poštanski sandučići
Foto: Maurits Bartstra

Eto kakve smo sreće. Umesto da u ovim vremenima zemlju vode oni koji umeju da se nose sa kompleksnim problemima – nama upravljaju oni koji ne umeju da se nose sa sopstvenim kompleksima.

I dok je predsednik države zasenjivao prostotu kupovinom polovnih tenkova iz Rusije (a nevoljena EU nam donira bolnice, amateri) njegov donedavni ministar odbrane – koji se za ministarstva sile preporučivao još kao ministar rada svojim osebujnim kreacijama militantnih krojeva – osetio se izopštenim mada je tek nekoliko dana ranije i sam takođe zasenjivao prostotu (i zakrčivao saobraćaj) izvođenjem policijske vežbe za predsednika države.

I šta je novopečeni ministar policije uradio da skrene pažnju na sebe? Najavio je, po ko zna koji put, atentat na svog bivšeg vrhovnog komandanta koji je po njemu (mada ne i po Ustavu) i dalje to – vrhovni komandant, samo što je sada vrhovni komandant nekom drugom ministru (bivšem ministru policije).

A šta je, kao ministar policije, predložio za sprečavanje atentata? Kobre, dronove, sebe u živom zidu? Polovne tenkove koji bi umesto jurišanja na okolne članice NATO pakta (kao što valjda zamišlja predsednik države) postali deo predsedničke motorizovane pratnje? Ništa od navedenog i ništa što biste vi pomislili, naravno. Ministar policije zahteva zakon koji bi zabranjivao anonimnost na društvenim mrežama odnosno zakon po kojem ne biste mogli da otvorite nalog ukoliko ne unesete istinite lične podatke.

Dobro, znamo da vlast ubacuje teme u javnost otprilike istim tempom kojim isisava para iz budžeta, ali, sa druge strane, znamo i da su sadašnjem ministru policije prolazile i šašavije ideje – na primer, da je išao tamo-amo dvadesetak puta po pare od tetke iz Kanade ili ono preusmeravanje para „švrćanima“ pošto je razotkriven pokušaj zloupotrebe fondova za nevladine organizacije. Tako da nije neopravdana bojazan da bi mu i ova ideja mogla proći.

Jer što da ne. Zašto bi se policija mučila kao do sada da preko IP adresa ulazi u trag onima koji upućuju pretnje kad lepo može da zahteva od svakog da se sam predstavi imenom, prezimenom, adresom, matičnim brojem, brojem krvnih zrnaca, krvnom grupom… A ako to može da zahteva za učesnike u internet saobraćaju, što pa ne bi zahtevala i od učesnika u saobraćaju na ulici. Zašto bi se saobraćajna policija mučila da sazna adresu po registarskim tablicama kad možemo da imamo zakon po kojem se ne možeš uključiti u saobraćaj ako nisi na gepeku i bočnim staklima istakao istinite lične podatke. Ovaj auto vozim ja, zovem se tako i tako, živim tu i tu, pored mene sedi moj kum, on se zove tako i stanuje tu, a pozadi je moja tašta, nju vozimo u dispanzer. Pa da vidim koji će majčin sin da se svađa u saobraćaju kad zna da svaka budala može sutra da mu dođe na kuću.

Doduše, svaka budala i sada može da vam dođe na kuću, kao Dinku Gruhonjiću što je, ali to ministra policije ne zanima. Pod jedan, jer je to realna a ne virtuelna pretnja. I pod dva – jer nije pretnja predsedniku države kojeg je toliko voleo da tituliše.

Peščanik.net, 30.11.2020.

Srodni link: Rodoljub Šabić – Licemeran predlog


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.
Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)