Već tri nedlje u beogradskoj Politici traje polemika o predstavi Srpska trilogija koju je, krajem prošle godine, na scenu Narodnog pozorišta postavio reditelj Slavenko Saletović. Sve je počelo tekstom Pseudopatriotski šund ponovo napada pozorišne kritičarke Politike Ane Tasić, koja Saletoviću zamjera to što u predstavi nije pokušao “da ugasi ili bar priguši taj rasuti patetični žar, niti da ga kritički osenči, na primer kroz ironične nijanse koje bi stvorile nekakvu distancu prema tom kič konceptu pojednostavljenosti”.
“Pored toga što je ova Srpska trilogija stilski potpuno anahrona i umetnički bezvredna, ona je društveno opasna jer raspiruje ostrašćenosti kojima je politički lako manipulisati” – tvrdi Ana Tasić. “Dokaz za ovu tezu su reakcije pretpremijerne publike koja je uz stojeće ovacije pozdravila horsko izvođenje pesme Tamo daleko. Asocijacije na devedesete godine prošlog veka su više nego nametljive i uznemirujuće, a u vezi sa njima i na ranije produkcije bliskih pseudopatriotskih predstava, Kolubarske bitke (1983) i Valjevske bolnice (1989), nastalih prema Vremenu smrti Dobrice Ćosića, koje su punile salu Jugoslovenskog dramskog pozorišta”.
Donekle slično mišljenje o predstavi iznio je i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, Ivan Medenica, kome su – sve manje govoreći o predstavi, a sve više o politici – odgovorili pisac Vladimir Kecmanović i urednik Novog standard, Željko Cvijanović.
“Šta je to što u interpretacijama Prvog svetskog rata ujedinjuje nekadašnje komuniste, deo današnjih liberala i bošnjačke šoviniste, da ovaj put zaobiđemo zapadne zagovornike revizije uzroka Velikog rata?” – zapitao se Cvijanović. “Da li ih za trenutak spaja potreba da Srbi ponovo do Krfa mogu samo preko Srebrenice?”
„Scena u predstavi Srpska trilogija kojoj petnaestak muškaraca u pozama ratničkih skulptura svečanim tonom peva pesmu Tamo daleko urađena je krajnje tendenciozno; reč je o naglašavanju kako bi se postigao određeni efekat“ – objašnjava profesor Ivan Medenica. „Pesma počinje prigušeno, negde iz donje lage; onda se ton postepeno podiže, da bi se sve završilo u euforičnom, gotovo oratorijumskom stilu.
Zanimljivo, muškom horu koji izvodi Tamo daleko u jednom trenutku se priključuju i likovi koji su prethodno u predstavi već poginuli, čime se dodatno sugerira taj svečani, patriotski, herojski ton koji čak i mrtve podiže iz groba. Na kraju, umesto da se poklone, izvođači salutiraju, stavljajući publiku u poziciju saborca na istom vojnom zadatku.“
Kako na sve to reaguje publika?
„Patriotski polet“ se, očekivano, sa scene lagano prenosi na gledalište Narodnog pozorišta. E, sada, za razliku od nekih kritičara, ne mislim da se ovakva reakcija publike može upoređivati sa načinom na koji je krajem osamdesetih godina prošlog veka publika Jugoslovenskog dramskog pozorišta reagovala na predstave rađene po romanima Dobrice Ćosića – Valjevska bolnica i, pre svega, Kolubarska bitka.
Zašto? U čemu je razlika?
Zato što jer teatrologija pokazala da među tim predstavama, ipak, mora da se napravi razlika: samo je ova druga imala taj euforični karakter. Pored toga, iako je dve godine nakon premijere Kolubarske bitke objavljen Memorandum SANU, a četiri godine kasnije krenuli jugoslovenski ratovi – što je deo beogradskog umetničko-intelektualnog sveta podržavao – u odnosu na to vreme su drastično izmenjene ovdašnje političke prilike: Srbija nije ona zemlja s kraja osamdesetih. Izuzev marginalnih političkih grupacija, ko danas dovodi u pitanje Briselski sporazum i put Srbije ka EU?
Naravno, problem je to što je srpsko društvo ostalo veoma slično društvu iz osamdesetih: i dalje je raspolućeno i u dobroj meri nacionalističko. Ali, za to nisu krivi građani – ili bar ne samo oni – već i političke strukture iz devedesetih koje su ponovo na vlasti i koje su se reformisale samo parcijalno i po površini. Ako i toliko.
Kada kažete da je srpsko društvo slično onome kakvo je bilo osamdesetih…
Budući da nasilje proisteklo iz nacionalizma ne može nestati ni dekretom niti potpisivanjem Briselskog sporazuma i da ga više nije moguće izvoziti u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, na Kosovo, ono ostaje ovde, u Srbiji i uglavnom se koristi za lokalnu upotrebu: u obračunavanju s neistomišljenicima u kulturi, u medijima, u obrazovanju… I, ko to može da menja?! Nažalost, u tome i jeste osnovni problem: stručnjaci i intelektualci koji bi pokušali da promene obrazac nemaju dovoljno političke snage; oni koji je imaju, nemaju ni volju ni kapacitet da uđu u tu vrstu reformi. A to bi simultano morali da sprovode i političke strukture i kredibilni profesionalci. Da se, recimo, u Srbiji, pa i drugim nekadašnjim jugoslovenskim republikama pružila podrška onim istoričarima regiona koji, kao Dubravka Stojanović, suočavanjem različitih interpretacijskih pozicija izučavaju noviju istoriju, kada bi se deci omogućilo da uče po takvim „regionalnim“ udžbenicima, to bi, po mom mišljenju, mogao biti put moralnog i intelektualnog ozdravljenja.
Kada je reč o građanima u Srbiji, oni veoma jasno shvataju prećutne signale svojih političara…
Kakve signale?
Političari kažu: Nema nam druge, Srbija mora da ide ka Evropi ne zato što to iskreno želimo, nego da bi nekako ekonomski preživela; ako je već tako, pa onda nas pustite da barem u kulturi sebi damo malo oduška, da pokažemo ko smo, šta smo i za koje se ideje stvarno zalažemo. Eto, tako nastaju gotovo sve srpske trilogije! I tu dolazimo do paradoksalne situacije o kojoj je govorio pokojni Dragan Klaić: kultura može da postane poslednje uporište nacionalizma u Evropi. Pogledajte, recimo, šta se događa u Mađarskoj! Čim je formirao vladu, premijer Viktor Orban je krenuo u desničarske reforme, pre svih u sferi medija i kulture.
Protiv čega su se mađarski građani odmah pobunili.
Tako je, pubunili su se; i od njih bi trebalo da učimo… Ali, uzmite slučaj bivšeg direktora Narodnog pozorišta u Budimpešti: reditelj Robert Alfeldi, u čijem su mandatu u nacionalnom pozorištu igrane predstave u kojima su razgrađivani lokalni mitovi, otvarane tabuizirane teme, gostovali inostrani reditelji, nakon dolaska Orbana na vlast bio je izložen besomučnoj kampanji, etiketiranju koje je išlo od toga da je „izdajnik“, do toga da je „gej“ i „Jevrejin“. Pokušavajući da ga odbrane, ubrzo su se organizovali ne smo mađarski, nego i intelektualci i umetnici iz celoga sveta; peticiju u njegovu odbranu potpisao je i Piter Bruk. Iako Alfedija naročito ne cenim kao reditelja – što u konkretnom slučaju nije bitno – peticiju sam, naravno, potpisao, a onda se potrudio da pratim reakciju briselske administracije.
Kakva je ona bila?
Čini mi se – nikakva! Gotovo da i nisu reagovali na Orbanove udare u sferi medijske i kulturne politike. Znate li kada jesu? Tek onda kada je Orbanova Vlada udarila na Centralnu banku Mađarske, što je samo potvrda teze da bi kultura, budući svugde pomerena na marginu i izvan svakog interesovanja Brisela, zaista mogla da postane poslednji ventil nacionalizma. U tom smislu, a ne u smislu nekakve zloslutne najave, može biti „opasan“ način na koji je u Srpskoj trilogiji interpretirana pesma Tamo daleko.
Čini mi se da „opasnost“ o kojoj govorite većina građana ne primjećuje; naprotiv.
Naravno, jer je reč o ostacima agresivnosti, netolerancije i nacionalizma za unutrašnju upotrebu o kojima sam već govorio. I da se poslednji put vratim na slučaj pesme Tamo daleko: šta, dakle, kao čovek čija je najuža naučna oblast rediteljska reinterpretacija klasike u savremenom pozorištu, vidim kao glavni problem? Za početak, podsećam da ni jedno klasično umetničko delo ne može biti percipirno na isti način na koji je doživljavano u vreme u kome je nastalo. Šta to konkretno znači? Znači da ono do savremenih slušalaca ili gledalaca dolazi sa slojevima različitih interpretacija. Istovremeno, to ne znači da je Tamo daleko u potpunosti kontaminirana i da u sebi i dalje ne nosi svoj izvorni, plemeniti patriotski naboj; međutim, na njega su se, u međuvremenu, nakalemile svakojake prljavštine i današnji slušalac bi, da bi je slušao kao „neproblematičnu“, najpre morao da je oslobodi tih naslaga. U apsolutnom – i teorijskom i praktičnom – smislu, to nije moguće. Ali je, ipak, moguće nešto drugo.
Šta?
Po mom mišljenju, neophodan minimum bi bio da srpsko društvo konačno dobije konkretan i jasan odgovor na pitanja: kakvi su zločini vršeni u Bosni i Hercegovini dok su se, metaforično govoreći, ponovo pevali Marš na Drinu i Tamo daleko; šta se u Jugoslaviji uopšte događalo devedesetih; gde je Srbija bila, za šta je odgovorna a za šta nije? U Srbiji ne samo da se ne približavamo utvrđivanju takve istine, već mi se čini da je, naprotiv, na delu revizija naše skorije istorije. U tom kontekstu – paradoksalno, a možda i ne – trebalo bi posmatrati i aktuelnu raspravu o obeležavanju stotinu godina od izbijanja Velikog rata.
U kom konetekstu?
Naslanjajući se na zlonamerne tendencije pojedinih zapadnih istoričara da Srbiju proglase najodgovornijom za izbijanje Prvog svetskog rata, srpski šovinisti pokušavaju da izvedu sledeći zaključak: na isti način na koji Zapad danas laže o ulozi Srbije u izbijanju Velikog rata, lagao je i o njenoj ulozi u ratovima devedesetih. Drugim rečima, u pokušajima neprihvatljive revizije uzroka izbijanja Prvog svetskog rata traži se alibi za ratove koje je Srbija, ovako ili onako, vodila krajem XX veka. To je paralelizam koji srpski šovinisti žele da uspostave. Što, po mom mišljenju, ni logički ni istorijski nije prihvatljivo. Prevedeno sa srpskog na hrvatski, bosanski i crnogorski, to znači da to što možda danas lažu ne znači da su lagali kad su govorili o ratovima 90-tih. Zanimljivo, zbog sličnih stavova iznesenih u kritici Srpske trilogije u Politici, novinar Željko Cvijanović me je prozvao, pitajući se da li me, u interpretacijama Velikog rata, sa „nekadašnjim komunistima, delom današnjih liberala i bošnjačkih šovinista“ ujedinjuje „potreba da Srbi ponovo do Krfa mogu samo preko Srebrenice?“
Kako ste to razumjeli?
Iako mi se, priznajem, dopala Cvijanovićeva metafora, moram da kažem da ne mislim da se Srbi na Krf mogu vratiti samo preko Srebrenice, jer bi to, po mom sudu, impliciralo kolektivnu krivicu. Nasuprot tome, verujem da Srebrenica jeste – i metaforično i doslovno – jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija stanica na putu povratka Srbije sebi. Jer, sve dok ne budemo imali društveni konsenzus oko genocida u Srebrenici i rata u Bosni i Hercegovini uopšte, Srbi se, kako to lepo reče Cvijanović, neće vratiti na Krf.
Zašto ste rekaciju Željka Cvijanovića – inače najavljenu na naslovnoj strani Politike – nazvali kvazipolemikom?
Zato što su iz mog teksta izvučene dve rečenice na osnovu kojih je Cvijanović plasirao sasvim suprotan ideološki stav. To što je, kako kažete, taj odgovor najavljen na naslovnoj strani, protumačio sam kao jasan urednički stav Ljiljane Smajlović. A što se tiče kvazipolemike… Znate, generalno gledano, za mene ne postoji autentična polemika tamo gde ne postoji zajednička baza u pogledu civilizacijskih, etičkih vrednosti. Ako bi neko forsirao moralni relativizam i rekao – a ovo, naglašavam, nisu Cvijanovićeve reči, nego govorim hipotetički – da rat nije zlo, da u Srebrenici nije izvršen genocid, onda bi, barem što se mene tiče, takav sagovornik sebe automatski i potpuno diskvalifikovao iz bilo kakve polemike. Jer, umesto ozbiljnog sučeljavanja stavova, polemika na taj način postaje puka čaršijska zabava, neka vrsta Farme za intelektualce u kojoj se potpuni neistomišljenici samo valjaju u blatu.
Da, ali Vi u takvoj polemici i dalje učestvujete.
Učestvujem, ali ne toliko u polemici koliko u istrajavanju na svojoj opsesivnoj tezi da se, zarad ozdravljenja srpskog društva, mora za početak postići barem minimum društvenog konsenzusa oko bazičnih etičkih pitanja. Srebrenice, recimo… Doduše, ponekad se pitam da li takvo zalaganje ima ikakvog smisla.
Ima li?
Raspolućenost srpskog društva ima svoje duboke korene koje bi možda valjalo potražiti i u činjenici da alternativa državnom socijalizmu krajem osamdesetih nisu bili demokratija i ljudska prava, nego šovinizam. Zato je ovde tako teško pronaći pravu prosvećenu desnicu. Neko kaže da nam je potrebna nova intelektualna levica; potrebna nam je i ona, ali mislim da nam je takođe neophodna i nova intelektualna desnica. Nju kod nas danas prevashodno oličavaju ljudi koji su ksenofobični, koji ne govore strane jezike, koji ne znaju mnogo. Ali zato smatraju da mogu da arbitriraju u kulturi, medijima, u obrazovanju, u javnom životu, u svemu. Paradoksalno je to što se ponekad i oni javljaju kao zagovornici saradnje među nekadašnjim jugoslovenskim republikama, u čemu ih zdušno podržavaju njihovi istomišljenici sa ostalih jugoslovenskih prostora, bez obzira na to što su devedesetih godina prošloga veka i jedni i drugi u svojim sredinama bili u prvim „patriotskim“ redovima. Ali, znate li šta ih spaja i šta prevazilazi to što, samo na prvi pogled, liči na paradoks?
Šta?
To što ne govore engleski. Dakle, ako već moraju da sarađuju s nekim Drugim, neka to onda bude onaj sa kojim su do juče ratovali; jer, jedino se sa takvim razumeju: intelektualno, civilizacijski, jezički… Na ovaj način jugoslovenstvo – ta divna, kosmopolitska ideja – šovinistima postaje novi provincijski okvir u kome će pokušavati da nanovo ižive svoje nacionalne frustracije. I, kada smo već kod nacionalnih frustracija, ne čini li vam se zanimljivim način na koji se srpski šovinisti oduševljavaju veoma intimnom odlukom Emira Kusturice – koju, uzgred, niko nema pravo da komentariše – da pređe u pravoslavnu hrišćansku veru, tim pre što tom činu vide potvrdu svojih uverenja da bošnjačka nacija ne postoji? Za razliku do njih koji ga čitaju na takav, najmračniji način, moram da kažem da Kusturičinu odluku drugačije doživljavam.
Kako?
Kao potvrdu čovekove apsolutne slobode da u savremenom društvu bira sopstveni nacionalni, religijski i sve ostale identitete. Bilo bi interesantno videti kako bi se „principijelnost“ i skučenost naših šovinista – što se, naravno, odnosi i na šoviniste svih rasa i boja – raskrinkala kada bi, ne zbog manjeg poreza, već iz najdubljh, religijskih, filozofskih ili, recimo, ljubavnih razloga, Novak Đoković rešio da postane Albanac, Crnogorac ili Eskim? Kako bi reagovali oni koji danas slave Emira Kusturicu? Znamo kako. I baš bi zbog toga bi trebalo ironizirati, vršiti konstantnu subverziju šovinsitičke logike, razgrađivati je. Što, naravno, nije teško, budući da je šovinistička logika, pored toga što je maligna, pre svega – glupa.
BH Dani, 17.01.2014.
Peščanik.net, 16.01.2014.
