Ne bi se moglo reći da se bilo ko sprema za izbore, bez obzira na to što se o njima sve više govori. Po čemu se to može zaključiti?

Po tome što se ne nude predizborni programi. Na sledećim će se izborima odlučivati, pre svega, o ekonomskim programima partija ili koalicija. U ovom času, na političkom je tržištu ponuda ograničena. Posebno se zapaža nedostatak bilo kakvih ideja među opozicionim partijama. Neke se i dalje bave „nacionalnim i državnim interesima“, mada je jasno da će njihov značaj na budućim izborima biti mali. Isto se može reći i za teme kojima se preokupiraju socijalni konzervativci, da ih tako nazovem, jer se neće moći mnogo glasova dobiti na napadima na nevernike ili na ljude sa alternativnim životnim stilom.

Najveća opoziciona stranka se opet čuva od toga da izađe sa bilo kakvim predlogom privredne politike koju namerava da vodi ako dođe na vlast. Čini se da naprednjaci veruju da je stanje takvo da će vladajuća koalicija sama sebe poraziti. No, to je nerealno. Čak i ako se nastavi sa pogoršanjem stanja u privredi – usled povećanja nezaposlenosti i otežanih problema sa likvidnošću preduzeća i same države uz dalje slabljenje dinara – to neće biti dovoljno da demokrate i njihovi koalicioni partneri izgube izbore. Kriza će svakako značajno smanjiti poverenje u stranke vladajuće koalicije, ali neće povećati broj glasova opoziciji samo zato da bi se kaznile trenutne vlasti. To nije političko stanje u Srbiji.

Opozicija je daleko od toga da je povećala bilo popularnost bili poverenje. Jedini način da eventualno dođe na vlast jeste da mobiliše nezadovoljstvo nekim uverljivim ekonomskim programom. Budući da ga ne nudi, a nema indikacija ni da na njemu radi, sa skorim izborima se ne računa.

 
Blic, 28.04.2010.

Peščanik.net, 28.04.2010.