Jandlovanje Srbije

Beograd, 05. avgust 2012 – Prošla su tri meseca od parlamentarnih izbora 06. maja. Ti izbori najavili su promenu vlasti, što je dve nedelje kasnije potvrdio i poraz Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora. Od tada se pobednici pitaju kako da vlast koju su neočekivano stekli zadrže što je moguće duže. A gubitnicima se nameće problem da li i kako da njihove partije (DS i LDP) prežive gubitak vlasti tako da za ubuduće zadrže bilo kakvu ozbiljnu političku ulogu. The winner takes it all – ovo je olimpijsko pravilo, a Olimpija je bila deo jugoistočne Evrope još u doba kada severozapadna nije ni postojala.

Poslednji trzaj stare vlasti ogledao se u pokušaju Borisa Tadića da kao novi premijer zadrži moć koja mu je kao bivšem predsedniku upravo izmakla iz ruku. A to je bilo moguće samo kroz nastavak stare koalicije sa Ivicom Dačićem. U toj koaliciji, u okviru koje je od 2008. godine bila na vlasti sa Demokratskom strankom, Miloševićeva partija uspela je da se, uz nekadašnjeg portparola i sadašnjeg predsednika stranke Ivice Dačića, vrati u političku normalu, i to bez ijedne jedine reči izvinjenja upućenog javnosti, a kamoli nekog čina lične odgovornosti ili institucionalne lustracije.

Partneri su nastavak koalicije bili dogovorili daleko pre izbora. Dogovor je propao posle izbora, i to baš u Moskvi. Mimo utvrđenog rasporeda, Ivica Dačić je ostao dan duže u poseti Moskvi, da bi se vratio sa detaljno razrađenom strategijom kako da sruši ranije ugovorenu koaliciju i pređe u drugi tabor. Presudni argument bio je naravno iz bogatog registra „srpskog nacionalnog interesa”: radilo se o srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini i pitanju njegovog istorijskog/političkog vrednovanja.

Čedomir Jovanović, šef Liberalno demokratske partije, zastupao je naime stanovište da je pomenuta Republika Srpska „genocidna tvorevina”, što je socijaliste Ivice Dačića, kao i jednoglasno sve one koji se okupljaju desno od njih, do te mere uzrujalo, da zajednička koalicija najednom više nije bila moguća. Prvi korak strategije sastojao se u tome da je Dačić odbio da bude deo Vlade čija bi većina, kad dođe stani-pani, zavisila od grupe bezotadžbinaca iz LDP. Drugi korak bio je time uslovljeni zahtev socijaliste Dačića, da se koalicija proširi za još jednu, četvrtu partiju, G17 plus, koja bi kao primarno tehnokratska stranka zastupala liberalan ekonomski kurs. Šefa ove partije sa tadašnjim kandidatom za mesto premijera Tadićem razdvaja lično neprijateljstvo i međusobni prezir, pa je ovakav predlog za Tadiča bio neprihvatljiv.

Tako je došlo do višednevnog zastoja u formiranju Vlade, a taj vakuum bio je ispunjen uzbunama o ekonomskoj propasti i predstojećem bankrotu države, sve dok napokon preduzimljivi Ivica Dačić nije – pokrenut osećanjem odgovornosti prema narodu i otadžbini – preuzeo stvar u svoje ruke i proglasio se spasiocem u nevolji izrazivši spremnost da preuzme funkciju premijera.

Prirodno je da najbolji opis stanja na jugoistoku Evrope potiče od jednog Bečlije, a pronaći ćemo ga u kratkoj pesmi Ernsta Jandla^[1] u kojoj neki misle | da levo i desno | ne mogu da zamene mesta | kakva greška.^[2] Ne samo da su zamenjivi, već se pogrešno uverenje da su ne-zamenjivi može iskoristiti za stratešku manipulaciju.

Četiri godine je civilno društvo u Srbiji po staroj navici upiralo prstom u neprijatelje zdesna i uvek iznova se obrušavalo na njih strašnom rečju „fašizam”. Ali Miloševiću verni Ivica Dačić već im je uveliko bio izmakao i predstavljao se kao iskreni, čak i prosvećeni „socijalista”, koga ta strašna reč više ne može da pogodi. Danas ga zatičemo na mestu novopečenog premijera, u koaliciji čiju veliku većinu čine oni koji su – po mišljenju novog, pobedom ovenčanog predsednika Nikolića – ipak oduvek nastojali da budu samo dobri i časni srpski patrioti.

I tako su svi ponovo izašli iz skrovišta, u kojima su se privremeno bili pritajili. Izvesni Nebojša Rodić tako je imenovan za direktora obaveštajne službe BIA, nakon što je 1996. i 1997. godine, u vreme izborne krađe u korist Miloševićevog režima, stekao reputaciju kao sekretar Republičke izborne komisije.

Aleksandar Vulin je dvadeset godina proveo u uzornoj političkoj agilnosti. Rođen 1972. i pun ambicija, započeo je karijeru kao perspektivni miljenik Miloševićeve supruge Mire Marković, koja ga je uzdigla do položaja portparola i zamenika predsednika svoje Jugoslovenske levice (JUL), partije koja je čak i za srpske prilike bila opskurna politička pojava. 2000. je sa svojom Partijom demokratske levice napustio brod koji tone, a ta se stranka kasnije stopila sa socijalističkom partijom Ivice Dačića, da bi se nakon dve godine ponovo izdvojila kao Pokret socijalista. Sada je Pokret stupio u koaliciju sa Naprednom strankom.

Čak i kada bismo nekome poput Vulina prebacili da nema nikakvu predstavu o „socijalizmu”, to mu ne bi zadalo posebnu glavobolju, jer se i njegov novi partner samo naziva „naprednim”, dok je zapravo nacionalno-konzervativno ili možda čak i nacionalistički opredeljen – kao u osnovi i on sam. Sada ovaj šovinistički, antialbanski agitator preuzima vođenje kancelarije za odnose Beograda sa Prištinom. Navodno ga je na to prisilio pritisak srpskih gradonačelnika sa severa Kosova, koji i dalje organizuju noćne straže na barikadama. Ledi Ešton uskoro će sklopiti jedno sasvim novo poznanstvo!

Pošto su donete sve potrebne odluke, i čak izmenjen zakon da bi, do tada barem formalno nezavisni, guverner Narodne banke mogao da bude smenjen, probno sedenje u novim foteljama prekinula je vest iz Sandžaka. Tamo su Bošnjaci otkrili spomen-ploču Aćifu Hadžiahmetoviću, koga su Titovi partizani streljali nakon pobede 1945. Njegova presuda je glasila da je u kolaboraciji sa nacističkim okupatorom bio odgovoran za ubistvo najmanje 7.000 Srba.

Ceremoniji otkrivanja spomen-obeležja prisustvovao je i Sulejman Ugljanin, koji je em u staroj Vladi bio ministar bez portfelja, em i u novoj preuzima istu funkciju. Nakon što je negodovanje u srpskim medijima doseglo kritičnu tačku, Ugljaninova Stranka demokratske akcije izdala je saopštenje u kome se poziva na to da je oduvek postojalo bezbroj protivurečnih istorijskih istina, naročito u vezi sa Drugim svetskim ratom. Ova partija je zauzela poziciju koju dobro ilustruje poznato bavarsko stanovište da ništa nije izvesno. A sve dok stvari tako stoje, Hadžiahmetović će imati status uvaženog predstavnika bošnjačke zajednice. Ugljanin je održao konferenciju za novinare, na kojoj je izrazio žaljenje zbog toga što ga mediji napadaju u gebelsovskom maniru linča i što sve još uvek veoma podseća na devedesete. Jer ipak je upravo potpisan koalicioni sporazum, u kome je zabeleženo i da stranke u okviru nove Vlade po brojnim pitanjima u vezi sa novijom i najnovijom istorijom zastupaju suprotstavljena stanovišta. Nikome, kako stoji u tekstu, u tom pluralitetu stanovišta neće biti osporavan identitet, jer upravo tu valja da pokažemo koliko smo sposobni za toleranciju.

Istovremeno, u Beogradu je konferenciju za novinare održao i novi predsednik napredne stranke i ministar odbrane Vučić. On, koji je koliko pre nekoliko meseci za civilno društvo predstavljao tvorevinu haškog optuženika Vojislava Šešelja i time smatran za potencijalno fašistički orijentisanog, sada kaže da je Srbija ponosna na svoju stalnu borbu protiv fašizma i da će se zato suprotstaviti bilo kakvom priznanju kvislinga Hadžiahmetovića.

Sulejman Ugljanin nije revizionista koji bi da napiše novu istoriju Drugog svetskog rata na Balkanu i dovede u pitanje državni antifašizam Jugoslavije i sada Srbije. Ali pred podeljenim muslimanskim stanovništvom u Sandžaku, on ima političkog protivnika koji glasove peca upravo zahvaljujući antisrpskom resantimanu. Zato on smatra da je prilično korisno da se i sâm katkad posluži istim, grubim metodama. Zato on sablažnjavanje srpske strane zbog rehabilitacije bošnjačkog ratnog zločinca pre može upisati kao poen za vlastitu politiku.

Ni za Aleksandra Vučića ne možemo reći da je pravi pravcati antifašista. Ali primenom istog pravila, i njemu među svojim pristalicama može biti samo od koristi da muslimanima u Sandžaku tu i tamo pokaže ko vodi glavnu reč. I tako ministar sa portfeljom svog kolegu bez portfelja javno poziva na raport o granicama tolerancije u sveže potpisanom koalicionom sporazumu, da bi na kraju iz te borbe obojica izašli jači nego što su bili ranije.

Budući da, eto, u koalicionom sporazumu piše da prikaz istorijskih zbivanja valja prepustiti volji svake grupe i njenom doživljaju vlastitog identiteta, kao i da će baš iz toga nastati pluralizam i tolerancija, Vlada se povukla sa tog terena i odbija da ima bilo kakve veze sa prošlošću. U potpunosti je okrenuta budućnosti. S obzirom na biografije mnogih njenih članova, to je sasvim razumljivo.

Posmatrač sa strane, koji uvek nastoji ponešto i da razume, prilično je nemoćan pred ovakvim scenama, gde se neprekidno spaja ono što po njegovom mišljenju nikako ne ide zajedno, ili se pak deli i sukobljava ono što bi moralo savršeno da se uklapa – ali tu mu onda pomognu utešni stihovi Ernsta Jandla…

…ili srpski pravoslavni manastir Donja Morača na severu Crne Gore, tik ispod čuvenog manastira Ostrog, priljubljenog poput lastavičijeg gnezda uz strmu stenu. Tu se nalazi impresivni spomenik posvećen srpskoj istoriji i njenom lokalnom ogranku, i to upravo kroz žrtve te istorije. Spomenik u dvorištu manastira sastoji se od dva formalno identična mermerna stuba sa zajedničkom osnovom, od kojih svaki na vrhu ima kapitel, a spaja ih zajednički svod. Iznad gornjeg natpisa na levom stubu stoji krst, a na desnom srp i čekić u partizanskoj petokraki. Tekst ispod krsta glasi: U sećanje na žitelje doline Donje Morače, koji su u viševekovnoj borbi za nacionalno oslobođenje (Srbije (sic!), prim. aut) do 1875. pali u ratovima za slobodu i nezavisnost. Natpis ispod petokrake sa srpom i čekićem glasi: Narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije na čelu sa drugom Titom. 1941-1945. Oba teksta stoje paralelno na dva stuba, pri čemu žrtve ratova do 1875. ostaju bez spiska imena. Tek ispod godina 1875-1880. i 1912-1918. nalazi po jedan spisak sa imenima stradalih. Spisak žrtava ispod crvene petokrake počinje imenom uz koje stoji podatak da je u pitanju brigadir iz španskog građanskog rata. Oba stuba se takođe izdižu iz donjeg dela na kome su odvojene žrtve rata (na stubu sa krstom) i žrtve rata i fašističkog terora (na stubu sa petokrakom).

Niko iz manastira nije umeo da mi kaže ništa o vajaru, ili o tome koje je godine spomenik podignut. Ali budući da se drug Tito eksplicitno navodi kao vođa borbe, možemo zaključiti da je u pitanju neki datum pre 1985. godine. Tumačenje spomenika je prepušteno samom posetiocu. Ali umetnik nam sasvim jasno poručuje jedno: Borba srpskog naroda za slobodu i nezavisnost vekovima je bila jedinstvena i nepodeljena, jedino što je u određenom istorijskom periodu bivala vođena u znaku krsta, a u nekom narednom u znaku socijalističke revolucije. Crkva i partija istorijski su se smenjivale na mestu nosioca i predvodnika ove velike borbe. U pitanju je borba cele nacije.

Otvorena istorija i nedovršena istorija – nisu ista stvar. U Srbiji, ona je objektivno pre nedovršena, ali u glavama ljudi je konačna. Ako je crkva bila nosilac borbe do 1918, a Partija nastavila tu borbu do 1945, koja je onda društvena snaga, posle urušavanja partijskog sistema i krajnje profanizacije društva devedesetih godina, nastavila tu borbu, po svaku cenu i do konačnog cilja?

Možda spomeniku u manastiru Morača treba dodati i treći stub. Pobeda jeste dokumentovana na revolucionarnom stubu, na čijem se kraju nalazi sjajno sunce kao dokaz njene konačnosti, ali ipak je i ona bila samo privremena, jer je i posle nje došlo do rata. Šta bi onda, osim krsta i petokrake sa srpom i čekićem, bio treći lajtmotiv nad spiskom mrtvih iz devedesetih godina?

Verovatno da za toliko destruktivnu silu nije bilo odgovarajućeg znaka u ikonografiji srpske istorije.

Autor je bivši direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu, a sada ponovo radi u Centralnoj i istočnoevropskoj otvorenoj biblioteci CEEOL.

Sa nemačkog prevela Jelena Pržulj

Peščanik.net, 30.08.2012.