Razgovor vodila Nastasja Radović
Manje-više samoorganizovani građani traže izlaz iz krize u koju ih je bacila zavisnost političkih elita od slobodnog finansijskog kapitala. Gdje smo mi u svemu tome, razgovarali smo sa dr Svetlanom Slapšak, profesorkom Antropologije antičkog svijeta i Antropologije roda Institutum studiorum humanitatis, Fakulteta za postdiplomske studije u Ljubljani i direktorkom srpskog kulturnog centra Danilo Kiš.
Sa prenošenjem finansijsko-ekonomske krize sa SAD na EU pojavilo se dosta građansko-političkih inicijativa koje su uglavnom procijenjene kao lijevo i ultra-lijevo inspirisane. Donose li one neka djelatna rješenja sem citiranja „mladog Marksa” i pozivanja na Vikiliks revoluciju?
Marksovo delo je pouzdana, dosada najpotpunija kritika istorijskog kapitalizma: neophodno da se sistematizuje mišljenje, ali nedovoljno da se misli današnjica. Od neodgovornih ,,zvezda” međunarodne misli pa do uglavnom temeljno neobaveštenih mladih levičara, “levo” je danas nepouzdan marker, jedna od onih maglovitih odrednica koje se više poklapaju sa potrošačkim praznoverjem i banalizovanim i površnim diskursom popularnih medija, nego sa promišljenim stavom. Možda krizni trenutak zaista nije najpogodniji – ali koji onda jeste – da se studira, uči, neguje preciznost mišljenja i izražavanja. Nijedan pokret za oslobađanje i poboljšavanje položaja čoveka u društvu nije bio uspešan bez velikog intelektualnog rada. “Curenje” ili ventili koje predstavlja Vikiliks omogućava produbljeniju analizu politike, ali iz toga, sem senzacionalizma, nije još izašlo nešto bolje.
U Sloveniji su protesti masovni, u Srbiji se tek povremeno pojavi neki radnički protest. Da li slovenački događaji pokazuju da političko-partijska ponuda ne može da riješi probleme građana, a u Srbiji je rješenje traženo kroz promjenu vlasti koja je, po nekima, srpsku politiku vratila unazad?
I u Sloveniji i Srbiji, ali manje-više u svim državama Evrope i sveta, potpuna odvojenost političke kaste izaziva slične reakcije ljudstva. Povlašćeni će nastaviti svoj privilegovani život sve dok budu imali materijalne i ljudske resurse (stečene rezerve i prednosti, jeftin ili besplatan rad), a to može trajati dugo. Održanje vrste nikada nije bilo jasnije povezano sa bogatstvom i privilegijama: nasuprot progresivnoj i humanoj društvenoj zamisli od 18. veka pa do danas, jedino bogatstvo garantuje preživljavanje. Penzijski sistem se programski svodi na istrebljivanje staraca; zdravstvena zaštita se ukida siromašnima; školstvo je uveliko namenjeno samo bogatim. Razlike nestaju od države do države, i “tranzicija” jasno u regionu pokazuje realne rezultate.
Šta da se radi?
Jedina prava promena vlasti bila bi potpuna zamena političke kaste uz promenu društvenog sistema: neposredna demokratija, kao što je to pokazao islandski eksperiment, itetako ima smisla, uz novo raspoređivanje dobara i socijalnu državu. U našem regionalnom slučaju, EU je učinila ogromne napore i uložila ogromna sredstva da za demokratiju “prevaspita” čitave države. Rezultat su samo potisnuti agresivni nacionalizam, koji pokulja i iz najmanje rupe, dogovorna meritokratija i korupcija ugrađena u svakodnevno ponašanje i viđenje sveta. Da li je to samo zato što smo kao materijal “loši”: ne, dobar deo razloga leži u kolonijalnoj bezobzirnosti i opet – u nedovoljnom znanju. Evropski parlament drže u većini seljačko-populističko-desne partije, nesklone nauci, humanistici, misli, kritici. Birokratski aparat neverovatno mnogo košta. Promena u centru bi imala smisla! Slovenačka pobuna pokazuje neke nove elemente – municipalnu povezanost, zahtev za iskazivanjem nepoverenja naroda celokupnoj političkoj strukturi. Skinuti pokvarenog gradonačelnika je podjednako važno kao skinuti vladu. Pitanje je da li će male promene u šminki, kakve već predlažu neki političari, biti dovoljne.
Kako ocjenjujete rezultate izbora u Crnoj Gori?
Naučili smo se da rezultati izbora nemaju ponekad neposredne veze sa funkcionalnošću ili nefunkcionalnošću vlasti, jer je demokratsko ustrojstvo slabo, bez tradicije u glavama građana, i uz to duboko korumpirano. Politička kasta je daleko od okoštalosti, naprotiv, elastičnija je nego ikad, spremna na najluđe metode da se očuva, i pre svega spremna da žrtvuje građane. Nezadovoljan građanin je lak plen: obrazovan, inventivan, hrabar građanin je mnogo teži. Nezadovoljstvo bi se moralo artikulisati, interiorizovati, preraditi u mislene sisteme. Ne pristati na postojeće kalupe političkog ponašanja, biti nepredvidljiv za vlast: “demokratska duhovitost” je ono što nam treba, ne “demokratizacija”, isušena i bez pravog značenja. Za to su zgodne tajne škole, neinstitucionalni prenos znanja, subkulture.
Lideri demokratije danas lako padaju na nacionalistički „šarm” dominantne varijante populizma u svojim državama?
Evropska super-kontrola ništa nije doprinela raspršivanju nacionalističke napasti – naprotiv, mnoštvo malih, međusobno lagano posvađanih i nacionalno definisanih (na račun manjina, drugih i suseda) je upravo ono što je EU podupirala. Zato danas “evropskije” države imaju isti problem sa neonacizmima kao i manje evropske, recimo Mađarska. Nacionalizam u 21. veku nužno vodi u neki oblik nacizma: nema ni korisnog, ni lepog, ni umerenog nacionalizma. Neodgovornost prema iskustvima 20. veka i prema nedavnim ratovima vodi direktno u nove ratove. Nije nešto “zversko” u čoveku što navodi na istrebljenje drugoga: jugoslovenski rat je pokazao da je zločin oportunistički i uvek banalan, sa ličnim frustracijama koje se umotaju u važniji tekst, tekst zamišljenog kolektiva. U osnovi cinično jugoslovensko socijalističko društvo, zasnovano na dvoličnosti (uspešnog) pojedinca i sistemskoj laži, obećavalo je zločine, čim budu “dopušteni” – socijalno, kulturno-ideološki. Zato sam danas još više uverena da su za pripremu rata u velikoj meri krivi “nacionalni” intelektualci, oni koji su tu dopuštenost propovedali pojednostavljivanjem i manipulisanjem prošlosti, i zamenom ljudskih prava istorijskim pravima, po pravilu izmišljenim.
Jednom žrtve, drugi put mogu biti inspiratori i počinioci zlodjela. Kako izaći iz modela žrtve kao političkog sredstva?
Popisom i dokumentacijom o žrtvama, kao što to radi REKOM. Kada imate imena, brojeve, dejstva, datume, postaje jasno da nijedan narod nije žrtva, već nesrećni, nereprezentativni pojedinci. Etablirani status žrtve, koji kao osnova izraelskog zvaničnog političkog diskursa, služi nasilju nad drugim ne bi nas smeo omesti ni u upornom prisećanju na holokaust, niti u upornom zahtevanju mira i građanskih prava za Palestince. Drugim rečima, samo sledite izraelske i palestinske mirovnjake.
Kako ocjenjujete način na koji se građani Grčke odnose prema zahtjevima EU?
Grci imaju zastrašujuća iskustva u novijoj istoriji – dakle u sećanju još živih ljudi – nedoživljene socijalističke revolucije posle pobede nad nacizmom, agresivne političke i ekonomske kolonizacije prvo Britanaca pa onda Amerikanaca, uključujući i eksperimente sa diktaturama, masovne progone, pučeve i sl. U sramotnoj istoriji Nobelove nagrade za mir, nije li Kisindžer dobio Nobelovu nagradu, pošto je pokušao da produži život vojne diktature u Grčkoj pučem na Kipru, i time zapečatio ne samo sudbinu ostrva, nego i celog Mediterana? Na mikro-nivou, Grci dobro poznaju trikove snalaženja, posebno u EU. Na makro-nivou, jasno im je da “pomoć” uglavnom teče nazad u nemačke i druge banke, da se mnogo novca još daje za oružje, uglavnom Nemačkoj, i da su žrtve strašne globalne medijske manipulacije u kojoj se govori jezikom 19. veka, o lenjosti, kažnjavanju, i sl.
Medijski “infantilizovani” Grci, među kojima je kultura demokratske misli u svakodnevici visoka, mogu još samo da se šale, prikazujući Merkelovu u roza nacističkoj uniformi. Za razliku od nekadašnjeg jugoslovenskog folklora, u Grčkoj se i danas neguje samostalnost pojedinca i skladnost života sa idejom, dakle spremnost da se živi u teškim uslovima, ali da se sačuva integritet. Odsustvo dobrog javnog školstva međutim vodi u ignoranciju, koja sa očajanjem omogućava rast nacističke stranke, kao što je Zlatna zora. Uverena sam da bi u tom slučaju odluka vlasti o izbacivanju te stranke iz parlamenta imala ogroman psihološki efekat.
Sa jedne strane multikulturalnost a sa druge samodovoljnost kulture zapada – to je donekle “šizofrena” evropska kulturna matrica koju je nametala i EU. Treba li ona da se redefiniše ?
Mnogo je “šizofrenog” u EU, počev od ustava, koji započinje konzervativnim nebulozama o antici i hrišćanstvu, i koji nije ni izglasan ni važeći, pa do Barozovog proglašenja federacije – u trenutku kad tri evropske regije pripremaju otcepljenje i nezavisnost (Katalonija, Škotska, Flamanska); sastav parlamenta je beznadežan, EU nema svoje medije, u kojima bismo možda primetili da postoje i neki drugi poslanici, na međusobnom upoznavanju članica i obrazovanju građana se ne radi ništa, projektantska politika otvoreno privileguje velike ustanove (univerzitete) i kulture. A bilo bi potrebno relativno malo i relativno jeftino: EU TV (ne samo poneki sportski prenos i naci-fešta Evrosonga), EU elitni časopis, evropeizirani školski programi (svi se uče o svima), gostoljubivost za begunce umesto proganjanja, stvarno negovanje mnogojezičnosti. Sve ostalo bi moglo biti pozitivna posledica ovih mera.
Monitor, 14.12.2012.
Peščanik.net, 18.12.2012.
