Tom McCarthy, Spotlight, 2015.

Tom McCarthy, Spotlight, 2015.

Bioskopskoj publici u Sjedinjenim Državama, a publici kod nas pogotovo, ovogodišnji dobitnik Oscara za najbolji film i najbolji originalni scenario, delo Spotlight reditelja i scenariste Toma McCarthyija i koscenariste Josha Singera, ponajpre će zaličiti na bajku, ili barem na neobičnu priču iz davno prošlih vremena uprkos tome što je reč o biografskoj drami, dakle o istinitoj priči iz prethodne decenije. Ima više razloga za to i nisu svi podjednako važni, ali ih vredi ovde redom izneti.

U januaru 2002. godine, dnevne novine Boston Globe objavile su dugo skrivanu i efikasno zataškavanu istinu o seksualnom zlostavljanju dece od strane sveštenika mesne katoličke crkve. Razmere tog zločina, međutim, daleko su prevazilazile lokalne okvire, pa je izveštaj iz bostonskog dnevnika u stvari bacio svetlo na „udruženi zločinački poduhvat“ globalnih razmera. Od tada do danas, Katolička crkva nastoji da prizna odgovornost, sačuva ugled i nekako se javno nosi sa istinom o sistematskom zlostavljanju dece u svojim redovima.

Film McCarthyja i Singera je na činjenicama zasnovana priča o tome kako je obelodanjena mračna „tajna“ Katoličke crkve u Bostonu. Reč „tajna“ ovde stavljam pod navodnike da bih istakao da se u stvari uopšte nije radilo o tajni. Na to ćemo se vratiti. Spotlight je naziv istraživačkog tima novinara, jednog posebnog odeljenja unutar redakcije dnevnika. Tim i danas postoji a u njemu je i dalje jedan od učesnika priče iz 2002. Filmska priča prati novinare – glume ih Marc Ruffalo, Michael Keaton, Rachel McAdams i Brian d’Arcy James – u potrazi za činjenicama o zločinu velikih razmera unutar crkve.

Sami po sebi, događaji su izuzetno dramatični: s jedne strane imamo zločince u mantijama, dok s druge gledamo razorene živote ljudi koje su u detinjstvu zlostavljali sveštenici. Između njih su novinari koji se bore za istinu a protiv zavere ćutanja. Priča je i složena, u nju je umešano mnogo aktera i institucija, jer događaji prožimaju čitavu zajednicu. Da bi to prikazali, McCarthy i Singer napravili su jedan starovremenski, klasični film. Dakle, film sa razgranatom naracijom, brojnim likovima i mnogo dijaloga. U tom smislu, Spotlight je zaista konvencionalan, što je ovde tvrdnja bez pežorativnih konotacija.

Autori poštuju konvencije da bi likovi i sami događaji, njihova težina i ozbiljne posledice, izbili u prvi plan. Iako je svaka scena u filmu – od slike do glume – urađena tako da stvara utisak potpune autentičnosti – što bi se reklo, kao da gledamo istinu – nedostaju spektakularna vizuelna rešenja i upečatljive glumačke bravure. (Objasnimo to jednim poređenjem: Michael Keaton u ovom filmu zaista glumi, dok u prethodnom, takođe Oscarom nagrađenom filmu Birdman Alejandra G. Iñárritua, dokazuje da ume da glumi, baš kao što nam i sam reditelj pokazuje šta sve ume.)

Kritičari su inače već bili primetili da McCarthyju manjka rediteljskog talenta. Njegovo umeće svodili su na sposobnost da izgradi dramu oko karaktera (on pravi Sundance filmove, govore s podsmehom). Pa ipak, sposobnost da karaktere smesti u prvi plan i oko njih zavrti priču u Spotlightu se pokazala kao McCarthyijeva velika vrlina. Stoga ne čude dve stvari: prvo, kritičari neizostavno porede ovaj film s klasikom iz 1976. All the President’s Men (Svi predsednikovi ljudi) Alana J. Pakule; i drugo, u svojim osvrtima kritičari naglasak uglavnom stavljaju na sadržaj priče a ne na to kako je ona prikazana ili odglumljena.

Pakulin film iz 1976. takođe je velika žurnalistička priča o novinarima koji su (pozitivno) uticali na tok istorije. Pored toga, to je i klasičan film s jakom pričom, razrađenim karakterima i mnogo dijaloga. I dok nas to za film iz ’76. ne čudi, komercijalno uspešan film iz 2015. sa tim istim svojstvima nas iznenađuje. Postoji i jedna zanimljiva spona između dva događaja i dva filmska narativa koji ih predstavljaju. Zamenik izvršnog urednika Boston Globe-a je sin urednika Washington Posta, novine koja je svojim izveštavanjem prinudila Richarda Nixona da 1974. odstupi s položaja predsednika. I u jednom i u drugom filmu imamo priliku da vidimo dvojicu urednika, jednog iz Washington Posta, a drugog iz Boston Globe-a, oca odnosno sina kako u razmaku od četiri decenije obojica zgranuto odbijaju da poveruju u predočenu istinu.

Te četiri decenije su u stvari vreme trajanja bajke o novinarstvu ili jedno davno prošlo vreme novinarske istine sa specifičnom težinom. Ako sedamdesete vidimo kao zlatno doba (američkog) nezavisnog novinarstva, onda je početak dvehiljaditih njegov kraj. U osvrtima na film iz 2015. prikazivači nisu propustili da primete kao se u Spotlightu praktično ne koriste računari (izuzev na samom kraju filmu), da se tu još uvek radi o novinarima koji obijaju pragove obilazeći svedoke i arhive u potrazi za činjenicama od kojih će sklopiti istinitu novinsku priču. Međutim, ovde se nimalo ne radi o tome da su moderne tehnologije lišile novinarski posao njegove romantične aure.

Stvari zapravo stoje mnogo gore od toga. Prelaz iz 20. u 21. vek u američkom novinarstvu obeležile su nove politike deregulacije i „tržišnog“ oblikovanja medijske scene. O poraznim učincima tih novih politika ubedljivo piše Robert McChesney.1 Umesto da zbog primene novih politika, kako je to najavljivano, medijski prostor postane razuđeniji i fleksibilniji, on se suzio, a vesti su počele da se oblikuju u nekoliko centara i odatle distribuiraju širom zemlje. Mreža lokalnih medija se dramatično smanjila, pa su mnoga mesta ostala bez svojih mesnih novina ili radio i tv stanica, a da se internet – takođe pod jakim pritiskom korporativnog kapitala – pritom nije pokazao kao dostojna zamena za tradicionalne medije.

Nove medijske politike znatno su uticale i na smanjivanje sredstava za istraživačko novinarstvo. U filmu Spotlight taj trend se nagoveštava pojavom novog direktora Boston Globe-a: on treba da smanji troškove izlaženja novina. Ali, umesto da se bave tim tokom novije istorije žurnalizma, autori filma su ispravno odlučili da pokažu šta novinarstvo zaista jeste i kakvu moć može da ima (zapravo, kakvu je moć jednom imalo). Reč je o kritici aktuelnog stanja u medijima koja ne igra na prvu loptu i jeftinu patetiku o finansijskoj ugroženosti medija i novinara. Umesto toga, McCarthy i Singer prikazuju novinarstvo u punom sjaju i tako implicitno šalju poruku šta se u međuvremenu izgubilo.

U vezi sa tim, rad četvoro novinara – Michaela Rezendesa, Waltera Robinsona, Sache Pfeifer i Matta Carrolla – iz „spotlight“ tima Boston Globe-a pogrešno je videti kao otkrivanje mračne tajne. Film pre svega govori o važnosti mesta sa kog se saopštava istina i o načinu na koji se taj značaj stiče i održava. McCarthy i Singer posredno pokazuju da nije bilo reči ni o kakvoj tajni. „Ceo“ Boston je znao šta se događa pod okriljem crkve. Ne samo da su brojni zločinci bili u crkvenim redovima – bilo ih je blizu sto i svi su imali zaštitu crkve – kao što su brojne bile i njihove mlade žrtve te roditelji zlostavljane dece – nego je bilo i mnogo onih u policiji, tužilaštvu, pravosuđu, pa i u medijima koji su znali šta je na stvari. Bila je to svojevrsna javna tajna o kojoj su krišom „svi“ govorili.

Ta zavera ćutanja probijena je obelodanjivanjem činjenica, iako su te činjenice svi već znali. Ali, obelodanjene činjenice imale su specifičnu težinu. Ta simbolična težina vezana je za mesto objavljivanja – Boston Globe. Ako se pažljivije pogleda film, vidi se da glavni problem nije bio u tome da se dođe do podataka. Naprotiv, trebalo je ubediti žrtve da će objavljena istina primorati vlasti da zločince privedu pravdi. Novinari-istraživači zapravo su više ubeđivali nego što su istraživali. Njihov najjači argument u razgovoru sa žrtvama bilo je upravo ime novine za koju su radili – Boston Globe. Istina objavljena u Boston Globe-u je obavezujuća: po objavljivanju istine baš na tom mestu zločin više neće moći da se zataška i zajednica će morati da prekine tišinu. U deceniji posle 2002. Sjedinjene Države izgubile su, kako piše McChesney, takva mesta istine. I zato današnjem gledaocu u Sjedinjenim Državama, ekranizacija istinitih događaja sa kulminacijom u januaru 2002. može zaličiti na bajku.

***

Na šta bi ta priča mogla da zaliči domaćoj publici – nije teško pogoditi. Publika bi je ovde mogla pročitati kao običnu laž, puku američku propagandu o nezavisnom i istini privrženom novinarstvu. Međutim, ako bismo te prve reakcije ostavili po strani, neke druge stvari bi dospele u prvi plan. Recimo, zakon o medijima donet prošle godine, a onda i povlačenje države iz medija i njihova privatizacija – sve to urađeno je po modelima deregulacije medijskog prostora sprovedene u Sjedinjenim Državama u prvoj deceniji 21. veka. Da se po tom modelu radilo u Srbiji, recimo, 2005. ili 2006, to bi se možda i moglo razumeti, mada ne i opravdati. Ali, 2015, kada je postalo sasvim očigledno da je deregulacija uništila medijsku infrastrukturu u Sjedinjenim Državama, primeniti iste modele ovde ravno je medijskom samoubistvu. To su mogle da urade samo neznalice ili zlonamerne osobe. Washington Post i Boston Globe danas mogu tek da sanjaju o, reklo bi se, epskom radu svojih prethodnika.

Medijima ovde, pak, nikada nije ni bila pružena prilika da stvore takvu tradiciju, makar je kasnije i bespovratno izgubili. Stoga je nova, prošlogodišnja medijska politika bila potpuni promašaj iz ugla interesa građana i njihovog prava na to da budu informisani. Mimo toga, ovde se sistematski ukida i mogućnost da obelodanjena istina bude obavezujuća, bilo tako što se mediji kao mesta istine kompromituju ili korumpiraju, bilo tako što institucije odbijaju da se ponašaju u skladu sa obelodanjenom istinom. Iz ugla domaćih vlasti, pak, tekuća medijska situacija je idealna. Ostavka predsednika (vlade ili države, svejedno) zbog afere koju je obznanila neka novina; temeljna reforma jedne verske ustanove zbog obelodanjivanja podataka o zločincima u njenim redovima – to građani Srbije, kako sada stoje stvari, mogu da gledaju samo na filmu.

Peščanik.net, 13.08.2016.


________________

  1. Robert W. McChesney, Blowing the Roof of the Twenty-First Century. Media, Politics, and the Struggle for Post-Capitalist Democracy / Probijanje krova 21. veka. Mediji, politika i borba za postkapitalističku demokratiju (New York: Monthly Review Press, 2014); Robert W. McChesney, Digitalna isključenost. Kako kapitalizam okreće internet protiv demokratije, preveo Domagoj Orlić (Zagreb / Beograd: Multimedijalni institut / FMK, 2015).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)