Vest nije nova ali je čak i u beogradskoj Politici dobila vid najšireg izveštaja – i to je već novina.

U SO Subotica i treći put je propao pokušaj da se misliocu i filozofu R. Konstantinoviću makar posthumno dodeli zvanje počasnog građanina grada u kojem je rođen. Pre dve godine lično nam je gradonačelnik Modest Dulić to obećao – govorili smo zajedno u svečanoj dvorani SO – i da će on sve učiniti da se ostavština objavi, da se ustanovi nagrada u spomen R. Konstantinoviću. Iskren je bio ali – od svega nije bilo ništa. U tri pokušaja odbornici su ostali pri svom – većina nije mnogo znala o piscu, a oni drugi su bili neodlučni. Sada su za počasnog građanina ponudili Nacu Zelića, pravnika iz Subotice i hrvatskog diplomatu koji je negirao postojanje Bunjevaca. Taj hrvatski pravnik je jednom bio i osuđen zbog delovanja sa pozicija hrvatskog nacionalizma.

A Bunjevce dele li dele, ne zna se dokle će. Odbornici očigledno nisu bili svesni onoga što čine. Vrednosni sistem i kulturni obrazac ne stvaraju nacionalisti već ljudi koji se opiru zloduhu palanke, a u toj brazdi od Dositeja do Bože Grujovića, od Laze Kostića do Tucovića i tako redom – stoji sigurno Radomir Konstantinović. U stvari, pisac dela Filozofija palanke sigurno stoji na vrhu ove liste, rame uz rame s našim profesorom M. Popovićem koji je – na tragu intuicije arhimandrita Ilariona Ruvarca razvejao sve magle o Kosovu i zavetu i kosovskoj večeri svojim delom Vidovdan i časni krst. Konstantinović je objasnio duh palanke koji nema veze s Duhom, shvatali ga mi kao hegelovskog svetskog duha ili hrišćanskog duha svetoga. Taj duh se hrani sobom i opstaje u palanci kao Zloduh, koji nikada ne stiže do duha kojem je po prirodi protivan. „Iskustvo nam je palanačko“, stoji kod R. Konstantinovića, i ponavlja nam se. I tako su odbornici SO Subotice postupili kako su postupili.

Nije Subotica jedini grad naš koji svoje zaboravlja i postaje stecište, i to vašarsko, za sve pa i za neke krčmarice hrabre kakve imali nismo.

A R. Konstantinoviću nije pomoglo ni to što ga je pomenuo, i to po dobru, sam Gospodar Vučić, moćni i svemoćni koji, tako kažu, čita čak i Maxa Webera – sve smo proverili. Ne smatramo sebe nekim od boljih znalaca dela Maxa Webera ali jeste, Vučić je nešto od njega čitao i kako nam se čini nešto od toga shvatio. A mi Webera čitamo godinama, jer to je u opisu posla – status religije u modernom društvu – kojim se bavimo. A za Konstantinovića nismo sigurni da ga je Vučić čitao ali dobro je da je spomenuo duh palanke i njegov učinak na sve, pa i na samog Gospodara koji ga pominje. Gospodar je sada sve, zakon i ustav i svaki propis, baš onako kako kaže prvi pisac modernog ustava Srbije, pomenuti Boža Grujović. On je tu naš komšija poreklom iz Brestača, živeo je u Rumi, stigao do Harkova gde je bio rektor univerziteta, saradnik milog lika nam prote Matije Nenadovića. A Boža je među divljim ustaničkim vođama – od kojih su mnogi bili gori od dahija – čitao ustav i izmakao je Karađorđevoj kuburi. A prvi član Božinog ustava glasi: „Zakon je volja vilajetska“, što će reći ne Gospodara, ni kneza ni načelnika već narodna, kako su Srbi u ono vreme izgovarali tu reč. Bio je to moderan ustav pisan prema francuskom republikanskom obrascu.

Duh palanke je ćudljiv kao uostalom i svaki Duh, a to je Hegel zvao i Marx od njega preuzeo kao: „lukavstvo istorijskog uma“.

Danas je Vučić uistinu Gospodar Srbije i Srbalja svih; čak i njegovi iz SNS priznaju da ne vrede mnogo bez njega, jer sve je kako Gospodar kaže.

Kakav ustav, zakoni i propisi – sve je on, a ovo ostalo samo okvir neki i ako bi se on zauzeo, čak bi i R. Konstantinović mogao proći bolje. Ali mi u mnogo šta nismo sigurni. Rekonstruiše se vlada – to je rutinski posao prema političkim potrebama u demokratijama – ali mi u ovu rekonstrukciju ne verujemo mnogo. Zašto – nismo sigurni da li se A. Vučić lično i duhovno i politički sam rekonstruisao. U ozbiljnom smislu pojma. Ima nekih znakova i to ne mnogo jasnih. Sam Gospodar Vučić čak predviđa svoj kraj i to kako će skončati, kako se izrazio. „Znam kako ću da skončam, dobro poznajem svoj narod“. Sibilski deluje, ali podstiče na razmišljanje o sudbini ne samo njegovoj već i svih naših zavetnih „mnogo hteo mnogo započeo…“

Ostalo znaju i deca, to je iz Branka Radičevića – niko nije siguran danas kuda ćemo stići, jer još ne znamo jasno kuda to idemo. Nešto ćemo o tome više znati sledeće 2014. godine, jer je počelo „zagrevanje“ za priču o G. Principu. I kod nas, a u svetu su istoričari već odmakli daleko. Nije loša ideja što će sve biti svetkovano u Sarajevu, i što će spomenik G. Principu biti podignut u Sarajevu, s kojim je i kasnije mnogo počinjalo – pa sve do Srebrenice. Da li ćemo se mi Srbi snaći, ne znamo a kako će se snaći svemoćni Gospodar Vučić, o tome još razmišljamo. Niko nije siguran, pa nismo ni mi lično. Niko nije bio ljući borac protiv Austrougarske monarhije od M. Krleže, njegova deviza je bila Ceterum censeo Austro-Carthaginem esse delendam – rušiti je – po svaku cenu i tako su je srušili. Taj isti M. Krleža je 1938. u jednom zapisu ostavio i ovo: „Habsburg danas u Beču bio bi bolje rešenje nego Hitler u Berlinu“. Krleža je bio duh koji je umeo i sebe da rekonstruiše, stvaralački. Inače ne bi bio to što jeste: hrvatsko-srpsko-mađarski i jugoslovenski pisac. Uzgred – mi mislimo da nije bio ni jedno ni drugo ni treće i četvrto, nego prosto Duh i istinski pisac. Tražiti od Gospodara Vučića da i sebe dotle rekonstruiše bilo bi mnogo i stoga o njemu više za sada nećemo.

Čuda nisu isključena, priznavao je i sam Hegel, koji je mislio da su ona u Bibliji ispričana čista besmislica i protivna zakonima Duha.

Da se čudo desi, protivi se tome najpre sam palanački Zloduh koji ovde vlada još uvek. Šta će biti, o tome kada bude ako bude i kako bude. A ono u Subotici Boško Krstić objašnjava kao čin s političkom pozadinom, nama se čini da je upravo tako. Nije grešio Mao Cedung – postoji prevod na srpskom jeziku – koji je marksističko učenje o primatu ekonomskog faktora revidirao rekavši da politika često ide ispred ekonomije. Sve je politika i mi smo zaista po Aristotelu „političke životinje“ – zoon politikon. A u palankama tek šta smo.

Nije Srbija velika tajna, kako Desanka kaže, nego smo to mi sami koji od nje pravimo ono što nije i što ne može biti.

A rekonstrukcije često bivaju konstrukcije istog, baš onako kako stoji u Vukovim pesmama i varijantama: „Opet to samo malo drukčije“. Tako je reformator video bezbrojne varijante pesama kosovskog ciklusa.

 
Post scriptum: Uveliko tužan

Umro je istoričar Andrej Mitrović, a lično smo se sreli samo jednom. Njegovu knjigu – mali format crvenih korica – o jugoslovenskoj ideji u Krležinom romanu Zastave sam nosio u džepu. Dao sam je dobrom prijatelju koji me je preklinjao da mu je pozajmim i kao dobar prijatelj nije mi je vratio i više je nemam. Poručio je bio istoričar da dođem da mi nešto kaže i otišao sam.

– Treba da pođete u Strazbur da tamo nešto kažete.

– Kako, jedan jedini voz radi do Beča, zar nema istoričara, odakle ja?

– Tamo će biti istoričari i crkveni velikodostojnici iz svih zemalja, kardinali na čelu sa Poupardom i tako dalje. Treba da pođete.

U vozu je bilo neprijatno i mučno no stigli smo u Beč.

– Odatle ćete lako do Strazbura. Imate li nekog da vas prati, jačeg, jer može neko flašom da vam razbije glavu.

– Imam sina Sašu, već je „izgubio“ jedan rat negde u Hrvatskoj.

Nasmešio se. Pokazalo se da sve ide lako, iako su se karte naplaćivale u nekakvim bilionima ili trilionima. Pokazalo se da to nije baš Strazbur nego selo Klingental. Obično selo, ali i dvorac u kojem su se sreli Napoleon i Gete. Obično selo ali taksista traži 80 DM, i to smo uspeli, a upoznao sam i velikog ruskog vizantologa i hrišćanina S. Averinceva. Govorio sam. Vratili smo se istim putem u Beograd pod senkom rata, sumoran i neveseo.

I smrt nas nečim, barem nas žive, obogati – sećanjem na ljude znamenite koji eto odlaze od nas. Takav je bio i pokojni Andrej Mitrović.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 08.09.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)