Uprkos najavama beogradskih tabloida, izgleda da je malo ko u Srbiji mogao da povjeruje da će se svemoćni Miroslav Mišković jednoga dana naći iza rešetaka. Sudeći po TV-svjedočenju bivše Miškovićeve dugogodišnje najbliže saradnice, prepoštene Milke Forcan, tako nešto nije očekivao ni najbogatiji Srbin: i sam je, kaže Forcanova, ovakvim raspletom bio zatečen. Šta je to toliko iznenadilo Miroslava Miškovića? To što, uprkos naporima, sa Aleksandrom Vučićem nije uspio da napravi dil? Ili to što su ga se, za svega nekoliko sati, odrekli gotovo svi koje je godinama plaćao – “prijatelji”, saradnici, političari, ministri, urednici, novinari? Ili je, pak, Miškovića šokiralo to što je uhapšen na isti način na koji je – kako to tvrdi srbijanski ministar pravde Nikola Selaković – godinama unazad hapšen svako onaj ko bi se i usudio da mu se suprotstavi?
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka i budući potpredsjednik Nove stranke, Vladimir Pavićević, kaže da ga je vijest o hapšenju Miroslava Miškovića prilično iznenadila.
“Iskreno, nisam očekivao da će najavljena borba protiv korupcije obuhvatiti i Miroslava Miškovića” – kaže profesor Pavićević. “Zahvaljujući ekonomskoj i političkoj moći, Mišković je duže od dve decenije funkcionisao izvan svakog zakonskog okvira: finansirao je sve političke partije, sastavljao i rušio vlade, odlučivao koga će i kada policija privesti, koga saslušati ili uhapsiti, ko će ući na naše tržište i pod kojim uslovima; pravio je poslove i ulazio u aranžmane sa predsednicima država, premijerima, ambasadorima; u tom smislu, bilo je nezamislivo da bi se takav čovek mogao naći iza rešetaka. Naravno, u ovom momentu je teško prognozirati dalji tok…”
Tamara Nikčević: Zašto je teško?
Vladimir Pavićević: Zbog poslovnih mahinacija i sumnje da je državu Srbiju oštetio za više od trideset miliona eura, Miškoviću je određen jednomesečni pritvor; međutim, po mom sudu, mnogo je veći problem ono što je ostalo izvan optužnice. Ako bi, u mesecima koji slede, istraga bila proširena na sve ono što je taj čovek radio ne samo u Srbiji, nego i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, poverovao bih da je u pitanju ozbiljna namera.
Tamara Nikčević: Nekoliko sati nakon privođenja, u medijima se pojavila informacija da je Mišković, prilikom hapšenja, prijetio prvom potpredsjedniku Vlade, Aleksandru Vučiću; Miškovićevi advokati su to demantovali. Kako Vama to izgleda?
Vladimir Pavićević: Lako bih mogao da zamislim situaciju u kojoj Miroslav Mišković preti prvom potpredsedniku Vlade; naprosto, čovek ne živi u realnosti. Uostalom, videli ste kako dolazi na saslušanje: pa, on ne ume sam ni vrata da otvori! Slično je sa njegovim sinom, Markom Miškovićem: na salušanje je stigao nasmejan, sa slušalicama u ušima i, na pitanje novinara kako je bilo, odgovara – “super”! Kao da je bio na zabavi! Imam utisak da su otac i sin Mišković, uprkos svemu, duboko uvereni da sve što su radili proteklih godina nije rezultat pljačkanja države i korupcije, nego njihove pameti, sposobnosti i poslovnog umeća. Verujem da su se tog jutra kada su uhapšeni zbilja našli u čudu: šta sad svi ti ljudi hoće od nas? Radili smo pošteno, sve smo stvorili svojim rukama…
Tamara Nikčević: Kada su sve to stvorili? Partner Miroslava Miškovića, Milan Beko tvrdi – nakon pada Slobodana Miloševića. Zašto je petooktobarska vlast prema tim ljudima bila toliko tolerantna?
Vladimir Pavićević: Miroslav Mišković je stvoren devedesetih, u vreme vladavine Slobodana Miloševića i to je činjenica; ali, činjenica je i to da je, posle Miloševićevog sloma, Miškovićeva moć rasla. Setite se samo Vojislava Koštunice, za čijeg je premijerskog mandata izvršeno nekoliko najproblematičnijih privatizacija u kojima je Mišković učestvovao, a na koje danas upozorava EU. Osim Đinđićeve, sve vlade posle 5. oktobra – uključujući i aktuelnu – su, štiteći svoje trenutne i veoma konkretne interese, pokušavale da po svaku cenu zabašure ono što se događalo tokom poslednje decenije XX veka; sugerirajući građanima da se ne osvrću na prošlost i da gledaju u budućnost, otvarale su prostor pojedinim ljudima da zadrže svoja mesta ili da se vrate na pozicije na kojima su bili devedesetih. U krajnjoj liniji, tako su se vratili i Vučić i Dačić; tako je opstao i Miroslav Mišković. Deo preporuke da se ne osvrćemo, da gledamo u budućnost odnosi se, naravno, na stravičan kriminal i pljačku, ali i na zločine počinjene tokom devedesetih.
Tamara Nikčević: Finansirajući Miloševićeve ratove, srbijanski tajkuni su zapravo dobili blanko dozvolu da bez posljedica pljačkaju i državu i građane? Slično je, pretpostavljam, i u ostalim državama bivše Jugoslavije.
Vladimir Pavićević: Tako je. Svi oni su žestoko naplatili sopstveni “patriotizam”. Zanimljivo je, pored toga, da je srce Miloševićevog zločinačkog sistema – bezbednosni aparat – do danas ostao netaknut; ti ljudi su ovde, oko nas… Uprkos svemu, nadam se da zaborav koji nam sugerira većina parlamentarnih stranaka, neće proći.
Tamara Nikčević: Mediji spekulišu da je Miroslav Mišković zatražio pomoć od predsjednika Tomislava Nikolića koji je, još 2008, priznao da su Mišković i Beko pomagali kampanju Srpske radikalne stranke. Da li je predsjednik Nikolić mogao da pomogne Miškoviću?
Vladimir Pavićević: Sve i da je hteo, predsednik Nikolić nije mogao da pomogne svom prijatelju Miroslavu Miškoviću i to zbog toga što je nekadašnji trijumvirat – Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić – u međuvremenu narušen.
Tamara Nikčević: U kom smislu je narušen?
Vladimir Pavićević: Predsednik Nikolić je izgubio uticaj koji je imao, a Vučić je – zahvaljujući borbi protiv korupcije i hapšenju Miroslava Miškovića – postao najmoćniji čovek u državi. Vučićevu borbu je pozdravila i EU. E, sada se postavlja pitanje hoće li Vučić, kao neko u čijim je rukama skoncentrisana tolika moć, uspeti da se ograniči.
Tamara Nikčević: Kome je još tako nešto uspjelo?
Vladimir Pavićević: U pravu ste. Još je Tukidid, u Istoriji Peloponeskog rata, tvrdio da ta vrsta moći ima tendenciju širenja i uvećavanja i da ju je teško kontrolisati. Drugim rečima, nije lako zamisliti čoveka koji bi, u Vučićevoj situaciji, bio sposoban da u jednom momentu sebi kaže – dosta je. Naprosto, to je u prirodi moći, ali i u prirodi čoveka. Nažalost, Srbija nije zrelo društvo i niko ne može isključiti mogućnost ponovnog uvođenja diktature. Podsećam vas da je, tokom svoje istorije, Srbija više puta imala posla sa stvaranjem kulta ličnosti. Reč je o tradiciji koja je neka vrsta konstante i veliko je pitanje hoće li Zapad – koji ga sada očito podržava – u jednom momentu uspeti da ograniči Vučića i spreči ga u nameri da zavede diktaturu.
Tamara Nikčević: Mislite da neće?
Vladimir Pavićević: Prvo, Zapad ima svoje interese i njima je sporedno da li će Aleksandar Vučić ovde čuvati demokratiju i poštovati ljudska prava. Ako uzmemo u obzir kontekst u kome se Srbija danas nalazi, na dnevnom redu su neka mnogo važnija pitanja. Drugim rečima, ne bih se iznenadio kada bi zapadne zemlje, u slučaju da ovde bude ugroženo polje demokratije i ljudskih prava, zažmurile samo ako Vučić i Ivica Dačić budu kooperativni po pitanju rešavanja kosovskog problema. Uostalom, posao Zapada nije da Srbiji uvodi demokratiju… Kada je reč o građanima Srbije, oni će Vučićeve poteze morati da prate pažljivo, od slučaja do slučaja i, čim osete opasnost od neke nove vrste autoritarizma, da odmah, iz različitih polja građanstva, reaguju na isti onaj način na koji je građanska Srbija reagovala na izborima u maju 2012.
Tamara Nikčević: Govorite o takozvanim belim listićima?
Vladimir Pavićević: Naravno. Tada se deo Srbije koji najzrelije politički promišlja obračunao sa jednim drugim autokratom – Borisom Tadićem. Pa, zar beli listići, čiji sam bio zagovornik, nisu pokazali da u Srbiji, uprkos svemu, postoje snažna građanska polja koja ne žele da tolerišu diktaturu? I, da se vratimo na Vučića: idealno bi bilo kada bi nas, nekim predlogom koji bi se ticao zakonskih načela, prvi potpredsednik Vlade uverio da je spreman da moć koju poseduje, sa polja ličnog – gde je trenutno skoncentrisana – prenese na institucije. Ako bi napravio korak u tom smeru, trebalo bi ne samo da aplaudiramo, nego i da mu čestitamo za to što je uradio.
Tamara Nikčević: Ima li nešto što bi Vas u ovom momentu moglo uvjeriti da je potpredsjednik Vučić na tako nešto spreman?
Vladimir Pavićević: Navodno, u Vučićevom timu već postoji grupa koja je dobila zadatak da obezbedi mehanizme kojima bi se borba protiv korupcije uvukla u institucionalne sfere, pa građani više ne bi morali da strahuju šta će se dogoditi sa Srbijom u slučaju da se Vučić, recimo, povuče i odluči da se bavi isključivo resorom odbrane. Dakle, ima naznaka, ali one još nisu uobličene. Sa druge strane, ako analiziramo stvari, ne smemo smetnuti sa uma da srpsko društvo trenutno potresaju komešanja koja ne isključuju mogućnost da aktuelna vlast napravi i neki dramatičan zaokret.
Tamara Nikčević: Kakav zaokret?
Vladimir Pavićević: Evo, reći ću vam: iako je zvanična politika zemlje usmerena ka rešavanju pitanja koje je za Srbiju identitetsko i koje je, u smislu njenog konstituisanja kao države, izuzetno važno, određene društvene grupe generišu ideje koje su u suprotnosti sa politikom Vlade premijera Ivice Dačića.
Tamara Nikčević: Govorite o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ultradesničarskim organizacijama…
Vladimir Pavićević: O njima, ali i o Demokratskoj stranci Srbije Vojislava Koštunice. Srpska pravoslavna crkva i Koštunica su, rekao bih, ušle u neformalni i duboko konzervativan savez iz koga sada stižu ideje koje su suštinski u nesaglasju sa Vladinom politikom oko rešavanja kosovskog problema. Takav je nedavno objavljeni proglas – Kosovo da, EU ne – gde se građanima sugerira povratak u prošlost, u ksenofobiju i nacionalizam. Taj proglas su, kao što znate, pored predstavnika neformalnog saveza o kome smo već govorilil, potpisali političari, umetnici, novinari, profesori Beogradskog univerziteta… Uopšte, ljudi poznati po svojim antievropskim stavovima.
Tamara Nikčević: Posmatrajući društvena previranja o kojima govorite, zar ne dolazimo do paradoksalnog zaključka: iako ima manje od deset procenata podrške u biračkom tijelu, sudeći po zastupljenosti u društvu i medijima, imate utisak da je u Srbiji na vlasti Vojislav Koštunica?
Vladimir Pavićević: Saglasan sam sa vašom ocenom. Ali, zašto je to tako i zbog čega su otpori zvaničnoj politici s desna toliko jaki? Pored ostalog, i zato što značajan broj ljudi koji je glasao za Alaksandra Vučića i Ivicu Dačića nije ni sanjao da će te stranke i vlada u kojoj su pokazati kooperativnost u odnosu na predloge EU oko rešavanja pitanja Kosova. Naprosto, oni na taj način kanališu svoje nezadovoljstvo. Budući da su snage koje su usmerene ka evropskim integracijama posvađane, obezglavljene i slabe, postoji opasnost da Vlada Srbije – pod pritiskom SPC, desničarskih organizacija, Koštunice i dela javnosti – promeni politiku, odnosno da je uskladi sa društvenim tendencijama koje simbolizira ovaj neformalni savez koji jača. Ako bi se tako nešto zaista dogodilo, to bi Srbiju, na duži vremenski period, ostavilo u veoma teškoj poziciji. Zato bi građanska Srbija morala pomno da prati šta se događa i da ne dozvoli koaliciji na vlasti da skrene sa pravca koji je jedva uhvatila.
Tamara Nikčević: Sudeći po najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića ima gotovo četrdeset procenata podrške. Koliko je realno da, na talasu popularnosti zbog hapšenja Miškovića i borbe protiv korupcije, Vučić sruši Vladu i izazove vanredne parlamentarne izbore?
Vladimir Pavićević: Ne bih isključio takvu mogućnost. Uostalom, videli ste da Vučić s vremena na vreme ponavlja kako je za izbore spreman u svakom trenutku. Prirodno, među građanima, borba protiv korupcije ima odličan odjek i Vučić bi na narednim izborima zaista mogao da dobije ogromnu podršku. Ali, otvara se pitanje koliko je njegova borba protiv tajkuna proizvod iskrene želje da se ključne stvari u Srbiji konačno promene, a koliko kalkulacije da zacementira sopstvenu političku moć. Pored toga, pitanje je i kada će Vučić proceniti da bi mogao da sruši vladu i izazove vanredne parlamentarne izbore – da li onda kada borba protiv korupcije dođe do nekih ljudi koji su trenutno u vladi, što je neminovno, ili kada proceni da bi mogao dobiti toliku podršku da mu aktuelni koalicioni partneri neće biti neophodni da sam preuzme vlast.
Tamara Nikčević: Zanimljivo je da potpredsjednik Vučić, govoreći o izborima, ponavlja da su i u prošlim – ali i u ovoj vladi – sjedili ministri koji su od Miroslava Miškovića dobijali između trideset i pedeset hiljada eura mjesečno. Je li to upozorenje koalicionim partnerima ili…
Vladimir Pavićević: Po mom mišljenju, u pitanju je upozorenje. Vučić svoje koalicione partnere – ali i Demokratsku stranku, Liberalno demokratsku partiju, pojedine novinare – drži u strahu da će jednom iz fioke izvući materijale koji dokazuju da su svi oni bili na platnom spisku Miroslava Miškovića. Građani Srbije znaju kako su u ovoj zemlji donošeni zakoni koji su najbogatijem Srbinu omogućavali poslove koji su, formalno, bili legalni i kako je Mišković, za tu vrstu usluga, plaćao stranke, poslanike i pojedine ministre. Ali, ako se već zalažemo za transparentnost, bilo bi dobro da javnost sazna u kakvom je, u tom smislu, statusu sam Aleksandra Vučić: da li je čist ili i sam ima nekih mrlja u biografiji. I o njemu se može čuti da ima određeno bogatstvo, vinarije… Budući da se Vučić dvadeset godina bavi isključivo politikom i da, kažu, nije imao drugih prihoda, kako je onda stekao nešto što je prosečnom građaninu Srbije i više nego nedostupno?
Tamara Nikčević: U slučaju da u Srbiji zaista budu raspisani vanredni parlamentarni izbori, hoće li na njima učestvovati Nova stranka Zorana Živkovića ili ćete, kako se spekuliše, biti potpredsjednik?
Vladimir Pavićević: Stranka bi trebalo da bude registrovana početkom marta, pa od te činjenice zavisi učešće na eventualnim parlamentarnim izborima. Dakle, ako izbori budu raspisani pre marta, takva mogućnost je isključena; ako budu kasnije, eto nas! Verujemo da postoji prostora za naše političko delovanje, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da su DS i LDP izneverili svoje birače, da su u prethodnom periodu bili deo procesa u kome se politika doživljavala kao biznis i sredstvo bogaćenja. Hoću da kažem da Nova stranka delom nastaje i zbog toga što građanski orijentisani ljudi u Srbiji odavno nemaju za koga da glasaju.
Tamara Nikčević: Šta Vi nudite, po čemu ćete se razlikovati?
Vladimir Pavićević: Prvo, za razliku od ostalih, bićemo moderna politička stranka u kojoj će postojati više organa sa ciljem da ograniče eventualnu političku moć bilo kog pojedinca. Centralni organ stranke biće Konferencija koja će se sastajati dva puta godišnje i u kojoj će pravo učešća i odlučivanja imati svi delegati. Drugo, budući da je veliki problem političkih stranaka u Srbiji to što ne znamo izvore njihovog finansiranja, građani će, za razliku od ostalih, na sajtu naše partije uvek moći da vide tačan iznos novca na računu, odakle je taj novac stigao, gde je potrošen i slično. Najzad, Statut će dozvoljavati pravljenje unutarpartijskih frakcija, što kod naših stranaka nije slučaj… Mogu da kažem da se oko političkih ideja koje polako pokušavamo da uobličimo, za sada okupio pristojan svet…
Tamara Nikčević: Ko?
Vladimir Pavićević: Vesna Pešić je najavila podršku; tu su i profesori Dušan Pavlović, Vesna Rakić Vodinelić… Cilj Nove stranke je da izvrši dodatnu političku artikulaciju ideje belih listića. Tražićemo promenu izbornog sistema, reformu institucija… Prva tačka našeg programa je ekonomija. Znate, demokratiju ne čine samo institucije, procedure i stranački pluralizam, nego i nešto što se zove socijalni temelj demokratije; cilj je razvijanje srednjeg sloja stanovništva, takozvane srednje klase, koju ne brinu svakodnevne egzistencijalne brige. Druga tačka je vladavina prava; treća – jasno ka Evropi.
Tamara Nikčević: Šta to znači?
Vladimir Pavićević: Znači da smo shvatili da politika i Kosovo i EU ne može da prođe i da je naš izbor Evropa. U ovom trenutku, kod nekih evropskih država postoji izvesna benevolentnost oko pitanja obezbeđenja života Srba na Kosovu, što podrazumeva malo širi korpus prava i – uz isključivanje svake podele – očuvanje veza sa Srbijom. Mislimo da bi takvu mogućnost valjalo iskoristiti… Srbiji dugo nedostaju bazični red i elementarna pravila i naš je zadatak da to promenimo. U ovom momentu, cilj je da uđemo u parlament i da sa tog mesta delujemo opoziciono. Naravno, ideja je da se kasnije dođe i do tih famoznih desetak procenata, što bi neminovno uticalo na to da se neki važni procesi i pitanja u Srbiji konačno pokrenu sa mrtve tačke.
BH Dani, 21.12.2012.
Peščanik.net, 21.12.2012.
