U prošli petak, sekretar desničarske partije Narod slobode Silvija Berluskonija, žestoko je napao tehnokratu Marija Montija. Jasno rekavši da Monti više ne uživa podršku njegove partije, Anđelino Alfano pripremao je teren za Berluskonijev povratak u italijansku politiku. Monti je smesta podneo ostavku, pomerivši tako izbore koji je trebalo da se održe u proleće naredne godine na februar. Poručio je da je za rastuće troškove državnih kredita i pad tržišnog poverenja kriv Berluskoni.
Montijev potez otkriva svu nestabilnost političkih temelja današnjeg privremenog rešenja krize evrozone. Italija je obezbedila privremenu stabilnost ukidanjem stranačke politike. Sedamdesetih i osamdesetih godina, ekonomska i politička kriza dovele su do vojne diktature u Grčkoj i Turskoj. Danas umesto vojnog rešenja češće dobijamo tehnokratska. To smo videli na nacionalnom nivou u Italiji i Grčkoj, u vladama Montija i Papademosa. U Španiji, Grčkoj i Irskoj, ovo je sprovedeno kroz sporazume o spasavanju koje su dogovarali nacionalni i evropski zvaničnici. U Portugaliji, spasavanje je pažljivo tempirano tako da ga zaključi i potpiše privremena vlada. Nova vlada Pedra Pasosa Koelja, izabrana u junu 2012, mogla je da se pravda kako su joj ruke vezane i da se sporazum koji su postigli njeni prethodnici mora poštovati. Kriza evrozone obuzdana je isključivo ukidanjem politike, što bi Montijeva ostavka mogla da preokrene.
Moguće je da će se Monti sada kandidovati. Ali na kojoj listi? Ukoliko bude učestvovao na izborima početkom sledeće godine, Monti će sigurno pokušati da se predstavi kao kandidat izvan politike. Pošto ga već bodre centrističke katoličke stranke, a boje ga se glavne stranke levog i desnog centra, Montijev čitav politički imidž pokušava da prikaže vanstranačku ličnost koja sprovodi ono što je razumno i što partije vođene sopstvenim interesom ne smeju. Montijevo lično odricanje uklapa se sa njegovom političkom porukom. Ako se kandiduje, predstavljaće ozbiljnu pretnju velikim partijama, naročito Narodu slobode, koja u javnosti oličava korumpiranost čitavog političkog procesa. Montijeva kandidatura bila bi tehnokratska.
Protiv koga bi se kandidovao? Italijanskom politikom dominiraju partije levog i desnog centra. Berluskonijev povratak nije samo pokazatelj njegove neobuzdane potrebe za pažnjom, nego i nedostatka alternativa unutar njegove partije. Na levom centru, novi lider Pjer Luiđi Bersani doživljava se kao pragmatični bivši komunista, spreman da prihvati veliki deo dosadašnjeg Montijevog programa. Moguće je, međutim, da obe ove stranke pretrpe razočaranost birača u organizovanu politiku. Mnogi sumnjaju da bi Bersani mogao da obuzda sindikate i nemaju mnogo iluzija o tome šta će Berluskoni uraditi ako ponovo pobedi. Alternativa ovim velikim partijama je Pokret 5 zvezda Bepea Grila: popularni politički pokret koji mobiliše široko rasprostranjeno razočaranje u politički establišment. Grilo je poznati komičar u Italiji, i mnogi pripadnici njegovog pokreta kažu da uopšte nisu članovi političke partije.
Na narednim izborima, italijanska politika mogla bi biti svedena na izbor između tehnokratskog programa i ličnosti Marija Montija i populističke alternative koju oličava Bepe Grilo. Već se primećuje pad podrške Pokretu 5 zvezda, jer Monti privlači Grilove simpatizere razočarane u establišment. Pritešnjene u sredini, glavne partije se sve više kolebaju da li se priklone tehnokratskoj ili populističkoj alternativi. Berluskoni je već nagovestio da planira oštru populističku kampanju, fokusiranu na antinemačko raspoloženje u Italiji. Bersani će možda pokušati da nadmudri Montija stvarajući sopstvenu verziju tehnokratske politike odricanja.
Italija je na neki način mikrokosmos širih tendencija u Evropi. Čini se da je sužavanje političkog mejnstrima i uspon tehnokratskih i populističkih alternativa jedan od glavnih pokazatelja kako ekonomska kriza transformiše društveni i politički život u Evropi. Evropski politički sistemi polako se pretvaraju u populističke tehnokratije. Važno je posmatrati Italiju kao barometar ovih značajnih tendencija.
Chris J Bickerton, Le Monde diplomatique, 14.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 22.12.2012.
