Magla koju prodaju političari i mediji zgusnula se pred izbore i to su primetili mnogi. Međutim, sa maglom nije sve tako jednostavno. Na njoj se može i jahati. Odmah ću objasniti šta mislim. Na E-novinama objavljena je izjava ekonomiste Miroslava Prokopijevića “Ekonomska obećanja kao predizborne šale“. Tu on rutinski razotkriva obećanja o ulaganjima 4 ili 100 milijardi dolara kao demogoška. Tu bi se moglo reći da ekonomista rasteruje maglu, ali nastavak priče je zanimljiv.
Prokopijević kaže da je problem sa političarima u tome što svi imaju isti „etatistički“ program. Tu magla već počinje da se opet jako zgušnjava. Političari će u kampanji naravno obećavati da će smanjiti nezaposlenost ili da će povećati izvoz, stimulisati preduzeća itd. i zaista može da se učini da se oni – kao predstavnici države – nude da reše naše probleme. Kada se bolje pogleda, međutim, ovde se radi samo o ciljevima i eventualno ponekoj voluntarističkoj meri.
Šta za to vreme političari zaista planiraju da urade? Nešto sasvim suprotno. Kao što svi znaju, sledeća vlada će biti „reformska“, a to znači da će nastaviti privatizacije, sve do privatizacije vodovoda. I tu dobijamo ono što nas sada interesuje. Ekonomista kritikuje vladu da je etatistička, da ne radi ono što bi trebalo. Vlada recimo posluša ekonomistu i zadovolji zahteve javnosti, i krene u reforme i privatizaciju. Problem je samo u tome što je vlada to otvoreno planirala od samog početka. Na nivou opštih mesta ekonomista se pokazao kao kritičar, ali je na nivou programa vlade u stvari dao punu podršku i to sa „dokazano“ nezavisne pozicije.
Ovaj obrt je ono što želim da zovem jahanje magle. Jer tek tu počinje prava igra. Tek tu je magla potpuna. Kritičar vlade u stvari nije kritičar nego joj daje podršku, a vlada u stvari nije kritikovana nego podržana. Svi dobijaju. Osim građana.
U tom smislu, kampanja koja je upravo počela može se posmatrati kao maksimalno zgusnuta magla. Ako do sada u medijma sve nije bilo onako kao što izgleda, sada se treba nadati potpunim apsurdima, sve će skoro po pravilu biti suprotno od onoga što piše.
Jer, za šta ćemo mi u stvari glasati na ovim izborima? Glasaćemo za program „štednje“ i dalje privatizacije koji, uz neznatne nijanse, zagovaraju sve stranke. Taj program je daleko od „etatističkog“. Sledeća vlada će imati mogućnost da sistematski prodaje komunalna preduzeća. Sve to već imamo kroz primer Busplus sistema ili poznatog „tiketinga“ u Domu omladine u Beogradu. U privatizovanim preduzećima novi vlasnici će otpuštati radnike i povećavati cene. To pokazuje i dosadašnje iskustvo u drugim zemljama i najave koje niko ni ne krije. Sve privatizacije smanjiće zaposlenost i povećati cene usluga koje pružaju monopolisti na tržištu.
Glasaćemo i za rezove u javnom sektoru. Ovo opet podrazumeva privatizacije, tamo gde je to moguće, i otpuštanja u zdravstvu i školstvu (verovatno će se pokazati, ne i u državnoj administraciji). Ova otpuštanja će dovesti ponovo do veće nezaposlenosti i pogoršanja nivoa usluga. Obim usluga će se smanjivati pod izgovorom štednje, kao što se danas pomenuti Busplus sistem, kako čujem, ne može koristiti dok ste na bolovanju.
Glasaćemo za „fleksibilizaciju“ radne snage. To znači da će ponovo otpuštanje biti lakše i da će se radna prava smanjiti. Ova mera je aktuelna u mnogim zemljama, od Italije, Španije i Grčke do našeg okruženja koje je nedavno dobilo nove vlade, kao što je Hrvatska. Otpuštanja će biti lakša, ali nezaposlenost se neće smanjiti na račun, navodno lakšeg zapošljavanja, jer se to nije desilo ni u zemljama koje su ranije izvršile ovu reformu. Fleksibilizacija podrazumeva i skraćeno radno vreme i rad na određeno vreme i manje plate, jer manje plate povećavaju „konkurentnost“ privrede.
Glasaćemo i za nova zaduživanja, pošto ovako masovno nezaposleni i sa malim platama nećemo moći da održavamo postojeći nivo usluga i partijsku državu, niti da zatvorimo lične budžete. Niko se neće uzbuđivati zbog toga. Kada se dug poveća do nivoa Grčkog, onda ćemo imati istu situaciju koju sada imaju Grci. Još bržu i sveobuhvatniju privatizaciju, još više monopola i još nužnije „reforme“.
A da, glasaćemo i za to da „političare proteramo iz javnih preduzeća“. Na ovoj tački je po svoj prilici magla najgušća. Ako političare proteramo iz javnih preduzeća, a političare jedino biramo na izborima, ko će ostati u javnim preduzećima?
Dok razmišljamo o ovome, da se vratimo kampanji. Pošto će kroz celu kampanju gornji plan za koji ćemo glasati ostati predmet kosenzusa i program kome bi trebalo težiti, koji će nam doneti bolje sutra i izlazak iz krize – cela kampanja se može opisati kao nešto magle između dve zaista realne stvari: bogatih koji će biti još bogatiji i siromašnih koji će biti još siromašniji.
Ko bi odoleo da ne glasa za to?
Filozofija.info, 14.03.2012.
Peščanik.net, 14.03.2012.
