Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Iz beležnice palanačke praznine
Moj tekst “Portret Vučićevog intelektualca” nije mogao dobiti bolji apendiks od teksta Nikole Samardžića koji je pod naslovom “Demanti i šire” objavljen dan kasnije na sajtu Peščanika. Moram priznati da je takva reakcija svesno i bila inkodirana u tekst o intelektualcima koji na mnogo načina podržavaju Vučićevu vlast, baš kao i sam Samardžić u drugom delu svog teksta, koji se odnosi na ono “šire” od biografije akademika Radovana Samardžića.
Datum smrti akademika Samardžića zaista nije bitan za ono čime sam se bavio u “Portretu”. Interesovalo me je pre svega poreklo nacionalističkih ideja, njihovo plasiranje i prenošenje na nove generacije javnih intelektualaca, te da li je došlo do raskida ili do njihove transformacije. Kao idealan simbolički par poslužio mi je odnos Šešelj-Vučić, koji se preslikava i na intelektualnu scenu koja perpetuira ideološku očinsko-sinovljevsku vezu u dominantno muškoj kulturnoj matrici. Funkcionisanje radikala Šešelja i naprednjaka Vučića na političkoj sceni više nego očigledno pokazuje da se sin nije odrekao oca u smislu pravljenja diskontinuiteta sa njegovom ideologijom. Šešeljevo antievropejstvo i Vučićevo evropejstvo imaju zajednički koren u srpskom nacionalističkom projektu koji je fundiran tokom osamdesetih godina. “Dvomilionsko biračko telo” to gotovo seizmografski registruje, pružajući apsolutnu podršku svome lideru. Njemu ništa nije “podmetnuto”, jer ono vrlo dobro zna da je Vučićevo evropejstvo konstruisano nakon nasilnog suspendovanja političkih ideja o Evropi ubijenog premijera Zorana Đinđića.
Ne postoji nikakava “misterija zla”, naročito ne u politici. Ono je proizvod vrlo konkretnih ideja i poteza. Akademik Samardžić bio je, formalno i suštinski, jedan od intelektualaca koji su dali veliki doprinos kreiranju političke klime s kraja osamdesetih i početkom devedesetih. To je ujedno i aspekt koji me naročito zanima u njegovom javnom radu ali ne samo u njegovom, već kod čitavog niza intelektualaca koji su učinili sve da od aparatčika Slobodana Miloševića postane vođa Slobodan Milošević. Bilo je to vreme apsolutne kohezije između nauke, politike i medija, odnosno SANU, Miloševića i Politike, pre svega. Mnogo toga je preživelo do danas, naročito u sprezi politike i medija. Između intelektualaca i vlasti, isto tako.
Takođe, nije tačno da u tom vremenu nije bilo izuzetaka. Budući da smo na Peščaniku, mogli bismo se setiti Srđe Popovića. Čak i među književnicima, toj kasti lako potkupljivih duša, bilo je onih koji su mislili drugačije. Mnogi su zbog toga bili kao psi izbačeni iz institucija sistema. Neki od njih bili su prinuđeni da čitavo vreme Miloševićeve vladavine provedu na Bulevaru revolucije prodajući reparirane hoklice i “sitničavo beležeći palanačku prazninu i dosadu”. Te redove mogli smo čitati u Republici, i ne samo u njoj. Međutim, svi oni su još uvek ispod radara u Vučićevoj Srbiji, u kojoj su dela Džonsona, Kurca, Blera i Stros Kana temelji nove vere. Dodavanje imena kancelarke Merkel ovom veselom nizu je zapravo jedno vučićevsko podmetanje.
Peščanik.net, 13.09.2016.
Srodni linkovi:
Nikola Samardžić – Demanti i šire
Saša Ilić – Portret Vučićevog intelektualca
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
