Uspeh ove vlade na planu Kosova i napredovanja ka EU je nesporan. Početak pregovora će se najverovatnije desiti u januaru iduće godine, ali to već sada znači da je prva faza – sređivanje kuće spolja – okončana. Pomirenje sa svetom uslov je mogućnosti da nam bude bolje, a volja i kapacitet da se mogućnosti iskoriste još su na čekanju. To se odnosi na unutrašnji teren, te sređivanje razorenog života u Srbiji. Moj je utisak da se ni završetak prve faze – stvaranje uslova mogućnosti za napredovanje – nije shvaćen kako valja, pa vredi zapitati se u čemu se ogledaju dosadašnje promene koje gotovo niko više ne osporava.

Moja je teza da se tokom ove godine dogodila promena ideološke prirode: odbačena je glavna legitimacijska matrica, pa se u tom smislu može ustvrditi da smo ideološki izašli iz devedesetih godina. Da ne bi bilo zabune (što u poslednje vreme prati moje tekstove), neću citirati sebe o tome šta je bila ideologija devedesetih, nego našu cenjenu i omiljenu istoričarku Dubravku Stojanović. Ona je u intervjuu za Radio slobodna Evropa, od prvog oktobra 2012. godine, na pitanje zašto nismo izašli iz devedesetih odgovorila:

“Za to ima mnogo razloga. (…) Ključno pitanje je, po mom mišljenju, ideološko pitanje, a to je činjenica da se nikada nije postavilo pitanje ideologije i programa koji su Srbiju odveli u ratove 90-ih. Mi stalno o ratovima 90-ih govorimo kao o nečemu što nas je zateklo, što nam se desilo, ne znamo kako, eventualno govorimo i o ratnim zločinima, ali mi ne govorimo o tome kako smo se mi uopšte u tome našli, šta smo mi hteli, koji su bili ciljevi, koji su bili ljudi koji su to propagirali – jer to se pripremalo od početka ili sredine 80-ih godina, to je bio vrlo ozbiljan projekat. E, taj projekat prosto nikada nije uzdrman, on nikada nije doveden u pitanje i to možemo da čujemo u bilo kom govoru svih vlasti posle 2000. godine – od ovoga što danas preti predsednik Nikolić da nikada i ni po koju cenu nećemo odustati, do politike „i Evropa i Kosovo“, Koštunicu već da ne pominjem. Prema tome, suštinski se od toga nije odustalo. Ovi stalni pokušaji trgovine – dajte da podelimo Kosovo, pa dajte da Kosovo menjamo za Republiku Srpsku – dakle, oni se prave da je to sve na stolu i da oni i dalje mogu da prekrajaju granice. Iz toga vidimo da se Srbija nije makla od te ideje da će ona svoje granice, makar i za pedalj, pomaći. Tu se, prema tome, još uvek nije promenila lista prioriteta. Još uvek na listu prioriteta nije stalo pitanje kakva ćemo mi biti država, kakva ćemo mi biti ekonomija, kakvo ćemo biti društvo, već je još uvek prioritetno pitanje kolika ćemo mi biti država. I sve dok tako stoje prioriteti, mi se teško možemo nadati nekoj promeni.”.

Kada se izdvoje glavne poente te ideologije ona jeste promenjena, doduše ne baš jasnim uvidima i preispitivanjima, ali je ona dovoljno jasno eliminisana, da se mogu izvući dva zaključka: prvi je da smo konačno izašli iz devedesetih, i drugi, da se sada možemo nadati promenama na bolje. Oba zaključka dozvoljava citirani intervju naše istoričarke. Pa ipak, ona (kao i mnogi drugi), ne nada se promeni na bolje, iako se nedvojbeno slaže da je učinjen otklon od ideologije devedesetih. Mogućnost nade pomućuje očekivanje pojačanog autoritarizma, na šta Dubravka Stojanović precizno ukazuje u poslednjoj emisiji Peščanika (28.07 2013). Iako tako nešto nije isključeno, nije jasno šta se to novo dogodilo što bi nam dalo za pravo da takvo jačanje očekujemo. Možda nam predstoji nastavak autoritarizma koji ove naše predele nije nikada napustio. Pri tom ostaju dokazi da je ona ubitačna ideologija, baš po tačkama kako ju je Dubravka opisala, skinuta s dnevnog reda realnim potezima, koje je trebalo povući, kao što je potpisivanje Briselskog sporazuma, njegova implementacija, te priznanje koje je Srbija dobila garantovanjem datuma za početak pregovora. Da nije reč o nekakvoj propagandi, dokazuje činjenica da je predsednik Nikolić ni manje ni više, nego u poseti Zagrebu da bi prisustvovao proslavi prijema Hrvatske u EU! Kada se sve to uzme u obzir, danas bi se teško moglo reći da vlada Srbije planira prekrajanje granica u smislu Miloševićevog projekta, sem što se upravo „prekraja” južna granica Srbije. To je bio uslov, tj. rampa za napredovanje Srbije prema EU. Uklanjanje te rampe dovelo je do Briselskog sporazuma koji je ova vlada potpisala, a građani nisu ni beknuli, podržali su sporazum.

Zanimljivo je pitanje zašto nesumnjivi ideološki preokret, te izlazak iz devedestih, ne po mojim standardima već vrsne istoričarke kakva je Dubravka Stojanović, dobija slabašne aplauze a mnogo jača sumnjičenja da će čim ova faza prođe, dakle i bez ideologije velikosrpskog nacionalizma koja je bila objašnjenje za sve, naše nebo biti prekriveno crnim oblacima autoritarizma i to pod okriljem same EU. Koji je to novi ili stari teorijski (interpretativni) okvir koji takva očekivanja objašnjava, za sada nije poznat. Novi teorijski okvir bi trebalo što pre eksplicirati, jer inače ne bismo mogli objasniti a još manje sprečavati takav razvoj događaja, makar i slabim sredstvima kojima raspolažemo u situaciji posustale opozicije. Eksplikacija nove paradigme predstavlja i našu obavezu, jer smo staru, onu o miloševićevskom nacionalizmu godinama rabili kao uzrok ratova, klanica i svih mogućih nedaća i katastrofa koje su se dogodile. I nismo grešili. Čak i više od toga: upravo smo antievropejstvom i velikosrpskom ideologijom tumačili ne samo poslednju deonicu srpske istorije, nego i njena poslednja dva veka. I položaj žene i dece u Srbiji 19. veka, te porodični život i građanski zakonik koji ga uređuje, objašnjava se srpskom nacionalnom idejom i pripremom novih naraštaja da na sebe preuzmu osvetu za Kosovo (Dubravka Stojanović, Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije, 1890-1914, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2013). Istoričari čitave jedne škole su na tom okviru bazirali gotovo sve svoje istorijske interpretacije, naročito one koje se odnose na spori razvoj i modernizaciju Srbije. Doduše, tome se s pravom dodavala i patrijarhalna autoritarnost, mada je to opšta karakteristika svih zaostalih društava na periferiji Evrope, i nije nekakva srpska specifičnost.

Nakon što je ishlapeo ekspanzivni i osvetnički nacionalizam, u najmanju ruku bi se trebalo zapitati zašto nema nijedne ozbiljne i stručne analize koja bi objasnila kako je naprasno došlo do toga da vlast odbaci svoju dugotrajnu ideološku legitimaciju, koja je nesporno važila za svaku vlast poslednjih 25 godina. A, kako smo videli, važila je i kao interpretativni okvir za noviju srpsku istoriju devetnaestog i dvadesetog veka. To se, pretpostavljam dogodilo kao društvena promena, koju je vlast prepoznala i zaigrala na sigurnu kartu. Iscrpljeno društvo, u samoodbrani, izbacilo je iz sebe sve one naslage ideološkog blata kao elemente koji ugrožavaju njegov opstanak.

Sem Koštunice i Amfilohija malo se ko danas čudi kako to da Vidovdan nije više dan nebeske Srbije i proslava poraza na Kosovu polju, nego dan proslave evropske pobede Srbije? A narod mrtav-hladan sluša novu priču o Vidovdanu i odobrava, jer ju je sam sebi već ispričao. Njegove stare vođe brutalno izgovaraju harizmatične reči: „Sve što ste do sada znali o Vidovdanu – zaboravite“. I zaboravili su, samo su se Koštuničini malo prošetali Beogradom. To je, kažu naše vođe, skroz mitska stvar, jedna pričica, koja se dogodila pre 624 godine. Posle toliko vekova, Srbiji više nije potrebna priča koja vuče u nazad i slavi poraz, u glas izgovaraju Dačić i Vučić. Od sada Vidovdan će slaviti uspehe i nove pobede koje stoje pred nama. Ne znam da li stvarno ili fingirano, ovako okrenuta ka budućnosti, vlast nas uverava da se ni u teoriji više ne okrećemo u prošlost i vidovdansko gubitništvo. Daleko mu bila lepa kuća. Mit je mrtav, viva la vida. Slavi se život, a ne smrt. To je sada nova Srbija, poručuje vlast. Može i treba znoj, ali nikako krv. I sve tako, i u tom stilu.

Nakon brze ideološke preobrazbe, očigledno je da su ideologije potrošna roba koja ima rok trajanja. Krajem osamdesetih godina, kada je buknuo srpski nacionalizam, upitala sam Milovana Đilasa, kako je to moguće da se većina dojučerašnjih komunista preobratila u nacionaliste. On mi je odgovorio da je to zato što nisu bili pravi komunisti. Eto, sada su se nacionalisti preobratili u vodeće proevropske snage, pa da li je odgovor opet isti: nisu bili pravi nacionalisti? Ja mislim da nije. Jesu bili pravi i jedni i drugi, ali im se isprečila stvarnost. Baš kao i samom Đilasu. Pošto para-religijske ideologije kao što je komunistička, ili arhaične, tj. prirodne (etničke) ideologije ne mare za posledice, između njih i stvarnosti neizbežno se stvara sve veći jaz koji ne može večno da se uvećava. Kada ideologija ugrozi reprodukciju društva i opstanak zajednice, ona će dovesti ili do samouništenja, ili će ideologija početi da se kruni, pa zatim i urušava, kao kula od karata. To se desilo sa komunizmom. A to se desilo i sa srpskim nacionalizmom koji je nesporno doveo društvo na ivicu opstanka. Nema ničeg lošeg u tvrdnji da je nacionalistička ideologija iz devedestih ekspresno poražena pragmatičnim razlozima, mada oni nisu sami za sebe mogući bez uviđanja da postoje bolji putevi nego oni koji vode u propast.

I da zaključim. Uklonjen je onaj maligni, ideološkiji sloj, koji je naneo neprocenjivu štetu. Videli smo da ni tog mrtvaca nije lako izneti iz kuće. To smo iznošenje gledali poslednjih šest meseci. Tada se i uvukla ona sumnja koju sam pomenula. Izneta je mrtva ideologija ali gotovo nijedan ljudski mrtvac. Oni su svi preživeli, pa se i razmileli po ministarstvima, upravnim odborima, lokalnim upravama, medijima, preduzećima, kulturnim ustanovama, ma svuda su mesta zauzeli ti zaraženi pacovi. Ako se vrh piramide osvestio, nemoguće da se to i pacovima dogodilo. Otuda opravdana sumnja da li će mrtva ideologija biti zamenjena novom, racionalnim i vrednosnim orijentirima koje nudi pristupanje Evropskoj uniji. Ili će se ispovrteti već neka nova podvala kako bi se kadrovi spasli, nemušto i potuljeno. Koliko vidim, najčešće se predviđa obnova autoritarizma, o tom rivajvalu se već uveliko govori, mada mi to zvuči neubedljivo jer se sada više ne zna gde su mu ideološki koreni. Može biti samo nastavka već postojećeg autoritarizma koji sam sistem proizvodi, po načinu svog funkcionisanja, bez nekih novih i većih posledica. Doduše, one se mogu uvećati zbog nesnalaženja i slabosti opozicije. Jer, kad vlast nema opoziciju da joj duva za vrat, svaka će se raskomotiti i degenerisati. Za sada se maše pretpostavkom da će se, navodno, autoritarizam razmahati pod okriljem same EU, sve dok Srbija ispunjava njene interese. A nema drugih njenih interesa, sem onih koje hoće isterati na Kosovu, a to je već underway i pod kontrolom.

Meni nije jasno kako se teza o zloupotrebi EU može ozbiljno braniti. Da li je to neka posebna, naša, sposobnost? Kako će to naši politički maheri pretvoriti dugo čekanu Evropu u zaklon za svoje autoritarno, koruptivno i pljačkaško divljanje? Ovakav scenario nije nemoguć, ali bi on značio ili odustajanje od evropskog puta, ili da se Evropa toliko izopačila da je sama postala pomoćnik autoritarnom podrivanju institucija budućih članica. Pre bi se reklo da se ovakve pretpostavke uklapaju u prevaziđenu ideologiju „zatvorenog kruga”. Pri tom sam svesna koliko su tesna vrata, kroz koja nerazvijena i zaostala društva treba da se provuku. Tačno je da je identitet u Srbiji autoritaran i tradicionalistički, i da će on morati da se menja, ali će se on menjati tek procesima evropeizacije. Nisu nerealne sumnje da se današnja EU malo interesuje za unutrašnje prilike potencijalnih članica, ali poučena dosadašnjim iskustvom, ne verujem da će toliko poludeti da postane zaklon za pomahnitali srpski autoritarizam, ili bilo koji drugi.

Dvogled, 02.07.2013.

Peščanik.net, 02.07.2013.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).