Ministar unutrašnjih poslova Srbije A. Vulin je, pre par dana, povodom uvreda i pretnji na internetu upućenih Aleksandru Vučiću ocenio da je anonimnost na internetu „izvor svih gadosti“, da se on zbog toga zalaže za „ukidanje anonimnosti na internetu“ i da treba usvojiti zakon prema kom nalog na društvenim mrežama ne bi mogao da se otvori bez unošenja tačnih ličnih podataka. Ova izjava je privukla priličnu pažnju medija, više novinara mi je tražilo komentar. Jednom od njih, koji me pitao kako bih ukratko prokomentarisao ministrov predlog rekao sam da mogu i samo jednom rečju – licemeran.
Opšte je poznato da tema anonimnosti u javnom istupanju uopšte, a u novije doba posebno na internetu, nije nova, da već dugo traje sukob njenih pristalica i protivnika.
Glavni argument pristalica anonimnosti je da ona omogućava potpunu slobodu izražavanja. Omogućava da govore i oni koji se toga plaše, što je posebno bitno u uslovima nedemokratskih režima, gde zbog reči koja se ne dopada vlasti može skupo da se plati. A u svim, ne samo nedemokratskim društvima, važna je za predstavnike marginalnih, ugroženih društvenih grupa, jer otklanja bojazni od posledica istupanja.
Glavni argument, na sreću znatno malobrojnijih, protivnika anonimnosti je da ona omogućava i ilegalne aktivnosti i grubo vređanje, klevetanje i etiketiranje, pa zato treba da bude eliminisana.
U demokratskim zemljama anonimnost je bitan deo pravne doktrine u vezi sa slobodom izražavanja. U mnogim (anglosaksonskim naročito, ali ne samo njima) sudska praksa je brojnim presudama potvrdila stanovište da je govor anonimnih autora deo demokratske tradicije i da predstavlja zaštitu od tiranije većine.
U osnovi, najozbiljniji argument protiv anonimnosti je da ona omogućava odsustvo odgovornosti. Međutim podjednako ozbiljan kontra argument je da anonimnost odavno nije apsolutna, i da u zakonima svih zemalja postoje rešenja koja omogućavaju da u slučaju kršenja prava sud ili drugi nadležni organ naredi razotkrivanje identiteta.
Ali rešenje kakvo ministar Vulin predlaže je izuzetna retkost, tačnije nema ga. Jedini bar donekle sličan primer kog mogu da se setim je iz Južne Koreje, od pre 15-ak godina. Ova zemlja je, sa idejom da smanji rizik od klevete, lažnih glasina i uvredljivih komentara, usvojila zakon prema kojem su internet-portali koji imaju visoku posećenost obavezni da prikupljaju brojeve ličnih karata korisnika. Međutim, samo par godina kasnije (a u međuvremenu je došlo do brojnih hakerskih napada, curenja i kompromitacije ličnih podataka koji su internet portali prikupljali) Ustavni sud je zakon proglasio neustavnim navodeći u obrazloženju da nema dokaza da je ispunio postavljena očekivanja, a da praksa obaveznog korišćenja stvarnog imena srozava slobodu govora i obeshrabruje ljude da iskazuju mišljenje.
Ali i ovaj zakon se odnosio samo na komentare na najposećenijim portalima, a ne na sve naloge na internetu. Realizacija Vulinovog predloga, osim na pravnom planu suočila bi se sa praktično nerešivim problemima na faktičkom, tehničko-tehnološkom planu. Bilo bi zapravo sasvim nemoguće realizovati taj predlog što, gotovo sigurno, i predlagač Vulin zna.
Ali nije to razlog zbog koga predlog zaslužuje kvalifikaciju – licemeran. Postoje mnogo ozbiljniji razlozi.
Opisani su u studiji prestižnog američkog Univerziteta Stenford objavljenoj početkom ove godine pod nazivom „Lavovska borba za Srbiju“ koju su naši provladini mediji potpuno ignorisali. Studija se bavi upravo zloupotrebom anonimnosti na internetu u Srbiji i to u zaista frapantnim razmerama. Tviter je zbog toga obrisao mrežu koja se sastojala od oko 8.500 naloga u Srbiji, a delovala je na promovisanju jednog čoveka i stranke čiji je on lider, istovremeno prostački i brutalno napadajući i vređajući njihove protivnike. Mreža je proizvela 43 miliona tvitova. Lažni višemilionski pozitivni komentari odnosili su se na jednu ličnost i njegovu stranku, ali ogroman broj, stotine i stotine hiljada bili su diskvalifikacije, uvrede i manje ili više (ne)prikrivene pretnje političkim oponentima.
Glorifikovana ličnost je bila ista ona koju Vulin svojim predlogom štiti – Aleksandar Vučić. A objekti uvreda i pretnji su, uz lidere opozicionih stranaka, bili mnogi drugi ljudi (uključujući i moju malenkost), koji su sebi dozvolili kritičke opservacije o radu njega i njegove stranke.
Predlog za zabranu anonimnosti na internetu podnet od istaknutog predstavnika politike koja je kreirala i koristila obrisanu mrežu (koja nas je proslavila u svetu), ne vredi komentarisati s pravnog ili tehničko- tehnološkog aspekta, dovoljan komentar je i samo jedna reč – licemeran.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Peščanik.net, 29.11.2020.
Srodni link: Nadežda Milenković – Izgleda šašavo
