Zapis ovaj je marginalija jedna uz našu knjigu – Svetosavska paralipomena – koja neće biti objavljena skoro.

Uglavnom će biti reči o famoznim civilizacijskim iskoracima oko kojih se podigla dževa do nebesa. Iskoraci su dvosmerni – i napred i nazad. Gotovo je nemoguće poverovati u ono čega u novinama beogradskim u ovom momentu ima. Neke sapunice na televizijskom ekranu su priča za sebe. Ubeđuju se neki predsednik “najmlađe srpske države” preko Drine i jedan lider političke scene, je li ovo tamo – ta RS – utemeljeno na zločinu i ratna tvorevina, jer kako biva mi smo ovce i ne znamo koliko je tih režima i ovde i tamo utemeljeno na zločinu i kako mafija u njima srećno vlada. Baš dosadno. A u novinama hvale onog ministra Dačića, koji preti robijom piscima, i koga tri meseca pre Đurđevdana hoće da izviču za premijera u Vladi dične nam Republike Srbije. U novinama kilometarski spiskovi sa imenima potpisnika apela našeg “Foruma pisaca”. U Evropi nije bolje. Našem ambasadoru u Parizu D. Batakoviću stižu protesti – ta Evropa ne prestaje da se meša u unutrašnje poslove Srbije. A njegova titula zvanično glasi i stoji na spisima – ambassadeur extraordinaire et plénipotentiaire – što će reći činovnik – država pred svetom. Zgražavaju se ljudi oko svega ovoga sa dobrim i uplašenim piscem S. Ugričićem. I sa nama iz pomenutog Foruma pisaca. A drugi pak iz nekih organizacija kojima je do čvrste ruke i tvrdog obraza prete javno, prete čak i smrću. Svi su za neki iskorak, ali u nekom njihovom znanom smeru. U Srbiji i kada se neki iskorak načini, slede dva unazad i to civilizacijska – i sada niko ne zna šta sve može iz ovoga svega izaći, ali kako je krenulo dobra neće biti. Strašno je reći u ovom trenutku šta je sve moguće – moguće je i hapšenje, pa i spaljivanje pisaca i to na Vračaru ispred Nacionalne biblioteke. Tu bi goreo i S. Ugričić i toliki drugi. Neki nam vrli pravoslavci dovikuju kako smo jeretici. Zaboravili su da je sam apostol Pavle imao dobru reč i za jeres i za jeretike. U poruci članovima svoje crkveno – partijske ćelije u Korintu – u 1KO 11:19 – on kaže: “Jer treba i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama”. Pretnje su sve besomučnije i javno se izriču. Uistinu ništa nije isključeno, a breg Vračar je istorijsko mesto na kojem je Sinan paša 10. maja 1594. spalio i u prah razvejao mošti sv. Save. Pesnik je taj trenutak naslikao pesmom koju su pevali jurišnici:

Gori, gori svešteniče,
to si od nas zaslužio –
što si raju prosvetio.

Dao bi bog da iz ovoga nešto dobro izađe, ali ozbiljno sumnjamo u to, jer je sve krenulo naopačke po pisce i vrapce i mačke.

Da je ministar I. Dačić jedini još bi dobro bilo, ali za njim ide legija onih koje je osokolio i raspomamio. Nema sada Srbija ni duga u svetu, ni nezaposlene i obespravljene i ponižene, ni one koji ruku na sebe dižu i drugima glave seku u jadu i nevolji – ne, Srbiji su najveći problem pisci i pesnici i bibliotekari-teroristi, te kolumnisti-publicisti koji nešto negde kažu ili napišu. Nije Srbija ratovala i u pepeo rušila gradove i sela – ne, to su pisci činili. Istini za volju bilo je i takvih, ali njima dlaka s glave ne fali. Oni su u SANU i nekim partijama nagradama ovenčani. Ništa se neće dogoditi pesniku-jamopojcu kako je visoki funkcioner SPO, i sam pisac, Milan Komnenić nazvao jednoga pesnika koji i danas ne odustaje od “ćeranja”. Srbija je čudna zemlja – zemlja šljiva i krvi i u svetu su je tako prepoznali, iako ima i ona ljude i pisce koji su veličine. Ovde su svi za iskorak, ali nam upravo civilizacijski iskorak nedostaje. Kada neko to pomene političari i moćnici se nakostreše, a popovima se brade prkosno razbaruše, onako kako mi to umemo. I kada u Srebrenicu odu oni se izvinu žrtvama – izvinite što smo vas ugrobili. Svi su se inače ovde svima izvinuli i to još nije učinio D. Ćosić, ali i on će uskoro jer se čuveni estradni pojac B. Čorba izvinio Slovencima. Klikću navijači i pevaju pominjući i nož i žicu i Srebrenicu i ništa se ne menja. A tek knjige vojvode Šešelja, njih niko ne čita, a one su slika i vremena i duha, vremena koje još traje. Biće to neki dobar znak ako se onaj pisac S. Ugričić vrati na Vračar u svoju biblioteku u čijim fondovima ima i njegovih i drugih pisaca dobrih knjiga, koje i u Evropi čitaju. Lepo zvuči ono legendarno iz knjige M. Bulgakova da rukopisi ne gore, ali to nije tačno – gore i knjige, a često i ljudi. Inače mi volimo Bulgakova, prevodili smo ga i o njemu pisali.

Do proleća je još daleko, a do iskoraka civilizacijskog još je dalje, no nadu ne valja gubiti – svaku, pa i doktorku Nadu koja nas leči.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.02.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)