Nedavno sam ukapirao da su svaka pesma, film i televizijska emisija koji su mi se ikada dopali dostupni na Jutjubu. Da bih ispitao ovu tvrdnju, pored toliko drugih mogućih opcija, počeo sam tražeći vestern iz 1939. pod nazivom Oklahoma Kid sa Džejmsom Kegnijem i Hamfrijem Bogartom, koji sam gledao 1950. godine u Beogradu jednog hladnog i snežnog zimskog dana kada sam pobegao iz škole. Ne samo što je ceo film bio na sajtu, nego je bilo dostupno i nekoliko inserata i foršpan, uz zaprepašćujući podatak da je pre mene 45.298 ljudi pogledalo taj snimak. U trenutku sam se setio svega: oronule, skoro prazne bioskopske sale, gde sam pre toga video pacova kako ide preko pozornice, zaustavlja se direktno ispod platna, neko vreme sa velikom radoznalošću prati šta se gore dešava, pa zatim produžava dalje na drugu stranu gde ga čekaju hitnije obaveze.
Pošto sam se ponovo našao u ulozi 12-godišnjeg klinca, potražio sam još nekoliko filmova koje sam tih godina gledao, poput Velikih očekivanja, britanske adaptacije Dikensovog romana iz 1946. U prvoj sceni, dečak ne mnogo stariji od mene u to vreme, trči blatnjavom stazom jedne mračne i vetrovite večeri da poseti, kako se ispostavilo, grob svoje majke na obraslom crkvenom groblju. Čim klekne da počupa korov oko njenog spomenika prilazi mu krupni, ćelavi čovek opasnog izgleda u bukagijama, i preti da će ga preklati i pojesti mu jetru ako mu ne donese šilo iz kovačnice ili kaže da je video nekoga kako se krije na groblju. Pamtim da me je taj film toliko prestrašio da sam se prepadnut vraćao mračnim beogradskim ulicama kući i da te noći dugo nisam mogao da zaspim. To je bilo čudno, jer sam poput sve ostale dece koja su odrastala za vreme rata video mnogo strašnije stvari.
Da bih testirao sveznajući Jutjub, potražio sam zatim patriotske pesme koje su nas terali da pevamo u školi i na proslavama Prvog maja u Beogradu, dok smo defilovali pored maršala Tita i njegovih partijskih drugova na podijumu. Na moje zaprepašćenje pronašao sam ih, sa rečima koji mi danas zvuče jednako idiotski kao kad sam ih prvi put čuo. I to nije sve. Pesme svake koljačke frakcije iz građanskog rata koji je besneo u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i hiljadama ljudi i dece uništio živote, takođe su sačuvane za buduće naraštaje – pretpostavljam da su ih sačuvali potomci ubica i nove generacije njihovih obožavalaca. Međutim, pesme sovjetske armije i popularne pesme bile su mnogo kvalitetnije; neke od njih, kao „Kaćuša“ i „Tamna je noć“, koja se pevala u sovjetskom filmu Dva vojnika iz 1943, bile su neodoljive čak i za one koji su prezirali Staljinovu Rusiju:
Moje muzičko interesovanje naginjalo je u drugom pravcu. Svake noći, kad majka i baka odu na spavanje, slušao sam program radio stanica američkih oružanih snaga emitovan iz Italije i Austrije, u nadi da ću čuti neki džez. Uspomene na to vreme naterale su me da potražim desetak big bend numera, između ostalih i jednu pod nazivom „Hey-Ba-Ba-Re-Bop“ koju je svirao Teks Binaki na ploči iz 1946, koje se jedan klinac iz mog kraja nekako dokopao i puštao je najglasnije što je mogao širom otvorenih prozora kad mu roditelji izađu iz stana. Čitav komšiluk je bio u strahu – ne samo od divljih, orgijaških zvukova dekadentne kapitalističke muzike, nego i od mogućnosti da možda slušamo ciljanu političku provokaciju neke još neidentifikovane tajne organizacije kora radi na svrgavanju našeg socijalističkog sistema.
Kada sam završio sa detinjstvom na Jutjubu, prešao sam na svoje pubertetske godine. Tog dana kada sam sa šesnaest godina stigao u Sjedinjene države, 10. avgusta 1954, moj otac, koji je već živeo u ovoj zemlji, odveo me je u noćni klub Metropol na 7. aveniji i 48. ulici u Njujorku, gde sam slušao grupu koju je predvodio stari njuorleanski trubač Red Alen, a gost te večeri bio mu je poznati saksofonista Kolman Hokins.
Nisam pronašao snimak te večeri na Jutjubu jer su snimci živih nastupa vrlo retki u džezu, i neka od najvećih muzičkih imena, poput Lestera Janga i Čarlija Parkera, slabo su dokumentovana. Ali pronašao sam snimak Alena i Hokinsa iz 1957. kako sviraju „S’Wonderful“ sa skoro identičnom postavom koju smo mi slušali. Naravno, kad čovek počne nešto da traži na Jutjubu čekaju ga razna iznenađenja, kao što je ovaj živi snimak iz plesne sale Savoy u Harlemu Čika Veba i njegovog orkestra i mlade Ele Ficdžerald koji izvode vrcavu, neverovatno maštovitu verziju numere „St. Louis Blues“.
Kad čovek kao ja živi u zabiti, a zime su duge, ima izbor da ili umre od dosade ili poludi, ukoliko na pronađe način da ubije vreme. Nedavno smo žena i ja jedne noći krenuli na turneju po Jutjubu, gledajući stare televizijske emisije: Sid Sizar, Milton Berl, Džek Beni, Erni Kovač i Honeymooners Džekija Glisona, koje su naše porodice redovno pratile pedesetih i rado ih se sećale do kraja života. Mnoge od tih stvari, poput Sizarovog skeča „This is Your Story“ iz njegovog nedeljnog varijetea Your Show of Shows i danas vredi pogledati. „Ne može da bude smešnije od ovoga“, prokomentarisao je jedan od 78.525 gledalaca, i ja se potpuno slažem.
Oživljavanje sopstvene prošlosti pomoću Jutjuba ume da bude zarazno. Kada jednom kreneš teško se zaustavljaš, jer svako ime koje iskopaš iz sećanja neumitno priziva neko drugo, a sati prolaze i za tili čas dođe ponoć i vreme je za još jednu poslednju pesmu ili filmski insert, pre nego što se zavučeš pod jorgan. Ali to ne sme da bude bilo šta. Mora da bude nešto specijalno u čemu ćeš uživati dok blaženo toneš u san, kao ovaj snimak Ajde Lupino koja svira klavir i peva u filmu Road House iz 1940, koji sam nedavno pronašao i koji sam spreman da puštam barem jednom svake večeri do Božića i Nove godine, a i posle toga, sve dok ne svane taj daleki i nezamislivi prvi dan proleća:
NYRBlog, 17.12.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.12.2013.
