Srećom, a i na moj osobni ponos, pišem kolumne za novine koje mi nikada nisu cenzurisale kolumnu, a koje su postale slavne širom sveta zbog toga što je njihov novinar osuđen kaznom zatvora za delo počinjeno u obavljanju novinarske dužnosti. Eto, dotle smo došli! Ali, to mi daje mogućnost da otvoreno „ironiziram Dan VMRO“, da upotrebim frazu koju je upotrebio istaknuti član vladajuće stranke Ilija Dimovski. Ili, ako vam se više dopada, pisaću o „skrnavljenju praznika“, kako se u saopštenju javnosti obratio direktor muzeja VMRO, ispred koga policija nije dopustila održavanje mirnog protesta novinara. Sada, nakon objavljivanja ovog teksta, ako žele mogu da mi pošalju i specijalce, jer se zaista otvoreno rugam ovom „svetom“ prazniku. Eto, ja sam odrasla u jedno vreme koje je zaista bilo vreme jednoumlja s jednostranačkim sistemom, ali čak i tada u statutu te partije je pisalo „da ništa ne može biti toliko sveto da se ne bi zamenilo nečim boljim“.
Nego, da krenem po redu… Dan formiranja Makedonke revolucionerne organizacije (MRO je korektniji generički naziv nego VMRO) daleke 1893. godine, ma kako bio značajan jer simbolizuje početak organizovane borbe makedonskog naroda za slobodu (mada ne uvek i za državnost i nezavisnost) – ne može biti važniji od ustavno garantiranih ljudskih prava i posebno prava na mirni protest. I to bez obzira da li protestiraju novinari, građani, aktivisti ili čak i političari i simpatizeri opozicije. Da se razumemo, mesto VMRO je zaista u muzeju – zato što (V)MRO ne implicira kontinuitet, a još manje daje legitimititet današnjoj DPMNE stranci, koja je prisvojila tu simboliku i stavila je u funkciju svoje ideologije i politike. Način na koji je uveden praznik, na koji se on proslavlja, kao i poruke koje šalje, govore o zloupotrebi istorije i promoviše selektivno pamćenje.
Ono što mi danas nazivamo VMRO (bez DPMNE) je organizacija koja je kroz istoriju nekoliko puta menjala ime, ideologiju, delila se na frakcije koje su se nekada odnosile kao neprijateljske jedna prema drugoj, a bogme dobijala je i predznak terorističke organizacije – bez obzira koliko danas neko pokušavao da promeni istorijske činjenice, a one koji su okrvavili ruke eliminacijom ne samo neprijatelja, nego i „izdajica“ iz vlastitih redova postavlja na pijedestal kao heroje i mučenike. VMRO je simbol i srž jednog nacionalnog narativa, ali malo ko želi da ga predstavi u svoj njegovoj složenosti, da osvetli svetle ali i tamne strane njegovog „meseca“. Nemam problem s tim historijskim VMRO-om. Problemi nastaju kada sa distance od 120 godina neko sebe prikazuje kao da je direktni naslednik, pa i čuvar njegove „svetosti“. Takvo poistovećivanje, po pravilu, znači nedodirljivost, nosi neodgovornost (osim pred narodom, istorijom i Bogom), а još važnije – autoritarnost. Iz godine u godinu, ostajemo s neodgovorenim pitanjem: s kojom verzijom istorijskog VMRO se identifikuje današnja vladajuća stranka?
Prošle godine u susret prazniku, premijer Gruevski je održao lekciju ženama, koje umesto da se bore „za tamo nekakva ženska prava“, treba da spasavaju naciju time što će rađati više dece i posvetiti se braku. Ovogodišnji govor (o etici i menadžiranju administracije) ne samo da je moralo da sluša 3.000 administrativaca (iz viših i srednjih ešalona) i tu u hali skopskog sajma, nego su to morali raditi uzdignutih glava (dobro postavljena govornica čini čuda, zar ne?), pa se tako stekao dojam da sa ushićenjem slušaju pouke o etici, upućene od strane oca nacije (ili bar, oca administracije). Ne čudi me pažnja sa kojom su slušali govornika – to su ljudi koji dobro znaju da su država i partija jedno te isto, a u zemlji u kojoj je državni aparat jedina firma koja radi bez problema i sa garantovanim plaćama. Ovako se stvara i održava građanin pokorni!
Praznik je pokazao i da će proći još dosta vremena dok konačno novi teatar ne bude počeo služiti svojoj istinskoj nameni, jer od Subrate i Tonija Blera, do Gruevskog i Veljanovskog, te daske koje život znače su samo jedna od scena gde se odvija političko-stranački reality show. I o kakvoj kulturi i umetnosti govorimo, kada se institucije koje ih oličavaju brane kordonima specijalaca? Eto, pre neki dan su branili svetost muzejskih voštanih figura (jer to je muzej u kome i nema autentičnih eksponata), tj. branili su narativ i ono što taj muzej simbolizuje, dok se novinari prikazuju kao huligani, a njihov legitimni protest – skrnavljenjem „svetosti praznika“. Glasnogovornici stranke su protest opisali kao „fingirani“, а policijsku intervenciju kao opravdanu. Uzalud je ovima objašnjavati da sloboda podrazumeva ne samo pravo na mirni protest, nego i pravo da se ironiziraju praznici i istorijski događaji, posebno ako su uzurpirani, otuđeni i osramoćeni.
U isto vreme, ministarka unutrašnjih poslova je bila na kineskoj turneji predsednika Republike i ostavila nas u dilemi: ko će od koga učiti veštine discipliniranja kičme? Što se novinarske svite predsednika tiče, ona govori mnogo sama po sebi, i to ne zbog prisustva urednika javnog servisa (MTV), nego više zbog egzemplara „medijske nekulture“, novinara koji pored partijske propagande širi i govor mržnje. On javno poručuje da izdajicama nema mesta pored premijera i predsednika na ovakvim putovanjima, a ne zaboravlja ni svog zatvorenog kolegu Kežarovskog čijoj se nesreći raduje i najavljuje listu sledećih hapšenja. To je Makedonija danas, zemlja u kojoj je Milenko junak našeg doba kojim se diči politička elita! Čuli smo da je predsednik Ivanov održao predavanje kineskim studentima „o putu svile i mudrosti“ (koje navodno povezuje Kinu i Makedoniju!?), a možda je upravo Milenko bio primer toga šta je p(o)stalo od te navodne mudrosti.
Tu više ne pomažu ni istorijski praznici, ni ideali; praznik su oskrnavili i u lice nam se rugaju oni koji su policijskom čizmom pogazili elementarnu pristojnost i demokratske postulate. Kada drže govore o mudrosti, etici i moralu, naši vlastodršci ne znaju ili neće da znaju da suština leži u odgovoru na pitanje „smem li ono što mogu?“ Jer ovi i mogu i smeju, čak i kada na kolena bacaju Ustav i ljudska prava. Svakako, sve to u ime „slobode makedonskog naroda“, a narod – to su oni!
Nova Makedonija, 28.10.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 28.10.2013.
