Jezik je osetljiv instrument kojim se koriste svi, a naročito političari koji pored osnovnih jezičkih funkcija – komunikacijske, ekspresivne i simboličke – uvek nastoje da aktiviraju i njegovu posebnu funkciju koja se ogleda u delovanju na druge, pre svega na birače koji bi trebalo da na osnovu njihovog govora odluče čijoj će paroli radije poverovati. Ovu funkciju jezika političari aktiviraju u svakom javnom obraćanju, tj. kada su izloženi kamerama, jer u fazi svojih ranih treninga, pre izlaska na veliku scenu, oni neprestano uče šta znači govor u javnosti, ponašanje, gestikulacija, ophođenje sa drugima. Kada je dozvoljena šala, ironija, patetika, analitičnost, metaforika ili jezik parabola. Naravno, ovo ne važi za domaće političare, koji su na scenu stupali uglavnom kopirajući svoje stranačke lidere, od kojih su učili kulturu komunkacije, strategiju dijaloga, oblike monoloških formi, pravila disputa kao i dozvoljeni nivo jezičke agresije u javnom nastupu. Neki od njih su se zbog toga našli u procepu između jakih političkih uzora, s jedne, i civilizacijskih tekovina vođenja politike, s druge strane. Aleksandar Vučić, nekadašnji radikalski jurišnik i današnji šef naprednjaka i predsednik Republike Srbije, jedan je od tipičnih primera katastrofalnog učinka zakasnele političke edukacije, koja u njegovom slučaju rezultira nečim što nalikuje na genetski inženjering Vojislava Šešelja i Tonija Blera. Ovo, naravno, treba uzeti uslovno, jer mnogo je primera ovakvih, naizgled nespojivih parova, koji negde u dubini imaju zajedničke korene iz kojih se artikuliše politika populizma.
Ne jednom u životu, Aleksandar Vučić bio je primoran da svojom blerovskom nadgradnjom pravda šešeljevsku bazu, koju ni večernja engleska škola, neposredno pre formiranja Srpske napredne stranke, nije uspela da uglača do nivoa spremnog za izlazak u javnost. Vučić je, naprotiv, izašao kao polufabrikat sa tog kursa isto onako kako je izašao sa Pravnog fakulteta, na kome je polagao ispite, ne da bi usvojio znanje iz recimo Obligacionog, Krivičnog prava ili Političke ekonomije, već da bi impresionirao svog partijskog lidera – Šešelja. Stoga je sve što je naučio na tom fakultetu podredio radikalskoj nabusitosti i stadionskoj groznici, koja je do dana današnjeg ostala deo svih njegovih pojava u javnom prostoru, uključujući i bakljadu na poslednjem (kontra)mitingu „Budućnost Srbije“ u Beogradu. Naime, iako je govor njegovog tela donekle bio suspregnut (ruke upletenih prstiju na stomaku ili na grudima), uz usredsređen pogled i vidno odsustvo pređašnjih kreveljenja svake vrste, njegov jezik je samo kratko vreme pratio ovu samodisciplinovanost s kojom je nastupio 2012. godine.
Da bi se ovo kontrolisalo u javnosti, Vučić je morao da mobiliše surogate svoje radikalštine u jeziku, odnosno proteze sopstvene jezičke ekspresije u komunikaciji sa opozicijom, političkim partnerima, susedima, pregovaračima u Briselu. Stoga smo u javnosti dobili Vulina, Gašića, Đurića, Selakovića, Stefanovića, sve one koji su bili zaduženi da izgovaraju „ono što vođa zaista misli“. Ubrzo, to se prelilo i na jezik njegovih medija, posebno tabloida, u kojima je sačuvan nepatvoreni radikalski jezik iz devedesetih, obraćanje Albancima kao „Šiptarima“, otvoreno brutalno vređanje političkih protivnika, „pišanje po grobovima“ preminulih novinara u maniru Šešeljevog diskurzivnog diskreditovanja, dehumaniziranja, omalovažavanja i na kraju poništavanja relevantnih predstavnika civilnog društva (poslednji primer usledio je nakon smrti novinara Dejana Anastasijevića).
Mnogo puta se Vučić pravdao „izvlačenjem njegovih iskaza iz konteksta“, kao što je to bio slučaj sa čuvenim iskazom iz jula 1995. o „streljanju stotine Muslimana za jednog Srbina“. Vučićeve naknadne lingvističke ekspertize i samotumačenja delovala su nakaradno kao i naslovi Šešeljevih knjiga, koje je posvetio sudijama Haškog tribunala ili zapadnim liderima, među kojima se našao i Toni Bler. Za razumevanje samog Vučića i njegove politike, a pre svega jezika, bilo bi značajno proučiti diskurs radikalskog vojvode, koji je oduvek koristio jezičke figure, obrte i jukstaponiranja koji su pravili iluziju pravedne borbe radikala protiv zavojevača, okupatora (obavezno povezanih sa sećanjem na Osmansku imperiju), svih onih koji ugrožavaju velikosrpski program SRS. Poseban kuriozitet Šešeljeve retorike bio je mehanizam negiranja onoga što mu se pripisuje da je rekao i pravljenje sagovornika budalama. U tome ga je njegov učenik Vučić odavno prevazišao, budući da je svih sedam godina vladavine posvetio ne samo negiranju samog sebe iz radikalskog doba, već vrlo često i onoga što je otvoreno zagovarao na mestu premijera ili predsednika Srbije.
Najnoviji Vučićev lingvistički ispad odigrao se u intervjuu koji je dao za FAZ, pred odlazak u Berlin. Naime, na pitanje novinara zašto je u svom mitrovačkom govoru od prošle godine Slobodana Miloševića nazvao „velikim srpskim liderom“, Vučić je munjevito reagovao, baš onako kako nalaže šešeljevska škola besedništva. Prekinuo je svog sagovornika rečenicom: „Ne, ja to nisam rekao!“. A onda je usledila lingvistička ekspertiza o iskazu koji je inače imao prilike da čuje ceo svet i uveri se o Vučićevom stvarnom odnosu prema političkom nasleđu Slobodana Miloševića. Video zapis od 8. septembra 2018. beleži da je Vučić u Mitrovici doslovce rekao sledeće: „Milošević je bio veliki srpski lider. Namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji“. Međutim, u autoanalizi, Vučić na srpskom i engleskom koriguje prevod svog iskaza, objašnjavajući da on nikada nije želeo da kaže „veliki“ u značenju nemačkog „groß“, niti engleskog „great“, već naprosto engleskog „big“. Kao Big Daddy. Šta je zapravo Vučić želeo da kaže za Miloševića, zapitao se novinar FAZ-a: da je bio „jak“ ili „debeo“ (starken oder dicken?) Milošević je bio jedno i drugo, baš kao i Šešelj. Dakle, svakako, a ne možda, kako je Vučić pokušao da retušira svoj iskaz za FAZ. Ako bi se išlo njegovom logikom negacije unazad, onda bi se lako razlučilo šta je Vučić tom prilikom želeo da kaže. Milošević je za njega bio i ostao pre svega „veliki“, kao što su mu „namere svakako bile najbolje“. Bio je ovo zapravo momenat dubinske identifikacije sa prethodnikom, i to preko moći i namera, jer se on nije poistovetio sa Đinđićem, pa ni sa Koštunicom ili nekim drugim liderom, već upravo sa Miloševićem kome je pridao najviše atribute i naknadno ga opravdao kao političara koji je za Srbiju želeo „samo najbolje“. Vučić i sebe doživljava kao velikog i tu nema kolebanja između snage i debljine: radi se samo o enormnoj akumulaciji moći. Sledeći njegovu retorsku liniju, moglo bi se reći da su mu kao i Miloševiću „namere svakako najbolje“, ali da su mu rezultati isto tako „mnogo loši“. Realno značenje Vučićevih eufemizama zapravo je jezovito, baš kao i njegova nasleđena lingvistika.
Peščanik.net, 30.04.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
