igre. Za razliku od Weinsteina, on nikada ne bi obećao da će otići na lečenje. Nikada ne bi molio za još jednu šansu, jer onda si već gubitnik: žrtva stvarnosti, a ne njen tvorac.

Zahtev da spomenici junacima američke Konfederacije ostanu na prvobitnoj lokaciji i u originalnom kontekstu ravan je zahtevu da napustimo posao preispitivanja sopstvenog shvatanja prošlosti.

Draga Ameriko, drago mi je što konačno obraćate pažnju na ono što se zbiva na Guamu. Kao što čitam na Internetu, mnogi od vas prvi put u životu pitaju: „Šta je Guam?“

Konzervativni reformatori koji su smanjivali budžete za zdravstvo, obrazovanje i socijalno osiguranje istovremeno su porodicu prepoznavali kao sveobuhvatnu alternativu socijalnoj državi 20. veka.