Približavanje početka izborne kampanje proizvelo je prve ekonomske rezultate – zapljusnuo nas je već drugi talas imaginarnih milijardi. Najpre, Milica Delević u Kuriru, Politici i drugim novinama: “Da je u EU, Srbija bi dobijala milijarde!”, a na to se nadovezao i Boris Tadić povodom novog modela Fiata: “Srbija od izvoza vozila očekuje prihod od 1,5 milijardi evra godišnje”, a od poslova sa Italijom još milijardu. Nije zaostao ni B92. “10. 5 milijardi eura za srpsku energetiku”. Sve u svemu, za kratko vreme, više od 15 milijardi evra je prošlo pred očima glasača i čitalaca novina. Sve su bile imaginarne: Srbija u EU neće biti još najmanje 10 godina, koliki će se deo od najveće moguće prodaje Fiata 500L sliti u budžet Srbije ostaće tajna, a milijarde za energetiku su takođe dobijene iz desetogodišnje projekcije. Ali, svejedno, milijarde su tu. Ako ne u realnosti, a onda u mašti.
To otvara pitanje o našem javnom govoru. Šta je on zapravo? Ako dosta veliki deo novina može zauzeti jedan oblik marketinške kampanje, šta se u njima još može naći što govori o čemu se zaista radi u našoj politici?
I prošle nedelje, novine su ponavljale mantru o izborima koji nam oduzimaju čitavu jednu godinu. Blic je temi posvetio čitav članak: “Godinu ne smemo da izgubimo zbog izbora”. Kao da se potencijalnom biraču novina obraća rečima: ”Zbog tebe ćemo izgubiti godinu! Hoćeš da glasaš? Znaš li ti koliko to košta i koliko to smeta? Ako baš moraš, evo biće izbori 6. maja, ali da nisi pravio neku veliku frku oko toga i da se to što manje oseti!” A vi ste hteli samo da ostvarite svoje osnovno političko pravo i ozbiljno ste shvatili priču da su građani suvereni u demokratiji.
Da, u stvari, izbori nisu važni, potvrđuje se i na druge načine. Biznis-klasa se prošle nedelje skupila na Kopaoniku, pa su svi zaključili da su štednja, reforme i rast ono što će obeležiti narednu godinu. Tamo je palo puno preporuka šta buduća vlada mora da uradi. Božidar Đelić je rekao: “Sledeća vlada će neminovno biti reformska”. To je dobro, ali kako to misli “neminovno”? Ako će politika neminovno biti reformska, onda bi to trebalo da znači da je potpuno svejedno kako će glasači glasati. Oni ne samo da ne mogu da se usprotive neminovnim procesima, nego tim procesima, ako su neminovni, nije potrebna ni njihova podrška. Oni će se desiti na svaki način.
Izgleda da je za sve ekonomiste na Kopaoniku glavni problem u tome što nemamo dovoljno odlučne političare koji bi sproveli “nepopularne” reforme. Ali, istovremeno, govori se o tome da svi građani moraju da shvate kako su reforme neophodne, da je ovakvo stanje neodrživo itd. Između ove dve tvrdnje postoji protivrečnost. Kada bi svi građani shvatili da su mere štednje neophodne i korisne, one bi bile popularne. Izgleda da se ovaj problem može razrešiti (mada se niko ne trudi) samo posebnom tranzicionom metafizikom. Nepopularnost izaziva negativna osećanja koja ljudi imaju pri pominjanju “bolnih rezova”, dok bi racionalnost trebalo da govori u prilog tome da se ovi bolovi moraju izdržati radi izlaska iz krize. Međutim, tvrdnju da mere štednje vode izlasku iz krize ne osporava niko.
Pa kad već neće niko među ekonomistima, evo jedan filozof: Tvrdim da mere štednje neće voditi rastu ekonomije, niti bilo kakvom izlasku iz krize. To bih mogao da obrazložim, ali je zanimljivije da stvari ostavimo ovako, čisto da procenimo koja nauka bolje predviđa ekonomsku budućnost – ekonomija ili filozofija. Ako se pokaže da su mere štednje oporavile privredu, ja ću revidirati svoju filozofiju, ali ako se pokaže suprotno, ekonomisti bi mogli da se zapitaju kako to da baš nijedan ekonomista sa Kopaonika nije doveo u pitanje tvrdnju da će mere štednje dovesti do rasta ekonomije i izlaska iz krize. Ako se pokaže da je ovo drugo istina, nije li u tom slučaju čitava “ekonomija” samo PR kapitala u čijem su jasnom i neposrednom interesu sve pojedinačne mere štednje?
Ako relacija bolni rezovi-rast ne postoji, onda se čitava mala kvazi-metafizika krize menja. “Mere štednje” više nisu nepopularne iz iracionalnih, već iz sasvim racionalnih razloga. Reforme nisu neminovne, a izbori postaju važni.
Na radiju, u emisiji “U središtu pažnje”, dvoje ekonomista se zalažu za reforme, smanjenje uloge države itd, ali i oni sumnjaju da će političari biti dovoljno hrabri. Kažu da je, doduše, pritisak koji možemo da izvršimo na vlast kako bi ubrzali reforme (jer je suprotan pritisak naravno nezamisliv) relativno mali zbog nepostojanja “alternative”. Drugim rečima, ekonomisti nam sugerišu da nemamo za koga drugog da glasamo, jer je opozicija sasvim neprihvatljiva iz ovih neekonomskih razloga. Slično rezonuje i Vladimir Vuletić u Politici: “Kada se ima u vidu ko su neprijatelji EU u našem okruženju, onda više nije najvažnije pitanje da li, odnosno koliko će koristi Srbija imati od članstva u EU, već je, naprosto, sramota biti protiv EU.” Eto, ako vam se i učini da su koristi od EU malo preuveličane, i da reforme neće dovesti do rasta, ipak morate glasati za trenutnu vlast, jer je sramota biti protiv EU. Kao što i većinu Norvežana i Švajcaraca takođe treba da bude sramota. I pored toga što su im države najbogatije na svetu, ako izuzmemo minijaturne kneževine.
Kad smo već kod Politike, u petak nam se sa naslovne strane, iz sjajne hale Sajma automobila u Ženevi, obratio generalni direktor kompanije “Fiat automobili Srbija” Antonio Čezare Ferara: “Verujemo u Srbiju”. Tu su predstavnik Kapitala i Srbija postavljeni u realne odnose. Srbija je tu ta koja može razočarati, kojoj se daje neki kredit. Ta koja će biti ocenjivana, i koju, ako izgubi veru u nju, Kapital može napustiti i otići ka nekoj “konkurentnijoj” državi. Pa vi onda gledajte šta ćete.
A ne možete mu ništa. Upravo vam je, u jednoj nedelji, rekao da smetate sa izborima, da se morate pomiriti sa merama štednje, da je sramota da ne glasate za njega, dok su vam se svi ekonomisti složili da će mere napravljene po meri kapitala u budućnosti koristiti i vama. Milijarde stižu.
Samo će se, kad prođu izbori, dogoditi jedan fenomen. Slova reči “ISTINA” sa današnjih bilborda preko noći će izbledeti. A na plakatima će se pojaviti nešto sasvim drugo. Nešto ovako:
NE LIPŠI, GLASAČU, DO ZELENE TRAVE
(Političke stranke Srbije)
Filozofija.info, 10.03.2012.
Peščanik.net, 12.02.2012.
