RetroAuto, foto: Jay Cross/Wikimedia Commons
RetroAuto, foto: Jay Cross/Wikimedia Commons

Prikaz dve nove knjige: 1. Roberto González, „War Virtually: The Quest to Automate Conflict, Militarize Data, and Predict the Future / Virtualni rat: U potrazi za automatizacijom sukoba, militarizacijom podataka i predviđanjem budućnosti“, University of California Press 2022; 2. Brian Hochman, „The Listeners: A History of Wiretapping in the United States / Slušaoci: Istorija prisluškivanja u SAD“, Harvard University Press 2022.

U književnosti se špijunske priče obično razvijaju po oprobanim receptima. Na prvih nekoliko stranica, špijunska služba ili tajna vojna jedinica zadaje misiju glavnom junaku. Misija je praktično nemoguća, jer zahteva pristup visokotehnološkom oružju, novac i borbenu obuku, koji su većini čitalaca nedostupni (to je deo njihove privlačnosti). Nekoliko stotina stranica, mnogo krvoprolića i neočekivanih obrta kasnije protagonista će prikupiti dovoljno obaveštajnih podataka i ubiti prave ljude, deaktivirati bombu ili sabotirati negativce. Kad protagonista uspe, priča se završava.

Špijunske priče iz stvarnog života nisu toliko uzbudljive, a još manje tako jednostavne. U naše vreme, tajne agente su zamenili automatizovani sistemi. Junaci nadzora pod okriljem države danas su stručnjaci za sajber bezbednost koji hakuju operativne sisteme pametnih telefona iz kancelarija u predgrađu, kompjuterski inženjeri koji kod kuće usavršavaju algoritme biometrijskih kamera, i vojnici u civilu koji analiziraju geolokacijske podatke da bi neko drugi izveo udar dronom. Većinu ljudi koji u tome učestvuju ne smatramo agentima ili špijunima. Oni su menadžeri proizvoda, inženjeri, analitičari podataka ili „obaveštajni istraživači“. Njihov posao često izgleda tako obično da i sami zaboravljaju da se bave špijunažom. Neki to možda nikada i ne shvate.

Dve nedavno objavljene knjige – Slušaoci: Istorija prisluškivanja u Sjedinjenim Državama Brajana Hohmana i Virtualni rat: U potrazi za automatizacijom sukoba, militarizacijom podataka i predviđanjem budućnosti Roberta Gonzalesa – poslednje su u nizu novih naslova koji se bave genealogijom, uticajem i budućnošću savremenih režima nadzora. Ali ove autore izdvaja to što se udaljavaju od uobičajenih protagonista špijunskih afera, amoralnih izvršnih direktora koji prodaju špijunski softver diktatorima ili zlokobnih vladinih službi koje monopolišu moć. Umesto toga oni se bave prosečnim ljudima čije težnje podstiču ekspanziju nadzora. Brižljivo istražena građa omogućava Hohmanu i Gonzalesu da se bave sitnim kriminalcima koji špijuniraju državu, stručnjacima iz društvenih nauka koji misle da su roboti rešenje za nedostatke naše civilizacije i analitičarima podataka koje Silicijumska dolina privlači velikim platama. Hohman i Gonzales nam pokazuju kako ekspanzija nadzora nije toliko rezultat veštih mahinacija zlih ljudi, koliko produkt monotone političke ekonomije.

***

Slušaoci govore o istoriji prisluškivanja u Sjedinjenim Državama kroz biografije prosečnih ljudi. „Gde god je to moguće, ova knjiga je usredsređena na ljude“, piše Hohman u uvodu. „Motiv za to je jednim delom u suprotstavljanju dugotrajnoj tendenciji u studijama nadzora da se službama pripisuje vanredna moć“, na primer Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, Federalnom istražnom birou i Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Hohman se zato okreće kriminalcima, biznismenima, špijunima i inovatorima. Njegova priča počinje od D. S. Vilijamsa, zloglasnog kalifornijskog osuđenika. Vilijams je zatvoren zbog presretanja korporativne komunikacije, prodaje informacija berzanskim trgovcima i bogaćenja putem nezakonite špijunaže. Zvuči kao tipična karijera savremenih sajber kriminalaca, koji rutinski hakuju korporativne servere i varaju finansijska tržišta, ali Vilijams je zapravo bio prva osoba osuđena za presretanje elektronskih poruka u Americi: „Bilo je to – evo neočekivanog preokreta – davne 1864.“

Hohman nam opisuje ličnosti poput Vilijamsa kako bi naglasio da „nadzor jeste i uvek je bio konstitutivni element našeg komunikacionog ekosistema“. Prisluškivači su stupili na scenu u vreme građanskog rata, s vojnicima koji su počeli da se kače na električne kablove čim je krenuo prenos ratne komunikacije. Iz vojnih kampanja, elektronsko slušanje se širi na policijske potere, a zatim i u lokalne pravosudne organe. Negde oko 1895, otprilike u vreme kada su opštinske telefonske kompanije uspostavile svoje mreže u Njujorku, i mafijaški bosovi i policija počinju da iznajmljuju prazne kancelarije kao ‘gnezda’ za prisluškivanje. Plaćali su ljude da satima sede pogrbljeni s telefonskim slušalicama i prate privatne telefonske razgovore širom grada. Mnogi od njih su prošli posebnu tehničku obuku dok su bili u vojsci i jedva su čekali da unovče svoje veštine.

U početku su operacije prisluškivanja koje su preduzimali državni agenti i kriminalci, ističe Hohman, bile nasumične, eksperimentalne i u skladu sa zakonom. Vrhovni sud će o legalnosti prisluškivanja bez naloga odlučivati tek 1928, pošto je elektronska špijunaža već postala široko rasprostranjena. Nadzor su za potrebe policije često obavljale privatne firme, veštije u kriminalnom ponašanju. Ljudi poput Vilijama Bernsa, američkog tajnog agenta koji je prešao u privatne detektive, prodavali su svoje visokotehnološke špijunske usluge svakome ko je mogao da ih plati. Baš kao današnje specijalizovane kompanije za nadzor, Berns je nove tehnologije – kojima barataju elitni timovi profesionalnih slušalaca smeštenih u improvizovanim kancelarijama širom većih gradova – nudio i pravosudnim službama i privatnim građanima. Njegova firma je rešila niz poznatih slučajeva širom zemlje i punila naslovne strane novina svojim najsavremenijim špijunskim alatima. Berns je nove tehnologije nadzora popularizovao i tako što je pisao i režirao niz pozorišnih predstava koje su se bavile temama privatnosti i špijunaže. Do trenutka kada je Vrhovni sud ograničio ovlašćenja policije i ostalih službi da se kače na telefonske linije ili presreću telegrafe, pravo na privatnost postalo je tema široke javne diskusije. Ušli smo u vek pravnih debata nove ere umreženih komunikacija.

Polako ali sigurno, otkriva nam Hohman, prisluškivanjem počinju da se bave i druge vladine službe. Tokom Drugog svetskog rata, vojni naučnici su izumeli tranzistor, poluprovodnički uređaj koji je utabao put minijaturnim spravama za snimanje, manjim od kocke šećera i tanjim od poštanske markice. Tokom 1950-ih industrija prisluškivanja rasla je eksponencijalno, predvođena ljudima koji su privatnim detektivima i FBI agentima prodavali fantastične nove uređaje zvane „bubice“. Tržište špijunaže preplavile su masline za martini opremljene mikrofonima, tabakere koje služe kao prislušni aparati i mini uređaji za snimanje skriveni u ramovima za slike. Tiražni mediji kovali su u zvezde proizvođače novih špijunskih tehnologija, dok su istovremeno upozoravali na „američku epidemiju prisluškivanja“ koja ugrožava individualnu privatnost.

Danas imamo nove reči za prisluškivanje novih medija. Aplikacije za razmenu enkriptovanih poruka prenose razgovore koji se mogu „hakovati“, „zaraziti“ ili „ozvučiti“ naprednim tehnologijama nazvanim po grčkim mitovima ili holivudskim blokbasterima: Pegaz, Fantom, Predator. Privatne kompanije za nadzor razvijaju i prodaju kompleksne sisteme koji su u stanju da tajno preuzmu čitav sadržaj nečijeg pametnog telefona i prenesu ga na udaljeni server. Širom sveta, mediji izveštavaju o ekspanziji tehnologija koje vlade koriste protiv kriminalaca, šefova drugih država, novinara i branitelja ljudskih prava. U poslednje vreme i novinari i stručnjaci upozoravaju da smo ušli u novu eru ljudske istorije obeleženu sveprisutnim nadzorom.

Slušaoci su koristan podsetnik na upadljive sličnosti našeg sa prošlim režimima nadzora. Uzmimo, na primer, nedavne vesti o tome kako je FBI nabavljao krijumčareno sajber oružje. U junu 2019, tri mlada kompjuterska inženjera doletela su u Njujork sa aerodroma Ben Gurion u Tel Avivu. Kako je otkrio New York Times, poslala ih je kompanija NSO Grupa da za FBI pokažu kako radi novi vodeći proizvod izraelskih špijunskih firmi, pod nazivom Fantom. Skladište u predgrađu Nju Džersija možda nije bilo ugledno mesto za prodajnu demonstraciju, u poređenju sa njihovim ranijim poslovnim putovanjima: karijeru su izgradili obilazeći vlade širom severne Afrike, Bliskog istoka i zapadne Evrope. U Americi, inženjeri su FBI agentima demonstrirali alat NSO Grupe za hakovanje pametnih telefona ‘bez klika’.1 Za pozamašnu sumu, s tim alatom bi vlada Sjedinjenih Država mogla da preuzme svaku pojedinačnu komponentu u operativnom sistemu pametnog telefona – enkriptovane poruke, mejlove, audio i video snimke – i prebaci ih na kilometrima udaljen server.

Otkrića o poslovima koje je FBI sklapao sa NSO Grupom izazvala su skandal. Ministarstvo trgovine SAD je 2021. stavilo ovaj izraelski startap na crnu listu, što znači da mu je zabranjeno da posluje sa entitetima čije se sedište nalazi u SAD, dok ga kompanije Meta i Apple tuže za milionsku odštetu; na stotine zaposlenih je otpušteno, a firma je sada navodno na ivici bankrota. Međutim, obrazac čitave ove afere nije ništa novo: kao što Hohman dokumentuje, američka vlada još od početka 20. veka prepušta poslove nadzora tehničarima sa vojnom obukom. I nekad su, kao i danas, vladine službe jedva držale korak sa tehnološkim razvojem. Istina, zabavni poslovni prostori bez pregrada i krcati mini-barovi savremenih startapova za sajber bezbednost ne liče na stara gnezda za prisluškivanje skrivena po njujorškim soliterima, ali im je uloga u suštini ista. I jedni i drugi vrše vanpravnu špijunažu za račun vladinih službi kojima nedostaje tehnička infrastruktura i kadar da bi to radile same. Samo što sad umesto legendarnog „detektifona“ Vilijama Bernsa imamo Pegaza NSO Grupe, pastuva sa belim krilima iz grčkih legendi.

Primeri iz prošlosti, naravno, ne čine sadašnjost manje strašnom. Nove tehnologije nadzora konsoliduju državno-korporativnu moć na štetu onih koji su već razvlašćeni tokom vekova rasno selektivnog kapitalizma i kolonijalnog izrabljivanja. U poslednjem delu Slušalaca Hohman posebno naglašava nasleđe rasizma. Do 1960-ih, hladnoratovski antikomunizam i antiradikalizam podstakli su FBI, CIA i pravosudne službe širom zemlje da preduzmu sveobuhvatni nadzor aktivista uključenih u borbu protiv imperijalizma i rasizma. „Kazneni pristup policiji i kriminalu“, piše Hohman, „podstakao je normalizaciju prisluškivanja u Americi“. Ranije smatrana za kriminalni poduhvat, elektronska špijunaža je vremenom postala sinonim za sprovođenje reda i zakona, imperativ koji je gušio mejnstrim pokrete za pravo na privatnost. Kontraobaveštajni program (COINTELPRO) ustupio je mesto militarizovanoj policiji u ratu protiv droge, što se zatim transformisalo u državu nadzora posle napada 11. septembra.

Ipak, Hohmanova ključna poenta glasi da savremenu državu nadzora ne bi trebalo da tretiramo kao monolitnu. Iz 150 godina istorije opisane u Slušaocima ukazuje se ono što Hohman naziva razornom „banalnošću elektronskog nadzora u Americi“. Špijunaža je bila i ostala zavisna od tehnologija koje čine sastavni deo svakodnevnog života – i uvek je zavisila od rada ljudi koji svoj rad često smatraju krajnje prizemnim. Danas, visokotehnološki nadzor pogubno širi moć države upravo zato što su mnogi od nas obuzeti njenom mehanizacijom, hteli mi to ili ne.

Sličnu pouku iznela je Hana Arent pre 60 godina, dok je izveštavala sa suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, primećujući „banalnost zla“. Njen izraz će narednih decenija postati kliše za svaku priliku i Hohman je ne citira, možda iz straha od pogrešnih paralela između nacionalsocijalizma i savremenih država nadzora. Ipak, uvid Hane Arent u mehanizaciju nasilja prilično je relevantan u digitalnom dobu. Najdestruktivnije režime, pisala je Arent, često održava „administrativna mašinerija“ sastavljena od ljudi koji, možda tvrdoglavo, „nikada ne shvataju“ šta su uradili. Smrtonosne politike moguće je realizovati zahvaljujući tome što zaposleni iz dana u dan naprosto dolaze na svoj posao i popunjavaju formulare.

Na sličan način nam Slušaoci skreću pažnju na činjenicu da je značajan deo posla uloženog čak i u najrazornije vrste nadzora, uglavnom neupadljiv. Vojni obaveštajci često porede analizu geolokacijskih podataka za utvrđivanje mete dronova sa kancelarijskim poslom u bilo kojoj civilnoj tehnološkoj firmi. Nedavno smenjeni izvršni direktor NSO Grupe, Šalev Hulio, prodaju oružja za nadzor uporedio je sa radom u automobilskom salonu. „Recimo da Mercedes nekome proda automobil“, objasnio je Hulio prošlog leta za izraelski sajt Israel Hayom, „a onda pijanac sedne za volan, pregazi nekoga i ubije ga. Da li ćemo za tu smrt kriviti zastupništvo Mercedesa?“

Možda je to razlog zašto čak i najoštriji insajderski izveštaji iz Silicijumske doline – kao što je Uncanny Valley (2020) Ane Viner – govore kako su kapitalizam nadzora izgradili menadžeri u pauzama između besplatnog časa joge i posete svom mini-baru. Mnogi radnici koji su proveli godine prikupljajući lične podatke sa pametnih telefona i prateći ponašanje korisnika na onlajn platformama, svoj rad smatraju običnom uslugom, koja se rado pruža u zamenu za velikodušne beneficije i visoke plate.

***

U Virtualnom ratu, Gonzales ispituje težnje ljudi iz centra militarizovanih tehnoloških sektora u Americi, u želji da upozori čitaoce na blisku budućnost u kojoj opšti nadzor i automatizovano ratovanje urušavaju demokratiju i ljudske živote. Ovaj antropolog kulture svoju analizu smešta među naučnike iz društvenih oblasti, karijerne generale i izvršne direktore iz Silicijumske doline, prave pokretače razvoja virtualnog ratovanja. Šest brižljivo dokumentovanih poglavlja potcrtava domet američkih ratnih industrija, obuhvatajući pitanja koja su izazvala značajnu pažnju medija, naučne i šire javnosti tokom protekle dve decenije kao što su razvoj smrtonosnog autonomnog oružja, militarizovano prediktivno modeliranje, visokotehnološke psihološke operacije i sajber ratovanje.

Antropološka perspektiva knjige je dragocena, ali nije tako nova kao što to Gonzales predstavlja. Autor propušta mnoge etnografe, istoričare i novinare koji su već izneli solidne analize ovih tema, od etnografskog prikaza digitalne razvlašćenosti Ujgura u kineskoj provinciji Sinđan Darena Bajlera, do istraživačkih reportaža Lorenca Frančeski-Bićeraja o komercijalnoj i državnoj industriji špijunskog softvera. Narativni luk knjige prilično je klišetiran, sa perspektivom tehnološkog razvoja koji gura čovečanstvo u distopijsku budućnost gde ratove vode roboti ubice, dok botovi veštačke inteligencije divljaju. „Rat 4.0 je pred nama“, upozorava Gonzales. „Izgleda da će naučna fantastika uskoro postati naučna činjenica“. Osnovna pretpostavka Virtualnog rata sugeriše da ne treba verovati ničemu što ima veze sa vojskom, ali čitaoci neće do kraja saznati zašto. Investicioni ogranak Centralne obaveštajne agencije, In-Q-Tel, nazvan po junaku iz serijala o Džejmsu Bondu, kupuje startape specijalizovane za sve, od genetskog sekvenciranja do rudarenja podataka. Profesori psihologije dobijaju sredstva od Pentagona kako bi sa vojnicima vežbali poverenje u robote borce. Pentagon zapošljava na stotine tek diplomiranih doktora nauka iz oblasti inženjerstva, da proizvode kompjuterske modele za predviđanje društvenih nemira i političke nestabilnosti bilo gde u svetu. Sve su to veoma važne činjenice, ali se ne razmatraju u ulozi tog razvoja – koji američku ekonomiju vezuje za nastavak krvavih ratova u inostranstvu i militarizaciju policije kod kuće, na primer.

Između redova u Gonzalesovim studijama slučaja ukazuje se jasniji narativni luk. Knjiga je najzanimljivija kada je etnografska, kada se bavi ljudima koji pokreću razvoj novih tehnologija. Jedan takav lik je Adam Rasel, ragbi zvezda sa univerziteta Djuk na kome je diplomirao antropologiju, postdiplomski stipendista Oksforda i istraživač u Agenciji za napredna istraživanja u oblasti odbrane (DARPA). Početkom 2000-ih Rasel je na Oksfordu napisao disertaciju o muškosti, steroidima, samo-optimizaciji i dizanju tegova u južnoj Engleskoj. Nekoliko godina kasnije, počeo je da piše istraživačke izveštaje o biotehnologiji i jačanju performansi borbenih vojnika za Pentagon. Rasel se brzo uspinjao u istraživačkim redovima nacionalne bezbednosti, u skladu sa potrebama za kvalitativnim istraživanjem u proceni inteligencije ljudi i mašina. Krajem 2010-ih Rasel je izbio na čelo istraživačkih jedinica za borbu protiv terorizma, unoseći kontekstualizovano znanje o specifičnim kulturama u skupove velikih podataka za buduće oružane sukobe.

Kako nam opisuje Gonzales, Rasel je oličenje ključne uloge naučnika u automatizaciji rata. Njegova disertacija je „pronicljiva“ i „nekonvencionalna“, i pokazuje značaj prikupljanja ogromnih količina sociokulturalnih podataka za policijske potrebe prediktivnog modeliranja i za simulacije rata. Raselove DARPA inicijative takođe su „pronicljive“, kao primer „ekstremnog redukcionizma“ kojim se pojednostavljuju „dvosmislene i neuhvatljive društvene konstrukcije na proste varijable koje se mogu kvantifikovati da bi se unele u kompjuterske modele“ – a sve to navodno radi „zaštite slobodnog sveta“. Rasel je jedan od više stotina inženjera i naučnika iz društvenih oblasti, koji iza zatvorenih vrata moćnih institucija pokreću ekspanziju opšteg nadzora – presretanje komunikacija, rudarenje objava sa društvenih mreža, analize videa snimljenih dronom. Njih je lako zavesti „tehno-optimizmom“, kaže Gonzales, idejom da će „naučne i tehničke inovacije na kraju rešiti složene društvene, ekonomske i ekološke probleme“.

Međutim, ljudi poput Rasela samo su delimično opisani u Virtualnom ratu; u knjizi oni retko govore u svoje ime. Gonzales je obavio impresivan broj intervjua sa vojnim veteranima, inženjerima iz Silicijumske doline i vojnim istraživačima, ali u samoj knjizi je malo referenci na te razgovore i još manje direktnih citata; svi ti likovi i pojave uglavnom autoru služe kao metafore. Vojni istraživači i korporativni inženjeri su zlonamerni praktičari novih „mračnih veština“, piše Gonzales. Oni su ugrađeni u „totalitarne institucije“ koje su sklone oblikovanju „ideja, stavova i ponašanja publike, zarobljene vlastitim kompulzijama“. Rizike novih tehnologija svakako ne treba potcenjivati, ali ne treba ni precenjivati njihovu moć. Ne postoji crna magija kojom se razvijaju militarizovane tehnologije nadzora – samo trošenje previše državnih resursa, koje bi bilo pametnije uložiti u borbu protiv klimatskih promena ili za univerzalnu zdravstvenu zaštitu.

Upadljiv je raskorak između zapanjujuće naivnosti tehnološke industrije i dugotrajnih, dobro dokumentovanih veza Silicijumske doline sa vojskom. Ipak, kriviti pogrešno usmeren tehno-optimizam za sve, odvlači pažnju od sistema eksploatacije i profitiranja koji oblikuje težnje ljudi. Tehno-optimizam svakako pulsira korporativnim tehnološkim kampusima, dizajniranim tako da se svaki zaposleni oseća nesputano dok čini svet boljim mestom. Većina onih koji su proveli više godina u Silicijumskoj dolini svedoči kako ovo početno zavođenje – sredstvima kao što su moto kompanije kojim se zaposleni obavezuje da „ne čini zlo“, besplatna kombuha i kanta za kompost – uglavnom ustupa mesto podmuklom odsustvu promišljanja usred gotovo preterane materijalne ekstravagancije. Kao što je Viner opisala, većina tehnoloških radnika ne ide u kancelariju svaki dan misleći da su moralno superiorni ili da spasavaju svet. Oni uglavnom imaju plate od 6-7 cifara, kupuju nekretnine i uživaju egzistencijalnu stabilnost u eri obeleženoj finansijskom, klimatskom i političkom nesigurnošću. „Lako je ustupiti sebe kompaniji, podvrgnuti se svojevrsnom transferu identiteta“, kaže Viner. „Teško je odoleti“.

Izgleda da se u poslednje vreme nekim tehnološkim radnicima vraća kritičko promišljanje. Od kasnih 2010-ih novinski naslovi najavljuju „političko buđenje“ Silicijumske doline, a svakih nekoliko godina se ističu zahtevi da kompanije otkažu unosne ugovore sa vojnim i policijskim službama. Tako su 2018, na primer, Guglovi inženjeri odbili da rade na bezbednosnom alatu za Project Maven, koji je američku vojsku snabdevao veštačkom inteligencijom za snimanje dronovima. „Verujemo da Gugl ne bi trebalo da ulazi u ratni biznis“, napisali su u peticiji sa više hiljada potpisa. Godinu dana kasnije, inženjeri Majkrosofta osudili su prodaju hedsetova za virtuelnu realnost vojsci za potrebe borbene obuke. „Nismo pristali da radimo na razvoju oružja“, rekli su oni koji su godinama razvijali tehnologiju proširene stvarnosti. „Zahtevamo da se sasluša naš stav o tome kako će se koristiti naš rad“. Opor je 2021. izbio u Guglu i Amazonu kada se saznalo za ugovor vredan 1,2 milijarde dolara za snabdevanje Izraela i njegove vojske alatima veštačke inteligencije i drugim računarskim uslugama. Uzbunjivači su opisivali dehumanizujuće posledice tehnologija u rukama okupatorske vojske, koje služe za identifikaciju izraza lica, pokreta, emocija, pa čak i za proveru da li neko govori istinu. Kako je jedan palestinski programer u Guglu nedavno rekao za New York Times: „Projekat Nimbus čini da se osećam kao da zarađujem na ugnjetavanju svoje porodice“. Raste svest da lična etička načela nisu, a možda nikada nije ni trebalo da budu u skladu sa proizvodom nečijeg rada.

Komentatori pripisuju ovo suočavanje dolasku Donalda Trampa na vlast u Sjedinjenim Državama, shvatanju javnosti da savremeni kapitalizam zavisi od sveprisutnog nadzora ili ceni koja se militarizovanoj policiji plaća u ljudskim životima – od Sjedinjenih Država do Palestine. Šta god da je u pitanju, sve više zaposlenih shvata da su plate u kojima su godinama uživali stizale uz opasno otuđenje. Otpor sada potresa neke od najmoćnijih svetskih kompanija, gde se kritika tradicionalno gušila ugovorima o neotkrivanju informacija i velikodušnim beneficijama.

Važno je uporno postavljati pitanje kako su se čak i ljudi iz najudobnijeg korporativnog okruženja osetili prinuđenima da preduzmu takvu vrstu političke akcije. Odgovori bi mogli da podstaknu novonastale pokrete za institucionalne i sveobuhvatne promene. Za manje od jedne decenije, tehnološki radnici su osnovali grupe kao što su Koalicija tehnoloških radnika, Stop Killer Robots i Međunarodni komitet za kontrolu robotskog naoružanja. Malo je verovatno da će ove organizacije same zaustaviti automatizovano ratovanje, sveprisutan nadzor i kazneni policijski rad. Ali pragmatično govoreći, takvi pokreti su za samo nekoliko godina u mejnstrim uveli zahteve za regulaciju veštačke inteligencije i novih tehnologija za nadzor. Uticaj je toliko snažan da čak ni Virtualni rat, sa svojim opštim distopijskim tonom, ne može da odoli optimizmu: „Zasad relativno mala, ali sve veća grupa inženjera, istraživača i naučnika“, podseća Gonzalez svoje čitaoce u zaključku knjige, „suprotstavlja se spremnosti tehnoloških rukovodilaca da zadovolje potrebe ministarstva odbrane za virtualno ratovanje“.

Ti pokreti imaju svoje prethodnike vredne pamćenja. Opasnostima militarizovanog tehnološkog sektora i pre su se suprotstavljali oni koji rade na razvoju potencijalno smrtonosnih sistema. Sedamdesetih godina prošlog veka, kompjuterski operatori i inženjeri od Njujorka do San Franciska okupili su se pod parolom „Kompjuteraši za mir“. Mnogi su bili radikalizovani antiratnim pokretom i smatrali su da njihov rad direktno podstiče rat u Vijetnamu. Predvodili su „širenje svesti“ među svojim kolegama, protestovali su protiv kompanije Honeywell Aerospace zbog razvoja bombi i osudili „korporativni rasizam“ kompanije International Business Machine (IBM) zbog njenih poslova sa režimom u Južnoj Africi u vreme aparthejda. Kritičke istorije uspona Silicijumske doline, uključujući knjigu Freda Tarnera Od kontrakulture do sajberkulture (2006), pokazuju kako je ta politička svest slabila pod uticajem neoliberalnih tržišnih reformi i pogrešno usmerenog utopizma ranog digitalnog doba. U tom smislu, danas je pobunu sve većeg broja inženjera, programera i istraživača protiv militarizma, bolje nazvati ponovnim političkim buđenjem. Pružiti pomoć da se čuje glas onih koji su u središtu tih pokreta, može učiniti budućnost onlajn nadzora i automatizovanog ratovanja manje neizbežnom. U najmanju ruku, moglo bi podstaći i ostale da krenu njihovim stopama.

***

Žestoke kritike političkog nasilja je lakše svariti kad su krivci mutne institucije. Teško je shvatiti koliko je posao nadzora apsurdno običan – i oduvek je bio takav. Možda je to zato što je njegov uticaj krajnje neobičan za one koji su decenijama podvrgnuti kaznenom policijskom radu ili vojnoj okupaciji. Izraelska vojska širom Palestine koristi tehnologije za prepoznavanje lica, koje narušavaju poslednje ostatke privatnosti građana: žene se žale da su im kamere usmerene direktno u kuće, a deca prijavljuju slučajeve pritvaranja zbog pogrešne identifikacije. Aktivisti mreže Black Lives Matter iz Njujorka i Mineapolisa bačeni su u zatvor pošto su praćeni na društvenim mrežama i gradskim ulicama, uz pomoć softvera za vađenje podataka i policijskih dronova. Represivni efekti novih tehnologija nadzora najizraženiji su prema onima koji su već rasno kategorisani kao potencijalni teroristi i kriminalci.

Borba protiv ovih neobičnih uticaja zahteva prepoznavanje njihovog sasvim običnog porekla. Istraživači sa univerziteta Carnegie Mellon sarađuju sa biometrijskim startapom Oosto, čije kamere identifikuju i nadgledaju Palestince u većim gradovima i na kontrolnim punktovima širom okupirane Zapadne obale. Prototip drona koji su američke policijske službe koristile za nadzor istaknutih demonstranata iz Pokreta za crne živote, napravili su programeri iz Majkrosofta. Neke od nas će možda ohrabriti vest da se tehnološki giganti i ugledni univerziteti okreću antirasističkim platformama i agendama orijentisanim ka ljudskim pravima, zabranjuju prodaju određenih tehnologija za prepoznavanje lica policijskim upravama u SAD ili podižu tužbe protiv kompanija specijalizovanih za sajber špijunažu zbog hakovanja korporativnih servera. Ipak, ove jednokratne akcije uglavnom su kozmetičke. Ekonomski podsticaji koji privlače toliko radnika u industriju nadzora još uvek su jači.

Istrajnom analizom te činjenice Slušaoci i Virtualni rat nas podsećaju zašto je važno govoriti o nadzoru. Lako je okriviti zlokobnu državu nadzora za našu stvarnost rasprostranjene špijunaže i automatizovanog ratovanja. Istina je banalnija – i možda je teže suočiti se s njom.

Sophia Goodfriend, Boston Review, 29.09.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 17.11.2022.


________________

  1. Dok u svim poznatim vrstama hakovanja korisnik mora da preuzme neki fajl ili da klikne na neki link da bi mu uređaj bio kompromitovan, „zero-click“ napad omogućava pristup mobilnom ili kućnom uređaju bez ikakvih aktivnosti korisnika; prim.prev.