U subotu u kasnim popodnevnim satima krenuli smo iz Beograda za Mionicu, gde je prema u petak dobijenom rasporedu trebalo da budem posmatrač u selu Paštriću. To me je posebno obradovalo jer je selo blizu Mionice i sigurno ću se ponovo videti sa Stefanom Kostićem, prvim na studentskoj listi „Ujedinjeni za Mionicu“, sa kojim sam pre deset dana bio u kampanji od vrata do vrata. Divan mlad čovek, student četvrte godine na Šumarskom fakultetu u Beogradu.
Na mesto okupljanja stižemo u sedam uveče. Tu su već skoro svi iz naše posmatračke misije od pedesetak ljudi. Nekoliko timova dobija obaveštenje, među njima i naš, da se radi bolje pokrivenosti biračkih mesta posmatračima, na traženje izbornog štaba „Ujedinjeni za Mionicu“, vrše određene korekcije, tako da umesto u Paštrić idemo u selo Gunjica. Bacim pogled na mapu i vidim da je to dosta dalje od Mionice, na samoj granici sa opštinom Ljig. Istražujem dalje i saznajem da prema popisu iz 2022. godine u selu živi 74 stanovnika. Prva reakcija mi je bila da ću se ubiti od dosade, jer šta raditi od pola sedam ujutru od pola devet uveče. A onda se pomirih sa tom činjenicom i rekoh sebi, šta je tu je.
Prenoćili smo u Banji Vrujci i ustali rano, u pola šest, jer je trebalo stići na biračko mesto u Gunjici pre sedam. Snežana i ja kao posmatrački tim krećemo u pola sedam i posle 2-3 kilometra nailazimo na tablu Gunjica. I tada kreće golgota. Snežanin Mercedes je dosta nizak, a put je sav izlokan i u rupama, kao da je nedavno preživeo topovsku kanonadu. Krećemo se polako, ali nije moguće da izbegnemo sve rupe na putu, pa podvožje Mercedesa, koji očigledno nije projektovan za brdske terene, udara o podlogu nečega što je nekad bio put. Snežana sve to dosta stoički podnosi, ali je ipak pet-šest puta izustila „majko mila“. Krećemo se sporo i čini mi se da još sporije napredujemo. Ipak, u 7 sati stižemo do seoskog doma u Gunjici u kome se nalazi biračko mesto broj 14. Seoski dom je objekat izgrađen od crvenih giter-blokova i, kako to obično u Srbiji biva, ostao je nezavršen, nije omalterisan. Unutra su dve prostorije, jedna veća, od preko 30 kvadratnih metarai druga manja, od desetak kvadrata, koja služi kao ostava.
Tu, na oko 70 kilometara od Beograda saznajemo tužnu istinu. U seoskom domu, na biračkom mestu, nema WC-a, nema vode, nema mreža za mobilne telefone. Srećom u toj većoj prostoriji u kojoj se obavlja glasanje je peć na drva za koju neko reče da ju je za izborni dan pozajmio deda Nikola, inače prvi koji je došao na biračko mesto. Kažu da će na Svetog Nikolu napuniti 95 godina. Još koliko do prošle godine je vozio auto, istina ne daleko i ne često. Tu do Mionice i Ljiga kad je neki vašar. Oslabio mu sluh pa nosi slušni aparat, bez naočara ne vidi da glasa, a zaboravio da ih ponese. Proba jedne, pa druge, proceni da mu odgovaraju i ode iza paravana da glasa. Kad obavi svoju građansku dužnost, deda Nikola napusti biračko mesto. Čim deda Nikola izađe krenu rasprava i, kako to obično biva, podeliše se Srbi. Jedni se dive deda Nikoli koji je u devedeset i nekoj vozio auto do Mionice i Ljiga, a drugi napadoše one koji su mu produžavali dozvolu i na taj način dovodili u ozbiljnu opasnost ostale učesnike u saobraćaju.
Na biračko mesto među prvima je stigao posmatrač iz Čačka koji reče da radi kao rendžer u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Odmah po dolasku dao se na loženje vatre, ubacio dve-tri cepanice kroz otvor na vrhu peći, nešto kartona i u nedostatku iverja, ili čak i da ga je imao, sve to je, da bi vatra što pre planula zalio, što bi rekao Bajaga u jednoj od svojih pesama „ljutom prepečenicom“. Pitam ga odakle mu ideja da sipa rakiju da upali vatru. Kaže da je to naučio na čestim kampovanjima i odlascima u ribolov. Vatra je brzo planula, ali je dugo, dugo, sve do podneva trebalo da se velika prostorija sa plafonom visokim preko 3 metra, koliko-toliko zagreje. Zbog toga su posmatrači uglavnom sedeli u blizini peći, jer čim bi se malo odmakli, temperatura je bila tek za nekoliko stepeni viša od spoljne temperature od 2-3 stepena iznad nule. Nije mnogo pomoglo ni to što se Čačanin rendžer sve vreme svojski trudio da unosi cepanice prislonjene uza zid seoskog doma i ubacuje u peć ne dajući joj da predahne.
U jednom trenutku neko upita šta ćemo bez vode, i ubrzo stiže odgovor da možda nema vode, ali ima rakije, pa posmatrač iz Vujinovače-Poćute kod Valjeva ode do svog auta i donese flašu prepečenice, i krenu flaša da kruži. Znamo da je to prekršaj, ali potegosmo skoro svi po malo i posmatrači i posmatračice, možda i jedan član biračkog odbora, a onda i jedan birač koji se zatekao u prostoriji, pošto je obavio svoju građansku dužnost.
I sad odjednom, pošto progutasmo po gutljaj rakije, neko reče, uh kako bi nam sad dobro legla jedna kafa. Svi smo ustali jako rano, i teško da je bilo ko popio onu jutarnju. Šta ćemo bez kafe? Biljana i Ivan, posmatrači, imaju terensko vozilo. Vrlo brzo se dogovoriše i odoše do Banje Vrujci da kupe džezvu, čaše, kafu, vodu, kašičice… I učini nam se da nije dugo vremena prošlo kad su Biljana i Ivan otišli, a već su se vratili, kad se neka posuda neobičnog oblika puna vode nađe na deda Nikolinoj peći. Vode u posudi ima za 15-ak kafa, ali nikako da provri, iako Čačanin neumorno loži. Nestrpljivi smo, ali nemamo izbora. Voda je najzad provrila. Biljana svojim šalom drži ručicu neobične posude, skida je sa peći, stavlja na obližnji sto i sipa kafu. Ponovo je vraća na peć da provri i sipa u duple čaše za jednokratnu upotrebu. Pomaže joj jedan član biračkog odbora koga drugi zadirkuje da je bio konobar u vojsci. Dok zadovoljno pijuckamo kafu razmišljam kako čoveku nekad malo treba da bude zadovoljan.
Pitam Biljanu kakva je to neobična posuda u kojoj je skuvana kafa. Kaže da u banji nije našla da kupi veliku džezvu za kafu, pa je kupila ovu posudu za koju kaže da se zove sosijera. Nikad čuo, mada moram priznati da ja i ne zalazim tako često u kuhinju. Razmišljam, s obzirom da su Biljanini preci iz Knina, da je to možda neki kroatizam, da je to pokupila u porodici. Posuda liči na onu iz koje se sipa tartar sos na Karađorđevu šniclu, samo što je bar tri puta veća. Ima logike, sosijera. Međutim kada sam došao kući pogledam na internetu i vidim da ta leksema ima sasvim drugo značenje i da potiče iz francuskog jezika. Ali to mi u tom trenutku nije bilo važno, pa ni sada; zahvalan sam Biljani što smo tog dana popili nekoliko kafa.
U petnaest do jedanaest, u plastičnoj korpi, istoj onakvoj u kakvoj se dovozi hleb u pekare, stižu sendviči i voda za članove biračkog odbora, ali ima ih toliko da su dovoljni za sve na biračkom mestu. Tek što smo se malo okrepili, stade nam zalogaj u grlu. U 11:05 stiže naređenje iz štaba Crte da se njihovi posmatrači hitno povuku sa biračkih mesta jer im je ugrožena bezbednost, prenose im studenti iz mobilnog tima. Valjevac iz Vujinovače i momak od dvadesetak godina, koji se pre toga raspitivao da kupi sir i kajmak, užurbano napustiše biračko mesto. Ne znamo tačno šta se dešava, jer smo bez mreže praktično odsečeni od sveta. Mreže istina ima, na stotinak metara od biračkog mesta, na jednom uzvišenju, ali ne može se svakih pet minuta izlaziti napolje.
Nelagodu zbog odlaska posmatrača Crte pojačava činjenica da se petorica ljudi sa crnim kačketima skoro sat vremena muvaju na 70-80 metara od biračkog mesta, a 50-ak metara dalje Ljubinko parkirao sivi auto i daje instrukcije ljudima iz sela kako treba da glasaju. Ovi domaći nam objašnjavaju da je to Ljubinko iz Gunjice, a ne onaj Ljubinko iz Rakara što vozi predsednika opštine. Krivo im je što nikoga iz Gunjice nema na izbornoj listi, a u selu su se nadali da će baš Ljubinko biti na njoj.
Posmatrač iz zbora Novi Sad priča nam da su mu noćas isečene gume na automobilu i ne samo njemu, nego na još 11 automobila iz Novog Sada. Ne jadikuje, ali brine da li će naći vulkanizera, s obzirom da je nedelja.
Birači polako pristižu jedan po jedan. Uz sve neuslove, raspoloženje je i dalje dobro. Jedan na terasi srdačno pozdravlja člana biračkog odbora sa „De si Firga“, a ovaj mu otpozdravlja sa „Izvolte u salonu“. Pitam ga otkud mu nadimak Firga. Kaže da su tako prozvali njegovog oca po Čkaljinoj ulozi u Pavićevoj seriji „Vruć vetar“, pa onda on nasledio taj nadimak.
Pored seoskog doma prolazi lovac sa puškom. Ljut je i kaže da neće da glasa. Pitam šta ima od divljači u okolini. Najviše lisice i šakala, odgovara i dodaje, šakal ti je ko omanji vuk. Pojavljuje se i vuk, koji za noć pređe i po 60 kilometara, a u zadnje vreme viđeni su i medvedi u Tometinom Polju. Neoprezno kažem da je to čak u požeškoj opštini, a jedan mi uzvrati, to ti je 60 kilometara. Pokušah da se izvučem te rekoh, neće valjda na ovu stranu.
Birački odbor vraća jednog birača jer nema ličnu kartu. Čiča koji sedi na cepanicama poređanim uza zgradu, pita ga gde će. Ovaj odgovara da će doći posle jer nema ličnu kartu a ovi mu ne daju da glasa bez lične karte. Deda šeret dobacuje: „Nemaš ličnu kartu, tebe treba u zatvor.“ Nedugo zatim stiže jedan mlađi čovek da povede čiču šereta kući, a čiča ga pita: „Je l to treba da te povedem kući.“
Da bih prekratio vreme, krećem autom sa komisijom biračkog odbora u obilazak birača koji su se prijavili izbornoj komisiji da glasaju van biračkog mesta, odnosno na kućnoj adresi. Obilazimo pet birača. U tri kuće uključeni televizori, gleda se Informer sa koga DJV bljuje otrov i nabraja nepostojeća „zlodela blokadera“, tako da ne moramo posebno da se trudimo da obezbedimo tajnost glasanja, jer je sve jasno kao dan da su ljudi otrovani.
Vraćamo se sa terena okolnim putem, vozimo se kroz Mionicu u kojoj prolazimo pored grupe od 15-ak veterana za koje ne znamo čiji su. Stižemo u Gunjicu i predajemo predsedniku biračkog odbora zatvorene koverte.
Koji minut posle tri popodne, taman kad sam izašao napolje da pošaljem izveštaj o izlaznosti do 15 časova, stiže mi slikovna poruka iz Negotina. Moja drugarica Buba i još njih devetoro, posmatrači u Negotinu; šalje mi sliku iz kafane na kojoj se vide pladnjevi puni suvog mesa, sira, kajmaka i drugih delicija. Tu su i čaše sa do pola otpijenim belim vinom iz Negotinske krajine.
U momentu pomislih, nemoj to da mi radiš, kad stiže poruka od našeg drugara Steve koji je ostao u Beogradu sa duhovitim komentarom „Bubi je najteže“, što mi u momentu povrati dobro raspoloženje.
Stariji čovek, član biračkog odbora, koji je tu presedeo ceo dan, tek uveče kada je popunjavan zapisnik biračkog odbora uviđa da je po rešenju umesto u Gunjici trebalo da bude član biračkog odbora u susednom Berkovcu, priča kako se negde prema groblju na put obrušila zemlja još 2014. i do danas to nije sanirano, tako da kad umre deda Nikola, ili neko drugi pre njega, jer se to nikad ne zna, mora da se ide okolo do groblja osam kilometara.
U tom stiže i vest da su se neki ljudi pobili u kafani u Rajkovićima. Nemamo nikakve detalje šta se tačno dogodilo, te jedan zaključi da su verovatno sedeli i pili zajedno, sporečkali se i pobili između sebe. Drugi se nadovezuje na priču i kaže kako su nekog pitali kako je bilo na svadbi, a taj odgovorio: „Vrhunski, samo se kasno pobismo.“ Tek ćemo dosta kasnije saznati šta se stvarno dogodilo, i bilo mi je jasno zašto su mi prijatelji sa Banovog brda slali poruke i zabrinuto pitali kako sam, da li sam dobro i da li je sve u redu. Čak mi je i supruga poslala tri poruke sa sličnim pitanjima. Sutradan su krenule šale da je dobro što nisam popio čaj u „Lovcu“ i znači ti si taj što je polomio kafanu.
Bližilo se vreme za zatvaranje biračkog mesta, pa su već u 7:15 članovi biračkog odbora i posmatrači počeli da preduzimaju radnje koje nisu morale da čekaju do 8 uveče.
Ceo izborni dan u Gunjici proticao je pod budnim posmatračkim okom Snežane, sa kojom sam bio deo posmatračkog tima. Snežana je ukazivala, sugerisala, predlagala, a sve u cilju da izbori na biračkom mestu prođu sa što manje neregularnosti, što su članovi biračkog odbora prihvatali jer su uvideli da su njene primedbe dobronamerne, da dolaze od žene sa velikim posmatračkim iskustvom i dobrim poznavaocem rada biračkih odbora i sprovođenja izbornog procesa na biračkom mestu.
Glasovi su prebrojani i zapisnik o radu biračkog odbora na sprovođenju glasanja je potpisan, ne od svih članova biračkog odbora u 20:45.
Krenuli smo do Mionice, da odvezemo Novosađanina kome su isečene gume na autu, onim istim izlokanim putem, onim istim rupama. Snežanino „majko mila“ čulo se nešto ređe nego u dolasku. Stižemo u Mionicu pa svraćamo do Banje Vrujci da povezemo Tamaru i Isidoru. Tamara i Isidora ulaze u kola i najzad krećemo ka Beogradu bez usputnih skretanja i zadržavanja.
Stižemo u Beograd pola sata pre ponoći. Tamaru i Isidoru čeka auto za Pančevo, ja hvatam gradski prevoz do Banovog brda, a Snežana nastavlja do Tompe. Da, Snežana živi u Tompi u Mađarskoj, gradiću i graničnom prelazu preko puta Kelebije, i ima naše i mađarsko državljanstvo.
Snežana šalje poruku u 1:48 posle ponoći da je stigla u Suboticu.
P.S. Obično se kaže da su izbori praznik demokratije. Imajući u vidu napad batinaša i razbijanje glave narodnom poslaniku ZLF-a Bogdanu Radovanoviću, konstantne pritiske na posmatrače, pretnje i napade na posmatrače zbog kojih su posmatrači Crte napustili biračka mesta, a nešto kasnije i posmatrači Lokalnog fronta Kraljevo, batinaše koji su se u grupama kretali kroz Mionicu i mionička sela u grupama sa fantomkama na glavi, veterane za koje nisam mogao da utvrdim koja je njihova uloga, brojno prisustvo policije koja ne reaguje, isečene gume na 12 automobila ljudi iz novosadskih zborova – ovi izbori u Mionici niti su bili demokratski, a još manje su bili praznik. Pre bi se moglo reći da je u Mionici definitivno u Srbiji umrla demokratija. Prva pomisao mi je bila da je za sve to kriv jedan čovek, ali ne, nije tako. Podjednako su krivi svi oni koji slepo slušaju njegova naređenja.
Autor teksta je advokat u penziji
Peščanik.net, 06.12.2025.
Srodni link: Marijana Pajvančić – I jedan glas može biti presudan
NADSTREŠNICA
