Turi Marko strelu tataranku
Ode strela u dim i u maglu.
Iz epske narodne pesme 

Niko nije osporio niti to može lirsku lepotu, himnički sjaj i ton pesme crnogorskog kralja Nikole Onamo ’ namo. Zvaničnici obnovljene države Crne Gore su pomišljali da ovu pesmu uzmu za himnu države no – zbog nečeg su odustali. A u pesmi kralja-pesnika sažeti su vekovna čežnja za Kosovom i namera da se to i ostvari, onako kako su to znali samo kasni romantičari. Palila je ova himna, i do užarenja dovodila svest i volju pokoljenja, ali lirska lepota nije uspela da pokrije nameru da se pođe na Kosovo. Akcenti su uistinu čarobni sa svojom zlatno-romantičarskom aurom:

Onamo ’ namo da viđu Prizren!
Ta to je moje – doma ću doć!
Starina mila tamo me zove,
Tu moram jednom naoružan poć.

No jedno je poezija a drugo je surova realnost i to je znao i iskusio i sam Nikola I Petrović Njegoš, kako se pesnik potpisivao.

Našlo se dosta nafte i upaljača, planuo je prelaz Jarinje i pojavila se u novinama slika nekog vojvode Brane na barikadama. Sa onolikom bradom i šubarom nižeg čina nije mogao biti. I sve je brzo dostiglo razmere koje su posejale strah i kod Srba i kod Albanaca – pa i u Evropi.

Barjaci, balvani i pesma patriotska, a sveštenstvo je sa bosiljkačom u rukama škropilo i služilo moleban po Trebniku koji je na snazi u crkvi. Govornik neki je pominjao “goloruki narod” i onda je stručno obučeni snajperista ubio metkom u glavu jednog nesrećnika albanskog policajca koga je Vlada iz Prištine tamo poslala. Ime njegovo novine u Beogradu ne pominju a pomenuo ga je kao žrtvu samo predsednik B. Tadić. Ostalo znamo jer scenario nije nepoznat. Pristigao je simpatični mladić Borko S. koji je progovorio kako je “lepo danas biti Srbin” u nastojanju da se sve nekako smiri. Ugrožen je proces pregovora između Beograda i Prištine koji je obećavao mnogo – i sve je otišlo u dim i u maglu kao ona strela Markova sa njegovim davorijama kosovskim. U Prištini je panika a nasilje je eskaliralo do opasnih razmera. Pristigao je i ministar iz vlade Srbije G. Bogdanović koji se oglasio izjavom kakve se sreću u ratnim izveštajima – “Sever Kosova ne sme pasti”. Lepo zvuči ali da li će biti tako videćemo jer i u Beogradu i u Prištini se vlasti ne snalaze – ne znamo kako je u Prištini ali u Beogradu nema žive mačke kojoj se reći može da se to svakojako raditi može, ali ovako nikako ne može. Skoro će stotinu godina kako to radimo i ne treba sve svaljivati samo na sadašnju vladu. Jednom će morati da započne dijalog Srba i Albanaca o pomirenju, pravi dijalog sa poštenim namerama, a ne ovaj Borkov. Dijalog o realnim stvarima a ne o narodnim pesmama. Politički mudraci u Beogradu oko doktora K. i legendarnog Prvog slavuja Generalštaba JNA nekog Matije nas uveravaju da je na Kosovu “poezija uvek pobeđivala istoriju”. Oni to ozbiljno ispod kupole dične SANU i Crkve naše. Mi im – ako je dopušteno reći – ni reč jednu ne verujemo. Ne veruju im ozbiljno ni Srbi sa Kosova koji su to ne jednom skupo platili. A mitinzi traju i vijore se alaji-barjaci a govornici ne posustaju u svojoj epskoj veštini. A štampa šta će drugo – laže li laže.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 04.08.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)