Često se setim scene iz filma Bitka na Neretvi: četa partizana na jednom brdu ulazi u neravnopravnu borbu sa četnicima, a kako koji od njih padne ranjen, počne da doziva bolničarku: „Danooo, ovde, Dano!“ Vapaji stižu sa svih strana, a ona trči od jednog do drugog, dok kuršumi lete oko nje. Ne može mnogo da im pomogne, ali trči i dalje da bi ispunila svoju misiju, u uverenju da će možda spasiti nekoga ili mu bar olakšati smrt svojim prisustvom. Tako nekako vidim svoj javni angažman poslednjih meseci: prelazim s jednog bolnog problema na drugi, iz jedne izgubljene bitke u drugu. Оdakle mi samo ideja da upravo ja treba da budem partizanska bolničarka Dana i da sve to ima smisla? Nemam nameru da se žalim, niti da pridajem sebi značaj. Naprotiv, htela sam da priznam svoju grešku jer sam, kao i Dana, nedeljama komentarisala svakojake teme, a nisam ni reč rekla o najvažnijoj, koja je sakrivena iza dimne zavese.
U ovoj zemlji više nije vest ni kada čovek ugrize psa – oguglali smo i na bizarnije stvari. Ovde se od svačega može umreti, samo ne od dosade. Državnost je fatamorgana, u stanju neprekidnog redefinisanja i osporavanja od onih koji bi trebalo da je stvaraju. Ipak, ona ostaje u žiži “debate” i važnija je od ljudi koji su ušli u “film” u kome se uzajamno vređaju kao „Šiptari“ ili „veštačka nacija Makedonaca“. Ali suština je u onome što ostaje iza namerno spuštene dimne zavese. Mada sam sve vreme toga duboko svesna, eto, i ja nasedam pa se hvatam za probleme koji su nesumnjivo jako važni (na primer, sekularizam i autonomija univerziteta), ali samo u normalnim državama.
Dim počinje da nas guši i štipa za oči, toliko je ljut. Izvire sa svih strana, (ne)kontrolisano. Realnost se nazire samo uz pomoć gas-maske, koja sprečava dejstvo hemijskih supstanci na naša čula, i posebno na emocije. Sve ove cirkuske akrobacije iz političke sfere imaju samo jedan cilj, a to je skretanje pažnje sa pravih problema pomoću potpaljivanja emocionalnog/nacionalističkog fitilja, pa se danima govori o zastavama, himnama, imenima škola, upotrebi jezika, inatu političara. Na scenu su stupili čak i načelnik generalštaba i javni tužilac, koji je obično nevidljiv. To nisu naivne stvari, naprotiv. Poigravanje nervima, emocijama, sudbinama i nesrećama (kao sa radnicima koji gube posao ili učesnicima u konfliktu 2001) opasno nas približava tački preigravanja, kada sve odlazi dođavola.
U ovakvim okolnostima i sama pomisao da je lek za nefunkcionalnu vlast u novim izborima postaje smešna. Pravo pitanje je da li izbori uopšte imaju smisla, posebno kada se poker igra sa istim špilom „karata“ i sa istim rezultatom, a to je dvoglava etnička vlast bez osećaja za opšte dobro i bez odgovora na socio-ekonomske probleme. Kao društvo, iz svakog izbornog ciklusa izlazimo slabiji, siromašniji i podeljeniji po etničkom principu. Navodno, akteri na političkoj sceni nose Makedoniju u srcu, samo što ona izgleda drugačije za svakoga od njih. Ona više i ne liči na samu sebe. Menjaju joj lični opis do neprepoznavanja, ali su zato tu etnički trofeji koji se ređaju po zidovima liderskih sedišta. U susret izborima u SAD gde se bira manje zlo, ponavlja se izreka po kojoj svaka vlast korumpira, ali neko mora da vlada. Nije lako američkim građanima, međutim naš problem je u tome što se u podeljenom dvorištu biraju dva manja zla koja onda treba da sačine koaliciju. Biračko pravo je izgubilo svoje osnovno obeležje – opštost. Izabereš eventualno jednu stranu etničke jednačine, a nemaš nikakvu moć da kao građanin utičeš na drugu, i obratno. Dobijamo vlast za koju nismo glasali, a to je i sudbina braka etničkih lidera iz nužde, koje veže samo želja za vlašću, makar i svako od njih bio kormilar na svom delu broda, koji neumitno tone.
Ono što je ovih dana trebalo da odjekne kao bomba ostalo je zakopano u tišini i/ili nemuštom govoru poslanika Talata Džaferija, koji već nedeljama drži Ginisov rekord u opstrukciji parlamentarne debate, čitanjem ustava, Ane Karenjine ili jednostavno ćutanjem. Tragična istina leži u jednoj jedinoj reči koja je odsutna iz javnog diskursa – recesija! Vest da je Makedonija i zvanično ušla u recesiju nije ni bila vest. Govoriti o taktici noja postalo je banalno; sada možda više odgovara moderna (infantilna?) metafora iz serijala o Hari Poteru, u kome se smrtni neprijatelj zove „Onaj-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriti“. Povremeno će neko upozoriti na 30 odsto siromašnih i još toliko nezaposlenih, ali to su ionako statistički podaci koji se ne menjaju više od 15 godina. Novina je što će recesija ovu grupu učiniti ne samo ranjivijom, nego i daleko brojnijom. Plašim se da ćemo se uskoro sa nostalgijom sećati sadašnje statističke slike naše bede.
U Makedoniji je postalo politički/etnički korektno govoriti u stilu multi-ovo, multi-ono (multietničnost, multikulturalizam, multikonfesionalnost), mada svi znaju da je ta priča odavno mrtva, jer se sve svodi na bi-ovo, bi-ono. Ali mediji su javili da imamo i multimilionere, mada „samo“ njih 35 i po tome se nalazimo čak na 42. mestu među 45 еvropskih država. Zavladali su očaj i kuknjava! Opet smo na dnu lestvice, čak nas je i Albanija prešla sa svojih 55 trulih bogataša! Anonimni ekonomski ekspert tvrdi da bismo živeli mnogo bolje kada bismo imali više ultrabogataša. More, i ovi su nam previše! Kо ima vajde od više pijavica na jednom već iscrpljenom i rasprodatom društvenom telu? Dok se kao slepci štapa držimo za floskule o multietničnosti, multikulturalizmu, multikonfesionalnosti, ne vidimo da dajemo legitimitet dezorijentisanosti i perfidnoj podeli koja onemogućava ljudima da stanu jedni uz druge, i da kao ljudska bića zahtevaju zadovoljenje svojih potreba. Refreni o „multi“ su odlična formula za nesmetano bogaćenje. Na dnu se vodi krvava borba oko mrvica, da bi oni na vrhu živeli lepo. Ova država a la Monty Python pravi ne glupe, nego pijane korake. Neko je pijan od sreće što ima tako glup i posvađan narod, a drugi piju od muke. Kako bi inače racionalan posmatrač protumačio cirkus u kome se za svaki protest odmah organizuje kontra-protest, a iza svakog sindikata se odmah pojave još tri? Dok jedni protestuju protiv skupoće, drugi kažu – malo nam je. Dok se jedni organizuju da bi štrajkovali, drugi kažu – baš nam je dobro, nisu nam potrebni štrajkovi. Evropski multimilionerski krem nalazi se u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Međutim, MMF upozorava da najveća opasnost po globalnu ekonomiju predstavlja prezaduženost Evrope i američki „fiskalni ponor“. Pred ovom vešću čovek već ne zna da li da plače ili da se smeje. Onaj isti MMF koji decenijama slavi i gura filozofiju slobodnog kapitala, sada upozorava? A znate li ko će platiti ceh? To je, svakako, retoričko pitanje, jer i naš narod odavno zna za mudrost da se sve pokida tamo gde je najtanje. Evropa je na nogama upravo zbog multimilionera i bankara, a mi i dalje održavamo seminare i srećni zaključujemo da mladi imaju pozitivne stavove prema evropskim vrednostima, dok njihovi vršnjaci u Evropi za to vreme protestuju. Da li je moguće da smo takvi idioti da ne vidimo da je reč o beskrupuloznoj koncentraciji moći i novca u rukama plutokratije? Evropu potresaju nemiri, a građani, pre svega mladi, ustaju solidarno protiv onih koji drže moć, posebno onu nevidljivu, dok se kod nas umesto solidarnosti sa pokretom AMAN (koji nedeljama protestuje zbog javnih monopola, poskupljenja i siromaštva), najčešće sve svodi na “amin”. Istina je da se uličnom demokratijom i masovnim protestima u organizovanom društvu ne rešavaju problemi, ali je u anomičnim društvima to ipak škola politike.
Nova Makedonija, 01.10.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 02.10.2012.
