Jer, sva je prilika da će novi predsednik Upravnog odbora NIS-a vući mesečnu platu od oko 8.000 evra samo „61 dan“, pošto je to rok u kojem je general unutrašnje vojske Rusije, Sergej Šojgu, nedavno u Beogradu najavio i direktno rusko preuzimanje kontrole nad našom najvećom energetskom kompanijom, po osnovu famoznog „paket aranžmana“ Moskve i Beograda iz januara ove godine.
Naime, logično je da se, u nekom interregnumu, kada je stari predsednik UO NIS (a možda i budući), Srđan Bošnjaković, podneo ostavku, kao kadar prethodne vladajuće većine, do izbora novog predsednika UO NIS AD, koga će imenovati novi većinski vlasnik (Gaspromnjeft), iz nužde postavi neko „prelazno službeno lice“, da ne bi neka tekuća akta ostala bez neophodnog potpisa. Tim pre, ako je tačno da pregovora o ugovorima Vlade Srbije i Gasproma o sudbini NIS-a i nema, jer nisu ni potrebni, pošto su zgotovljeni ugovori već stigli u Beograd iz Moskve – samo u Vladi treba naći nekog ko će ih potpisati. U takvim slučajevima, za takvog prelaznog „potpisnika akata“ obično se i postavljaju otresiti mladi činovnici iz okoline nekog od moći i uticaja – da se pokaže da se u njih ima poverenja i da spadaju u grupu naprednih političkih patuljaka, na koje istorija računa tek u nekoj budućoj epohi.
Problem sa gospođom Jevtimijević-Drinjaković se, međutim, pojavio već prvog trenutka, posle izbora za predsednika UO NIS AD. Jer, ona je na Skupštini NIS AD, u svom premijernom nastupu, neoprezno izjavila da je lično „u toku“ energetskog sporazuma Moskve i Beograda „od samog njegovog početka“, te da (valjda) u tom smislu prirodno dolazi na mesto koje joj se netom ukazalo. Iz ovog bi neko zlobiv mogao zaključiti da je predsednik Tadić, njen dojučerašnji šef, ušao u ovaj posao slobodno, po ličnom izboru, u najboljoj nameri, u javnom interesu, nepritešnjen političkim okolnostima u kojima se ponekad bira između veoma lošeg i najgoreg, itd.
Srećom, sedam dana posle imenovanja neiskusne gospođe Jevtimijević-Drinjaković, procurila je vest da će ona u samom UO NIS AD imati podršku novoimenovanog člana tog tela Aleksandra Ćirilovića, takođe čoveka iz okruženja Predsednika, a koji je za razliku od nje već dobrano iskusan u zamršenim naftaškim poslovima – možda i previše. Naime, g. Ćirilović je za relativno kratko vreme bio akter već nekoliko „afera“ u kojima se pokazalo da nijedan tužilac protiv njega nema dovoljno dokaza. Prva „krivina“ u koju je ušao prevelikom brzinom, pre 7-8 godina, bio je neki posao s Rafinerijom Novi Sad, kada je umesto novca za preuzetu robu bio obećao neke lokomotive u kompenzaciju, pa je novosadski Dnevnik pisao da je „Ćira provozao Rafineriju“ (ili tako nekako). Na drugoj „krivini“ je bio kada je pre dve godine kratkotrajno planula afera sa kompanijom Trizon, gde je bio menadžer, a koja je, prema sudski neproverenim informacijama (jer je tužilac naprasno odustao od gonjenja), neovlašćeno odvukla robu iz Rafinerije Novi Sad, iako je ta roba bila pod hipotekom Hypo Alpe Adrija banke, to jest pod nekom navodnom zabranom prometa zbog neregulisanih plaćanja debitora. Ćirilovićev kompanjon u „Trizonu“, to jest njen vlasnik, Zoran Trifunovićje zbog te afere morao da pobegne u inostranstvo sa saslušanja kod istražnog sudije u Novom Sadu, a navodno oštećeni vlasnik spomenutih derivata pod hipotekom, iz Švajcarske je, zbog svoje štete, kod Riječkog suda bio isposlovao blokadu naftovoda kada je kroz njega trebalo da prođe NIS-ova nafta, itd. Sve se to kasnije „sleglo“, možda i zbog toga što još nije bila proglašena borba protiv korupcije, makar i u sopstvenim redovima.
Kadrovski potezi u naftaškom sektoru, uzgred, uvek su bili pomalo neobični, ali je još neobičnije što se upravo ta njihova osobina širi poput epidemije. Evo, nekako skriveno od javnosti, Vlada Srbije je nedavno, na predlog novog ministra energetike Petra Škundrića, za državnog sekretara za naftu i gas imenovala g. Dušana Mrakića (razumljivo je što mu nije poveren sektor struje). Škundrić ga je, zatim, postavio i za šefa Radne grupe za projekat Južni tok. Tim povodom pitam jednog obično dobro obaveštenog pumpadžiju: „iz kog filma“ je g. Mrakić? Pa, on je fudbalski sudija, kaže mi on i dodaje da bih ga morao znati, jer je akter nekoliko fudbalskih „slučajeva“. Ma ne pitam to, nego gde je do sada radio i kakve on ima veze sa naftom i gasom? Pa radio je kod Babarogića, koji je bio kontrolor fudbalskih sudija, odgovara mi on. Pa dobro, a kakve veze ima Babarogić s naftom i gasom, nastavljam ja? Pa on je dobar s Toplicom Spasojevićem, eks predsednikom FK Zvezde i nekadašnjim direktorom Progres gas trejdinga, iz vremena kada je ta firma bila akcionar Jugorosgasa, pre nego što je taj udeo prodat Centreksu iz Beča, uz posredovanje Prizrenca Ali Šena iz Bosforusgasa iz Istanbula. Pa kako je onda Žarko Zečević iz FK Partizana prešao u Jugorosgas, je li to znači da je Zvezda digla ruke od nafte i gasa i šta ima veze što ljudi koji rade s naftom i gasom vole fudbal, zar samo zbog toga treba sumnjati da tu nije sve čisto, kažem ja, jer mi je već dosta priča o raznim „mafijama“. Pa zato što je sve čisto, to jest jasno, i pričam ti ovu priču, rezimira dobro obavešteni pumpadžija – i dodaje da je u fudbalu najvažnija čista pas igra.
Danas, 23.10.2008.
Peščanik.net, 23.10.2008.
