Onoliko koliko se moglo saznati sa sastanka političara i privrednika, ovi drugi traže pare od onih prvih. Takođe, sve se češće mogu čuti predlozi da bi država trebalo da zameni tržište, jer je ona efikasna, a tržište, znamo, nije. Konačno, strani preduzetnici i investitori su, tvrdi se, problem, jer su odani stranoj državi, dok bi naše privrednike država mogla da prisili na patriotizam, mada, jasno je, to sigurno ne bi bilo neophodno.

Posle ovoga sastanka, javnost je obaveštena da će vlada izaći sa programom mera do kraja januara. A čuju se i obećanja da će se one, te mere, ocenjivati i doterivati mesečno. Ovo poslednje obećanje bi trebalo da razuveri ili ohrabri sumnjičave, osim ako oni to ne shvate kao priznanje vlade da će se nastaviti sa improvizacijama, što je, bar do sada, bilo karakteristično za srpske vlade. Pa i za ovu najnoviju, koja ovim izjavama priznaje da nije strateški rasuđivala onda kada je za to bilo vreme, a to je kada se donosi budžet. Stoga nikoga ne iznenađuju najave da će biti potreban rebalans budžeta, a i da će se tražiti promena poreskog sistema, jer se najavljuje povećanje poreskih stopa.

Sve je ovo, na žalost, potpuno irelevantno. Pitanje na koje je potrebno dati odgovor kadgod se iznose ideje ili zahtevi o tome šta bi trebalo ili ne bi trebalo da učini vlada ili privredne vlasti uopšte, jeste sledeće: gde će se naći pare? Na pomenutom sastanku su se čuli predlozi da MMF odobri kredit, a da se privrednici subvencionišu iz deviznih rezervi. Oni koji duže pamte setiće se da je čitav privredni sunovrat počeo krađom deviznih rezervi pre gotovo dvadeset godina. Od tada se, valjda, ne skida pogled sa tog izvora novca.

Istovremeno su privrednici tražili da se obezbedi stabilan kurs (i podsticaji za izvoz i razne druge subvencije, naravno). Odakle će sav taj novac da dođe? Najpre, MMF bi, verovatno, bio spreman da pozajmi novac kako bi se ojačale devizne rezerve centralne banke i time obezbedila stabilnost dinara, ali bi, to je izvesno, uslov bio da se rezerve ne troše za, posredno ili neposredno, finansiranje bilo javnih ili potreba privatne privrede. I jedni i drugi bi morali da se oslone na uobičajene izvore novca: država na porez, a privatna privreda na tržište.

Ako tih izvora nema, ili nisu dobri izgledi da će ih biti, ni država a ni privatni preduzetnici ne mogu da očekuju da će naći one koji su spremni da im pozajme novac. Ni strani investitori neće biti spremni, čak i ako su kamate veoma visoke. A domaći, videli smo, traže novac, ako je moguće besplatno, a svakako ne sa visokim kamatama. Oni od države, što će reći od poreskih obveznika, očekuju patriotizam. Ne naravno u vidu razumevanja ili čak saosećanja, već u obliku novca, po mogućnosti u evrima.

Sve ovo, ipak, govori da još uvek nije došlo do suočavanja sa ključnom činjenicom: nema para ili bar ne u istoj meri kao do pre nekoliko meseci. I privatni i javni sektor će morati značajno da se reformišu, da se takoreći transformišu, da bi na tržištu zaradili novac. Drugih izvora nema.

 
Blic, 17.01.2009.

Peščanik.net, 04.02.2009.