Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Trenutno su unutarpartijski izbori za stranačkog kandidata za predsednika, a prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru će biti opšti izbori. I za ceo donji dom (Dom predstavnika) i za jednu trećinu gornjeg doma (Senat).

Tu su još i lokalni izbori i izbori za guvernere država kojima ističe mandat. Ovo valja imati u vidu, to da se održavaju izbori na svim nivoima, da bi se razumelo sve to što se sada zbiva oko izbora samih predsedničkih kandidata. Jer, dvema partijama nije svejedno ne samo da li će osvojiti mesto predsednika države, već i koliko će mesta imati u oba doma Kongresa, a i u zakonodavnim i izvršnim telima na državnom i na nižim nivoima.

Kome nije svejedno? Establišmentu, kažu svi preostali kandidati, osim gospođe Klinton, dok on sam, taj establišment, u stvari računa sa verovatnom reakcijom glasača. Jer su oni ti koji donose odluku, glasanjem. Recimo, gospoda Kruz i Tramp, koji se nadmeću u Republikanskoj partiji, ističu kako se oni obraćaju neposredno glasačima, jer nisu po volji establišmenta. Koji bi radije da ih neko drugi zastupa na predsedničkim izborima. Zašto se, međutim, taj establišment protivi njihovim kandidaturama? Navode se ideološki, finansijski i lični čak razlozi, koji svi verovatno imaju određeni uticaj, ali stvarni interes je mnogo prizemniji. Partija, za sada pre svega njeni aktivniji članovi, ceni i procenjuje koliki je eventualni dobitak ili, zapravo, trošak ako ih na izborima predvodi Kruz ili Tramp? Dobit ili trošak izraženi u broju, recimo, senatora ili kongresmena. Nema sumnje da je taj račun posebno važan za one koji se nadaju ponovnom izboru, tom, svakako najvećem, delu establišmenta. Jer, glasači, posebno oni koji nisu sledbenici jedne od dveju partija, mogu da ne glasaju ili glasaju za konkurentsku stranku, ako, recimo, republikance predvodi Kruz. Zapravo, najnegativnije mišljenje glasači imaju o Trampu, negde 70 odsto njih. I zaista, establišment ne strepi samo da će njihov predsednički kandidat izgubiti, već da će izgubiti kontrolu nad Kongresom i nad lokalnim vlastima, čak i ako on pobedi. Jer sa manjinom u Kongresu, predsednik ne može mnogo da učini, pre svega u unutrašnjoj politici.

A opet, vlast je pre svega važna za poslove kod kuće, a mnogo je manji interes za međunarodnu politiku, gde predsednik ima mnogo veća ovlašćenja. Recimo, predsednik može da koristi vojnu i drugu silu u inostranstvu (ne proglasivši rat), ali ne može da izgradi zid na granici sa Meksikom čak i ako bi se Meksiko ponudio da taj poduhvat finansira (možda čak pogotovo tada). Isto tako, ne mogu se deportovati milioni nelegalnih imigranata ako se sa tim ne slažu Kongres i sudovi. Čak i kada je reč o trgovačkim sporazumima, predsednik može da pregovara, ali potrebne su ratifikacije, zakoni i još mnogo toga. O zdravstvenom osiguranju, porezima, jednakim ili nejednakim pravima, o regulaciji banaka, finansijskog tržišta, finansiranju obrazovanja i o svemu drugome, da i ne govorimo. Predsednik može da predlaže i da podstiče, ali ako nema većinu u Kongresu, ne može ništa, kao što vidimo na primeru predsednikovanja Baraka Obame. A onda je tu još i sud.

On je posebno važan opet zato što je jedno mesto upražnjeno, a u sledećih nekoliko godina biće upražnjeno još par njih. I u tom slučaju je potrebna saglasnost predsednika i Senata. Ukoliko, primera radi, predsednički kandidat demokrata pobedi, ali demokrate povrate većinu u Senatu, jer je republikanski kandidat nepopularan, to bi dovelo do promene odnosa ideoloških snaga u Vrhovnom sudu. A odluke Suda je veoma teško promeniti, šta god da predsednik ili Kongres misle.

Ovo suočavanje sa dilemom, da li je bolje izgubiti na predsedničkim a pobediti na predstavničkim izborima, vidljivo je i u ponašanju establišmenta u Demokratskoj stranci. Ta stranka je čak obezbedila da partijske vođe imaju veliki uticaj na izbor kandidata nezavisno od volje članova. Zato postoje superdelegati. U Americi se glasa za delegate, koji onda biraju kandidata. Tu se broje i glasovi tih neizabranih, u tom konkretnom procesu, delegata, koji se mogu zaista nazvati predstavnicima establišmenta, pa i nose ime superdelegata. Oni su, za sada bar, u velikoj većini na strani gospođe Klinton, koja je jedina koja se zaista predstavlja kao partijski kandidat.

Ovde ima smisla napraviti digresiju. Naime, u evropskim partijama, teško je zamislivo da bi neko imao pretenzije da ga partija kandiduje i podrži, ako nije izrastao iz te partije. One, partije, tome služe – da formiraju partijske kandidate, ljude koji zastupaju interese partije u dužem periodu vremena i prave karijeru unutar njenih redova. U ovim predsedničkim izborima takvi su samo Hilari Klinton i Džon Kejsik. Po čemu se to vidi? Po tome što bi Hilari agitovala za Bernija Sandersa, ako bi on osvoji kandidaturu u Demokratskoj stranci, kao što je propagirala Baraka Obamu pošto ju je on pobedio na unutarstranačkim izborima. Isto se može reći i za Kejsika, koji se predstavlja kao protivnik establišmenta, ali će on svakako pomagati republikanskim kandidatima za mesta u Kongresu, mada ne nužno i republikanskom predsedničkom kandidatu.

To je razlika koju je primetio Krugman. Nije lako videti kako Sanders ide od države do države, od distrikta do distrikta i podržava kandidata Demokratska stranke, posebno ako on sam nije kandidat za predsednika, dok će Hilari ići i propagirati, skupljati priloge, agitovati i sukobljavati se sa predstavnicima republikanaca. Ona je partijski političar, deo establišmenta koji mora da osigura podršku glasača da bi sačuvali ili povećali uticaj tamo gde se odlučuje, i to na svim nivoima.

Šta će glasači odlučiti, ostaje da se vidi.

Novi magazin, 18.04.2016.

Peščanik.net, 19.04.2016.