Intervju

 
Intervju V. V. Putina^[1] dopisniku dnevnih novina „Komersant“ Andreju Kolesnikovu, postao je novi putokaz dalje sudbine Rusije. Sve što su donedavno primećivali samo izuzetno pronicljivi politikolozi, odjednim je postalo svima vidno, jer lik Putina, koji je sam Putin naslikao i u formi intervjua preko „Komersanta“ predao javnosti, više je nego nesimpatičan i toliko odiše grubim cinizmom i lažima, da više neće moći da ga popravi nikakva buduća televizijska kozmetika. Čak i najverniji čankolisci polako počinju da svojim zadnjicama napipavaju sigurnosni izlaz da, ako zatreba, brzo pobegnu na neko bezbednije mesto. Širi se ubeđenje da je Prvi Putin završio svoje, a da Drugoga neće ni biti.

A šta će biti, predmet je mnogih spletkarenja, jer ni to šta je bilo, ili tačnije to što se pred našim očima sasvim nedavno dogodilo, zasada je još uvek tajnovito i nerazumljivo.

Pre deset godina su tri autora napisala jedan veliki intervju koji je kao knjiga bio objavljen pod nazivom „U prvom licu“. Na pitanja ovo troje novinara odgovarao je, tada malo kome poznata ličnost, kandidat na najviši mogući položaj u Rusiji, Vladimir Vladimirovič Putin. Danas je već skoro svima postalo savršeno jasno da je pomenuti kandidat tada mnogo lagao, a još više lažuckao. I nema tu ničeg čudnog, jer to da je knjiga imala čisto reklamni karakter i da joj je cilj bio da predstavi ovog neznanca u najboljem predizbornom svetlu, niko tada nije ni skrivao. I zato takođe nema ničeg čudnog u tome što su za autore izabrani tada najpoznatiji novinari, sam cvet novinarstva dnevnog lista „Komersant“. Vlasnik ovih novina je u to vreme bio Boris Abramovič Berezovski, čovek koji je „rodio“ Putina i naravno, sasvim je razumljivo da je on bio taj koji sve to uredno i platio.

Knjiga „U prvom licu“ je bila izdata u velikom tiražu i, pošto se očekivalo da osnovni deo zarade stigne iz Kremlja a ne iz prodajne mreže, ona se na policama knjižara pojavila po umereno niskoj ceni, a srećna dalja sudbina sva tri autora, rečito govori o tome da se „prvom licu“ ovo književno delo veoma dopalo. Pošto joj se Pariz učinio nekako dražim, Natalija Gevorkjan je napustila našu novinarsku svakodnevicu i radosno odputovala tamo. Natalija Timakova je zauzela vrlo visoko mesto u činovničkoj nomenklaturi administracije Putina (sada Medvedeva), a Andrej Kolesnikov je samo formalno ostao na istom mestu na kome je i tada bio: specijalni dopisnik dnevnika „Komersant“.

Pomenuo sam samo uzgred i bez imalo zavisti, onako više za sebe, da su sva tri autora knjige o Putinu kasnije lepo napredovali. No kako je danas bez svake sumnje heroj nedelje, meseca, ako ne i godine postao kolega Kolesnikov, ne mogu a da na njega ne obratim malo više pažnje.

Vredan i oštrouman, pronicljiv i ironičan, uvek živa duha i poletan, ovaj je čovek za sebe odabrao profesiju životopisca Putina. Ne sećam se nijedne predsedničke ili premijerske konferencije za štampu, koje su ruku na srce sve ređe, a da je neko od kolega postavljao lideru oštrija i nezgodnija pitanja od Andreja Kolesnikova. Mislim da je sasvim prirodno to da se novinar trudi da svojim poslom bude što bliže vrhovnoj vlasti. Ali je istovremeno i sasvim očigledno da je takođe i Putin naklonjen ovom izvanrednom reporteru, jer da nije, teško da bi od njega ostala i fleka u „kremaljskom pulu“. To što Kremlj ne pokazuje ni najmanju želju da ukroti tako upornog i plodnog pisca, autora knjiga „Video sam Putina!“(2004) i „Putin je video mene!“(2005), „Prvi Ukrajinski – beleške s prve linije fronta“, „Vladimir Putin – između Evrope i Azije“, „Vladimir Putin – jednim lancem okovani“, „Vladimir Putin – oligarsi na ekvidistanci“ i dokumentarnih priča „Videti Pitina i umreti“, takođe govori samo za sebe.

Pre nego što je u saratovskom zatvoru bio ubijen novinar Mihail Koljcov, Staljin je otvoreno izražavao svoju naklonost prema feljtonima ovog autora. On je svojom čuvenom mastiljavom olovkom često dopisivao ohrabrujuće primedbe na njegove tekstove, a ponekad čak ćutke prelazio preko dosta oštrih kritika na svoj račun. Brežnjevu i Adropovu je bio neophodan Aleksandar Bovin i njegovo nestandardno prkosno umeće da u svojim tekstovima, makar i ne često i dosta oprezno, izražava svoje stavove upravljene nasuprot direktivama vlasti. Putin je očigledno blagonaklon prema Andreju Kolesnikovu, mada ovaj novinar svom jeziku dopušta više slobode nego čitav „pul“ uzet zajedno. Ljudi koji personifikuju neograničenu vlast boje se povreda i ne vole udarce, ali im zato slabašni ubodi ne smetaju. Ove akupunkturne seanse im čak prijaju, jer kritika, kada je dobra, svojim lakim bolom donosi tako željene trenutke blaženog opuštanja. Kako reče Vladimir Putin u razgovoru s Jurijem Ševčukom: „Ako imaš neki koristan savet za vlast, samo reci. Šta je u tome loše?“

U mračnoj sovjetskoj prošlosti lako ćemo naći paralele koje se i danas mogu primeniti. Ako začeprkamo po istoriji i našem pamćenju, naći ćemo nešto slično i kod Hitlera ili Maoa. Ali nikada ništa slično nećemo naći u zemljama u kojima vlada realna demokratija.

Odgovor na pitanje zašto je to tako je očigledan i zavisi od toga da li u zemlji postoji sloboda štampe ili ne. Ako je nema, onda je vlasti, koja je inače uvek svesna svojih grehova, neizostavno potrebna kamuflaža. Šarolike primese Bovina i Kolesnikova zapravo su materijal koji sačinjava maskirni paravan iza koga u zaklonu voli da sedi despotija, uverena kako je sve redom prevarila. Kao to i nije Putin, nego to novinar Andrej Kolesnikov, tako sedeći na automobilskom sedištu pored vozača, postavlja nekakva bezvezna pitanja onako „kako mu dune“, a nacionalni lider, obraćajući više pažnje na vožnju nego na sagovornika, onako ležerno, priprostim jezikom odgovara rečima koje mu prve padaju na pamet.

Intervju je zagonetan novinarski rod. Ko je zapravo lider u toj igri pitanja i odgovora? Da li je, recimo, poznati novinar CNN-a Lari King ta pokretačka snaga koja pleni pažnju, ili su to njegovi gosti koji samo odgovaraju na postavljena pitanja? Ako su to gosti, zašto su onda oni tako tupavi i dosadni kada ih slušamo iz nekog drugog studija, a tako blistavi i nezaboravni kod Lari Kinga? Zašto poznate ličnosti od jednih traže da im plate za odgovore koje će im davati, a kod drugih sami plaćaju da budu pitani?

Ovaj poslednji, najčuveniji ovogodišnji intervju, po svojoj zagonetnosti je još upečatljiviji. O čemu se zapravo radi? Da li je to kolega Kolesnikov tako umetnički obradio ovog visokog gosta, da je ovaj i ne znajući, sam istresao iz sebe sve te prostačke, vulgarne i nepristojne replike? Ili je sasvim obratno? Možda je to lider Putin sproveo u delo svoj precizno smišljeni plan da, smestivši „zlatno pero ruskog novinarstva“ u kao slavuj žutu „Ladu“ na sedište pored sebe, u njegovo pero usput ulije sve ono čega će celokupna ruska javnost morati da bude svesna dok bude predviđala izborne rezultate u već bliskoj 2012. godini? A odgovor na ovo pitanje prostire se daleko iza predela koje zauzima prosta i zdrava ljudska radoznalost. Ako se Putin, onako sedeći opušten za volanom samo malo zaneo, i ako su njegovi „pendreci po glavi“ i „klepet kopita njegovog naroda na putu k moru“ samo odraz njegovog trenutno cool raspoloženja, onda javnost ima pravo da malo gunđa i da se potom spokojno umuri. Na kraju krajeva, politici i nije svojstveno da se koristi isključivo jezikom koji je namenjen đacima prvacima.

No postoji i drugo, prizemnije viđenje razloga zašto se ovaj zlosrećni intervju baš sada pojavio. Putin ovih dana preživljava najteže dane svoje vladavine i njegov je glavni zadatak da, sprečavanjem širenja nižegarodskih požara na šume u Himkiju^[2] , u korenu smrvi brzo narastajuću snagu demokratske opozicije. Jedna od varijanti je da se opozicija isprovocira na preuranjeni demarš i da se, pre nego što predizborna kampanja stupi u odlučujuću fazu, blagovremeno uništi.

Ako je to tačno, onda je Putinu mnogo toga već pošlo za rukom. Revolt na njegovo ponašanje i kao državnika visokog ranga i kao ličnosti, proširio se iz dela vrhova elite u srednje i niže slojeve društva. Zdravi smeh okupljenog naroda koji je posmatrao karavan od stotinak elitnih mercedesa kako prati tri žute falš „Lade“ na putu Vladivostok – Čita, veoma tačno odražava današnje stanje u društvu. Ono već mnogo toga zna, a još više toga ne može.

Koja je verzija tačna? Odgovor na ovo pitanje ne zahteva znanja iz više matematike. Ja znam pet pitanja za Putina… ne, tri, samo tri pitanja i cela Rusija bi shvatila ko je čovek za volanom: činovnik sa vaspitanjem sumnjivog kvaliteta, već umoran od dugog puta ili autor i glavni uživalac dobiti ostvarene sprovođenjem zloslutnog plana koji će unesrećiti Rusiju.

Nema nikakve sumnje da ta pitanja zna i kolega Kolesnikov. On još zna i to zbog čega se u toj „Ladi“ takva pitanja ne postavljaju. On zna da žanr kremaljskog intervjua ne predviđa da se postavljaju pitanja na koja gazda nema nameru da odgovara. Nestašluci su dozvoljeni samo do određene mere. Jedna suvišna reč i za njom slede oštar pritisak na kočnicu, široko otvarena prednja vrata žute „Lade“ i zbogom radovi tipa „Videti Putina i umreti“ u kojima je bezopasna ironija tako zabavna i istovremeno vrlo profitabilna.

Postoji čvrsto ubeđenje i ozbiljna zabluda da je sloboda štampe potrebna pre svega novinarima i pri tome se zaboravlja istinita izreka da je rat isuviše ozbiljan posao da bi bio poveren generalima. Sloboda društva je još ozbiljniji posao i poveriti ga u ruke tako tankom sloju društva, još je veći rizik.

I na kraju, ispada da bi trebalo da se zahvalimo Andreju Kolesnikovu za publikaciju u kojoj se u punom svetlu i u svim bojama odražavaju pogledi i sklonosti čoveka koji pretenduje na vrhovnu vlast neograničenu vremenom, prostorom i zakonima. Ali kakvo je to novinarstvo ako jedna stranica novinskog teksta primorava poštovanu publiku da čitajući je, ogorčeno loče viski^[3] i očajno sebi u bradu mrmlja: o Bože, opet ta neizvesnost!

 
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 03.09.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 07.09.2010.