U javnosti se često mogu čuti lamentacije kulturnih delatnika kako kulturna politika u Srbiji zapravo ne postoji ili se menja po nahođenju trenutne vlasti. Poslednji takav stav izneo je javno režiser Goran Marković, bivši savetnik bivšeg ministra za kulturu Nebojše Bradića. On smatra da se “kulturna politika menja od jedne do druge Vlade, što je greška i odražava našu nezrelost”. Naravno, kada jedan mandat prođe, onda se greške prenose na prvo lice množine a neko novo stanje se tretira kao potpuni raspad svega što je pregalački učinjeno u srećno vreme prethodne političke postave. Da li je ovo žaljenje Gorana Markovića nad diskontinuitetom upravljanja kulturnom produkcijom u Srbiji osnovano ili nije?

Kada bi se savetnikova eksplikacija mogla uzeti za ozbiljno, onda bi se morala uvažiti i pretpostavka da su ministri kulture nakon 2000. godine (Branislav Lečić, Dragan Kojadinović, Vojislav Brajović i Nebojša Bradić, zajedno sa današnjim ministrom Predragom Markovićem) u Srbiji napravili reformistički skok u upravljanju kulturnom produkcijom, tretiranju baštine i motivisanju savremene kulturne proizvodnje. To bi podrazumevalo pre svega odustajanje od feudalne i netransparentne podele sredstava u kulturi, ukidanje povlašćenog statusa pojedinih umetnosti, pre svega filma i pozorišta, vraćanje srednjeg veka tamo gde mu je mesto i preuzimanje odgovornosti za političku i ideološku devastaciju kulturne infrastrukture u Srbiji tokom devedesetih godina. Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. Zbog čega?

Shizofreno brendiranje

Nema mnogo dokumenata koji su u Srbiji sveobuhvatno regulisali oblast kulture. Najnoviji Zakon o kulturi usvojen je avgusta 2007. Do tada je na snazi bio Miloševićev Zakon o kulturi iz 1992, a pre toga najuticajniji dokument koji se bavio i pitanjima srpske kulture u opasnosti – Memorandum SANU iz 1986. Moglo bi se reći da je većina memorandumskih stavova po pitanju kulture implementirana preko Miloševićevog zakona, što se brižljivo sprovodilo tokom proteklih decenija. Većina tada postavljenih teza ostala je validna do dana današnjeg.

Najveće nade bivšeg ministra Bradića bile su polagane u Nacionalni savet za kulturu, novo regulatorno telo koje je trebalo da bude formirano šest meseci nakon donošenja Zakona o kulturi. Međutim, Savet je formiran tek sredinom ove godine i prvu sednicu imaće ove jeseni. U međuvremenu se živelo i radilo po starom adetu. Šta bi to značilo u prevodu? Budžet za kulturu Republike Srbije nikada nije podignut iznad 0,9 procenata BDP-a. Očuvanje Kosova i briga za srednjovekovnu baštinu Srbije ostala je glavna briga Ministarstva kulture, zapravo prioritet nad prioritetima. Slede obnova manastira i crkava, sponzorisanje duhovnih svečanosti i sabora, finansiranje časopisa po mesnim zajednicama a pod geslom decentralizacije u kulturi, i naposletku uporno finansiranje filmske produkcije ispod svakog nivoa, gde su večni kandidati već pomenuti Goran Marković, njegov kolega Goran Paskaljević, Emir Kusturica i još nekoliko proslavljenih imena i saputnika partija. Pomoć izdavačima, odnosno otkup knjiga iz godišnje produkcije sveden je na socijalno davanje ispod milion eura na godišnjem nivou, daleko manje od otkupa Grada Beograda. Kada smo već kod socijalne dimenzije kulturne politike u Srbiji, akcenat je stavljen na gerontofilskoj instituciji tzv. nacionalne penzije i zaslužnim umetnicima koji se neprestano mobilišu iz svih umetničkih esnafa (osobito iz UKS-a) i motivišu dodatnim mesečnim apanažama iz budžeta. Naravno, prioriteti su Egzit i Guča kao idealni poligon za shizofreno brendiranje Srbije.

Ovo bi u glavnim crtama bila agenda srpskog Ministarstva kulture koja se u principu ne menja već decenijama. Ako bi se išlo u detalje, mogli bi se naći i skromni prilozi za podršku prevoda dela srpske književnosti, za šta se odvajaju svote od 500 do 1.000 eura po naslovu (godišnje se ne prevede više od dvadesetak naslova) ili za podršku regionalnih projekata čiji su nosioci domaći umetnici. Sve u svemu, učinak bedne i konzervativne kulturne politike na delu.

Sajmovi šljiva i duhovnost

Da bih ilustrovao sve ovo, prezentovaću ono što se trenutno nalazi na glavnoj strani web-sajta Ministarstva kulture, i to pre svega aktivnosti ministra kulture. Dakle, kao najaktuelnije akcije srpskog ministra kulture pobrojane su sledeće: obilazak Hrama vaznesenja Hristovog u Valjevu, otvaranje Sajma šljiva u Osečini, susret sa patrijarhom Irinejom u zvoniku Crkve Sv. Marka, otvaranje 46. filmskog festivala u Nišu, otvaranje Dana srpskog duhovnog preobraženja u Despotovcu itd. Najaktuelniji konkurs je onaj koji se tiče podnošenja predloga za dodelu priznanja umetnicima koji su zadužili nacionalnu kulturu.

Kada se ima u vidu ovakav set aktivnosti, dobija se posredno i uvid u set vrednosti koji su zastupala sva ministarstva od 2000. godine naovamo. Postoji u Srbiji i neka druga kultura osim one koju favorizuje Ministarstvo kulture, ali koja ispada iz okvira nacionalnih vrednosti koje se moraju po cenu opstanka negovati. To je kultura koju produkuje nevladin sektor a za koju je prvi pokazao interesovanje bivši ministar Nebojša Bradić, ali ne zbog toga da bi je podržao ili uključio u sistem finansiranja, već da bi se negde pohvalio da, eto, imamo i to. Ovo je svakako učinio po savetu jednog od svojih vernih savetnika – izdavača Zorana Hamovića, eksperta u disciplini da tuđe aktivnosti prezentuje kao sopstveni uspeh. Delovanje novog ministra kao i tromo pokretanje rada novoustanovljenog Nacionalnog saveta za kulturu ostavljaju malo nade da će se nešto ozbiljnije menjati.

U svakom slučaju, bilo bi neophodno napraviti analizu kulturne politike i njenih učinaka u poslednjih desetak godina, uporediti to sa zlatnim dobom kulture pod Miloševićem, recimo sa periodom ministrovanja Nade Popović Perišić. Po aktivnostima i setu vrednosti, po načinu distribuiranja sredstava, transparentnosti, odnosu prema recentnoj prošlosti, mestu crkve i penzionera, te permanentnom marginalizovanju mladih autora, kulturne produkcije nevladinih udruženja i manjinskih zajednica, verujem da ne bi bilo velike razlike.

Novosti, 03.09.2011.

Peščanik.net, 03.09.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)