ŠEST PREDAVANJA

Branka Prpa – Bele mrlje istorije

Na skupu u Sarajevu, kojim je obeležena 20-a godišnjica masakra u Srebrenici, govorila sam o istorijskom revizionizmu, koji se prvobitno trebao odnositi na negaciju tog događaja u razmerama genocidnog čina. Ispostavilo se da, u metodološkom smislu, pojam revizionizma nije moguće primeniti na nenapisanu istoriju, pa sam se fokusirala na istoriju Drugog svetskog rata. Razlog za to nalazi se u postojanju korpusa činjenica koje je evropska i svetska istoriografija već elaborirala i zato, u nizu verifikovanih naučnih rezultata, funkcioniše kao aksiom. Drugim rečima, ona je neoboriva, koliko god se oko toga trudili istoričari revizionisti.

Drugi svetski rat dobar je primer za ilustraciju juriša revizionista koje ideološki motiviše mržnja prema antifašizmu a, sa druge strane, naša recentna istorija dobar je primer „belih mrlja“. Zato je važno istaći razliku između revizije istorije i nepostojanja istorije.

Istorija, u načelu, postoji kroz napisani dokument, a istoriografija kroz napisano delo o nekom istorijskom događaju. Ako tog dela nema, onda su buduće generacije lišene znanja o njemu, odnosno to znanje poseduju samo savremenici istorije koja je za budućnost nesaznatna. Istoričari u svojim istraživanjima selektuju događaje po njihovom značaju tako da su, posve sigurno, najvažniji događaji i najvažnija tema istoriografije. U slučaju jugoslavenskog rata, ulazimo u paradoks vredan posebne analize. Na skali događaja, od druge polovine XX veka, raspad jugoslavenske države i to 73 godine nakon njenog stvaranja, sigurno nema pandana u našoj istoriji. Ne samo zato što je to država u kojoj smo se rodili mi i naši roditelji, a na kraju i naša deca, već i zato što je to bio projekt i ideal za kojeg su se gotovo dvesto godina borili naši preci: južnoslavenski intelektualci i južnoslavensko građanstvo.

Krvavi epilog takvog istorijski važnog projekta dodatno zahteva posebnu pažnju istoričara i istoriografije, a ta pažnja je izostala. Nema ni uspešnih ni neuspešnih dela na tu temu. Jugoslavenski rat izmiče problematizaciji i to na način da je naprosto progutao istoričare i istoriografiju. I to nije samo problem srpskih istoričara i istoriografije. Pošto nam je prošlost „zajednička“, to je problem i drugih jugoslavenskih republika, danas posebnih država, odnosno njihovih istoričara i istoriografije. Svi mi smo naravno obučeni i edukovani da možemo da se bavimo takvim događajima u istraživačkom i interpretativnom smislu ali, prosto to ne radimo. Očigledno je da nije problem u našim zanatskim sposobnostima nego u nekoj vrsti kompulzivnog poremećaja koji prati tu vrstu pokušaja.

Ta vrsta neurotične smetnje karakteristična je za stvaralaštvo. Kod slikara, na primer, to je strah od neislikanog belog platna, kod pisaca to je strah od praznog, neispisanog belog papira. Postavlja se pitanje šta je razlog naše paralisanosti, kojoj vrsti poremećaja pripada? Ne možemo za to optužiti ni neophodnu istorijsku distancu. Jer, kako naglašava Agnes Heler, istoričari stupaju na scenu kada se više ne ubija i ne pati. Prošlo je 20 godina od Srebrenice, 25 od sloma Jugoslavije. Mi smo sada dovoljno odmaknuti od tog strašnog vremena.

Slika naše nemoći je gotovo ista kao i nemoć ikonopisca Andreja Rubljova, u istoimenom filmu velikog ruskog reditelja Tarkovskog, koji ne uspeva islikati scene Apokalipse i Strašnog suda na praznim, belim manastirskim zidovima. Jednostavno zato što i sam Rubljov preživljava apokaliptična iskustva zločina i rušenja koja za sobom seju Tatari u Kijevskoj Rusiji. Događaji te vrste suočavaju čoveka sa ništavilom postojanja, slikara sa besmislom umetnosti, a istoričara, možda, sa besmislom istorije. Ali šta uzrokuje taj proždirući nihilizam? Odgovor je jednostavan – to je empatija. Nije moguće biti veliki slikar a da ne postoji osećanje sveta koji se imaginira na platnu, nije moguće biti dobar istoričar ako se nema empatije prema ljudima i društvu koji treba da se spoznaju u istorijskom ključu. Ne zato što istoričar obiluje viškom čovekoljublja, već zato što bez saosećanja sa ljudima iz jednog nestalog vremena on nije sposoban da ih razume.

Postoji još jedan element nenapisane istorije, a to je ideja Neprijatelja. U našem slučaju, iako naizgled očigledan, naš neprijatelj je bez lica ili sa više lica jer je naše zlo birokratizovano, tehnicizovano, ideologizovano. Borbe se nisu vodile samo na frontovima, šumama i gorama, već i na ulicama, po kućama, sa sada bivšim prijateljima, sa novim vrednosnim sistemima koji su uspostavili nihilistički mehanizam življenja koji je svodio život na puko preživljavanje od danas do sutra. Ideja budućnosti je nestala, a vreme se zaustavilo u prošlosti. Na obzorju te „crne rupe“, ako ponovo progovorim u prvom licu, napisala sam doktorsku tezu o stvaranju jugoslavenske države i ulozi srpskih intelektualaca u tom procesu u periodu od 1918. do 1929. godine. Branila sam je 1996. u jednom bizarnom okruženju sveukupne propasti svedočeći kao istoričar o katastrofalnom završetku njihovih istorijskih napora i bacanja u prašinu svih njihovih ideala. To snažno osećanje besmisla na kraju je obesmislilo i moj sedmogodišnji istraživački rad.

U prašnjavom i krvavom blatu 90-ih godina XX veka, valjala se i jugoslavenska istoriografija sa borbenom grupom istoričara koji su razaranju i smrti dali istorijski razlog. Štaviše, postali su i tvorci ideologije rata koja je naplaćivala „stare račune“ i koja je trebala da izrodi nove države na etnički očišćenim prostorima. Njihove vizije su na kraju i ostvarene, naš Neprijatelj ili Neprijatelji su pobedili! U smrtnom antagonizmu u kojem se našla istoriografija i istoričari, svi zajedno, postali su samo nus proizvod dioba i sukoba sa zadatkom da proizvedu novu istorijsku svest. Na taj način, boreći se sa raznim neprijateljima i na raznim frontovima, istoričari su se podelili i danas su deo posttraumatske sopstvene istoričnosti.

Ipak, posle svega, da li zajedništvo sudbine sa jugoslavenskom propašću može biti dovoljno dobar argument za „bele mrlje“ koje sadržajem ispunjava samo naše sećanje. Možda je posredi i nešto drugo. Kukavičluk, na primer? Ako pogledamo evropsku istoriografiju posle Drugog svetskog rata, ona je sa dignitetom i odgovornošću prihvatila svoju istoričnost i započela opštu problematizaciju. I to vrlo brzo. U Nemačkoj, na primer, Fric Fišer već 1957. godine počinje tragati za ratnim ciljevima Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ono što je otkrio obznanjuje na 900 strana, već 1961, u knjizi „O posezanju za svetskom moći“. Odatle traga za kontinuitetom do Drugog svetskog rata, iz čega proizilazi da su oba rata rezultat saveza nemačkih elita koje ujedinjuje težnja za svetskom moći. To je i sublimirao dalje u knjizi „Savez elita i težnja ka svetskoj moći“ u kojoj je pokazao da nijedan rat nije moguć bez tog saveza. Od Bizmarkovog vremena do Hitlerovog ustoličenja, u kontinuitetu, on je inspirisan imperijalnim ciljem – Drang nach Osten. „Prodor na istok“ treba da se ostvari ratom, a definicija nemačkog „životnog prostora“ odnosi se na Istočnu Evropu. Njegov hrabri istup podigao je veliku prašinu među nemačkim istoričarima; u raspravu su se uključili i evropski istoričari i u istoriji istoriografije to je zabeleženo pod nazivom „Fišerova kontroverza“. Danas je delo Frica Fišera pod žestokim udarom nemačke revizionističke istoriografije.

Ako i naš prostor mislimo u istom kontinuitetu, ili „procesima dugog trajanja“, sve naše politike su „stare politike“. Bile one velikodržavni projekti svedeni samo na ambicije pojedinih naroda, ili univerzalni južnoslavenski ili konfederalni-balkanski. Ali epilog svih njih, izgubljenih nada, iluzija i istorijskih pobeda, sažima se u najveći poraz u našoj 13 vekova dugoj istoriji zajedničkog života na ovim prostorima. Simbolisan toponimima Srebrenice, Potočara i svim drugim stratištima naše nekada zajedničke države, on svedoči o projektu koji kreće između racionalnog i luđačkog. Od besomučnog streljanja do hladnjača koje izranjaju prepune leševa iz mračnih vodenih dubina, svi smo uhvaćeni u začarani krug naše prošlosti pred kojom stojimo potpuno nemoćni. Svest o njoj omogućava joj da sve više raste i istoričari se, kao i drugi ljudi, u intimnim monolozima pitaju da li da to ignorišu ili da se sa tim poistovećuju? Da li reći: „ne, to nismo mi“! Sledeći korak je da potražimo one koji to jesu. Istorija čiji su oni bili tvorci, a mi neuspešni protivnici, jeste zajednička istorija. Mi smo njeni učesnici, mi smo njeni svedoci, mi smo i njeni istoričari. Pošto je to naša istorija, dvadeset godina posle, mi moramo da preuzmemo odgovornost za nju.

Nemanja Stjepanović – Sudski utvrđene činjenice nasuprot teorija zavere

Zahvaljujući temeljnoj međunarodnoj istrazi sprovedenoj nakon rata u BiH, suđenjima pred međunarodnim sudom u Hagu i domaćim sudovima, priznanjima krivice, sakupljenoj vojnoj dokumentaciji, iskazima preživelih Bošnjaka, ali i insajdera iz vojske i policije bosanskih Srba, presretnutim razgovorima, forenzičkim i sudsko-medicinskim dokazima događaji iz jula 1995. godine koji su se odigrali u istočnoj Bosni do detalja su rasvetljeni. Poznato je praktično sve od ulaska vojske Ratka Mladića u Srebrenicu do masovnih egzekucija zarobljenih bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Ipak, danas, 20 godine kasnije ne znaju svi sve. Ili neće da znaju.

Želim da naglasim sledeću stvar – u prvim godinama nakon rata loša informisanost je mogla da bude opravdanje za negiranje zločina u Srebrenici. Danas više nema izgovora i svako negiranje srebreničkog masakra može značiti samo jedno – njegovo odobravanje.

U zamenu za otvorenu podršku počiniocima zločina, smišljene su razne teorije zavere, sa ciljem da se kaže da Bošnjake iz Srebrenice nisu ubili Srbi, naročito da to nije učinila vojska Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Cilj je da se pogled na događaje koji su sudske presude tokom ovih godina skoro u potpunosti izbistrile iznova i iznova zamagli i da se izgubi razlika između istine zasnovane na činjenicama i teorija zavere zasnovanih na lažima. Naglašavam još jednom – sa namerom da se zločin opravda.

Pomenuću samo nakratko nekoliko takvih teorija uz naglasak da su moji odgovori na njih zasnovani na sudski utvrđenim činjenicama:

  • „Ljudi sa popisa srebreničkih žrtava živi su i nalaze se negde u inostranstvu“

To je tačno, ali se odnosi na veoma mali broj ljudi. Na spisku od 7.661 nestale osobe iz Srebrenice, koji je haško tužilaštvo sačinilo 2005. godine na osnovu posleratnih popisa Međunarodnog crvenog krsta i Lekara bez granica do danas je otkriveno 12 živih ljudi.

  • „Na srebreničkom mezarju sahranjeni su i ljudi koji su tokom rata umrli prirodnom smrću ili stradali pre jula 1995.“

To je tačno, alli se odnosi na samo mali broj ljudi koji se svakako ne računaju u žrtve zločina iz jula 1995. Kada su, naime, počela prva pokopavanja na mezarju u Potočarima, porodice žrtava su tražile da njihovi rođaci, koji su umrli pre, za vreme ili posle jula 1995. budu sahranjeni na istom mestu. Isprva im je bilo udovoljeno, ali se ubrzo shvatilo da na mezarju neće biti mesta za sve, pa se sa takvom praksom prekinulo.

  • „Srebreničke žrtve nisu ubijene u zločinu već u legitimnim vojnim operacijama“

Sasvim netačno. Tačno je, doduše – i to ne spore ni vojni eksperti haške optužbe – da je jedan broj srebreničkih Bošnjaka poginuo u borbama pri pokušaju proboja ka Tuzli, ali njihova tela se ne nalaze u grobnicama u kojima su pronađeni povezi za oči i ruke i oni nisu na spisku žrtava masovnih egzekucija.

  • „Srebreničani nisu ubijani u masovnim egzekucijama već su u očaju prilikom bekstva činili samoubistva“

Za odbacivanje tvrdnje o masovnim samoubistvima nije potrebno ništa osim elementarne logike, ali ipak recimo da, osim tendencioznih tvrdnji revizionista, dokaza o samoubistvima Bošnjaka oko Srebrenice naprosto nema.

  • „Na nekim leševima otkrivene su ozlede od ručnih bombi i šrapnela, što ukazuje da su stradali u borbama“

Tačno. Takve ozlede otkrivene su na leševima pronađenim u primarnoj grobnici Glogova i sekundarnoj Zeleni Jadar 5, dakle onima u kojima su pokopane žrtve ubistva u skladištu u Kravici. Na tom mestu, osim što su streljani, na žrtve su bacane ručne bombe i eksploziv, o čemu postoje dokazi – na primer, oštećenja od eksplozija na zidovima hangara.

  • „Zločina je možda bilo ali ne u razmerama kakvim se predstavlja. Ubijeno je najviše 3.000 ljudi“ (kao da bi to bilo prihvatljivo)

U haškoj presudi Popoviću i drugima navodi se da su do marta 2009. godine pronađene 73 grobnice povezane sa srebreničkim egzekucijama – 31 primarna, 37 sekundarnih i pet za koje se ne zna jesu li primarne ili sekundarne. U navedenim grobnicama pronađene su hiljade posmrtnih ostataka ubijenih Srebreničana. U početku je njihov broj utvrđivan antropološkom metodom minimalnog broja leševa, ali je u međuvremenu DNK analiza napredovala do te mere da je preuzela primat u istrazi broja žrtava i danas više nema opasnosti da je jedno telo ubrojano više puta na popis žrtava. Do 2009. godine kada je izrečena prvostepena presuda u predmetu Popović i drugi, DNK analizom identifikovano je imenom i prezimenom 5.336 žrtava, a do 2012. kada je drugo veće izreklo prvostepenu presudu Zdravku Tolimiru, taj broj je porastao na 5.749. Brojke su potvrđene žalbenim presudama, a veća su konstatovala da – budući da identifikacije i otkrivanje masovnih grobnica još traje – broj žrtava može biti blizu 8.000. Međunarodna komisija za nestale osobe svakog jula objavljuje nove podatke i prošle godine je saopšteno da je identifikovano 6.930 žrtava koje su pronađene u 93 grobnice.

  • „Zločin u Srebrenici je osveta za zločine nad Srbima u Podrinju i nije mogao biti sprečen“

Ovde imamo tipičnu revizionističku tvrdnju sa ciljem opravdavanja zločina nad zarobljenim bošnjačkim muškarcima i dečacima. Njoj se, međutim, suprotstavlja veliki broj činjenica. Prvo, do jula 1995. godine u Podrinju je ubijen mnogo veći broj Bošnjaka nego Srba. Po podacima Informaciono-dokumentacionog centra BiH, do masovnih ubijanja u Srebrenici ubijeno je manje od 1.000 srpskih i više od 5.000 bošnjačkih civila. Tih 5.000 bošnjačkih civila ubijeni su mahom 1992. godine, a zatim su usledili zločini nad Srbima, što bi se, ako tražimo objašnjenje, moglo okarakterisati kao osvetnički talas.

Drugo, i važnije, postoji obilje dokaza o tome da je postojao plan da se u Srebrenici počini zločin, dakle da masovna ubistva nisu počinjena u osvetničkom besu. Navešću samo neke od dokaza:

1. Podrinje se navodi u Šest strateških ciljeva rukovodstva bosanskih Srba iz maja 1992. godine i kao takvo podleže ideji o razgraničenju srpskog od druga dva naroda, odnosno proterivanju nesrba sa tog područja. Na teritoriji oivičenoj strateškim ciljevima počinjeno je najviše zločina nad nesrbima u BiH.

2. Imamo Karadžićevu direktivu broj 7 iz marta 1995. godine u kojoj se Drinski korpus zadužuje da stvori “uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi”.

3. Niz izjava vojnih i policijskih zvaničnika bosanskih Srba o tome šta se zapravo sprema. „Sve Balije treba pobiti“, rekao je Vujadin Popović 12. jula 1995. Momiru Nikoliću ispred hotela Fontana; „Možete opstati ili nestati“, kaže Mladić istog dana u obraćanju predstavnicima Srebreničkih Bošnjaka; „3.500 paketa treba raspodeliti“, odnosno još 3.500 ljudi pobiti, javlja bezbednjak Glavnog štaba VRS Ljubiša Beara komandantu Drinskog korpusa Radislavu Krstiću u presretnutom razgovoru 15. jula.

4. Komandant VRS Ratko Mladić 13. jula izdaje naređenje kojim se zabranjuje snimanje i fotografisanje zarobljenika i sprečava pristup „neovlaštenim“ i „nepozvanim” telima, posebno novinarima.

5. Između 13. i 14. jula održan je niz sastanaka između pripadnika civilnih vlasti i VRS na kojima se razgovara ne o tome šta da se radi sa zarobljenicima, nego gde da se pobiju i pokopaju. Primera radi, general Beara i predsednik bratunačkog SDS-a Miroslav Deronjić imali su niz žučnih prepirki o tome gde treba pobiti zarobljenike, da li na području Bratunca ili Zvornika.

6. Zarobljenici se u izveštajima VRS uglavnom ne pominju.

7. Zatim, lična dokumenta zarobljenih Bošnjaka oduzeta su i spaljena, holandskom bataljonu UN zabranjeno je evidentiranje zarobljenika i rečeno im je da nikome od njih dokumenta više neće biti potrebna.

8. Mašine za kopanje i utovar tela čekale su na mestima pogubljenja, baš kao što su i autobusi za prisilno premeštanje žena i dece bili unapred naručeni.

Ovo su samo neki od mnogobrojnih dokaza o postojanju plana, a najznačajniji predstavlja činjenica da su hapšenja, zatočavanja, streljanja, pokopavanja bila skoro savršeno sprovedena, bez previše improvizacije, pa se zato ponekad čuje da se radilo o fabrici ubijanja. Dakle, operaciju takvih razmera i takve besprekorne organizacije ne možete sprovesti bez unapred utvrđenog plana.

Osim postojanja plana i namere, za pravnu kvalifikaciju srebreničkog zločina bitna je i činjenica da su u masovnim egzekucijama ubijeni SVI koji su uhvaćeni, odnosno da NIJEDAN zarobljeni bošnjački muškarac i dečak nije pošteđen, osim nekoliko srećnika koji su igrom slučaja preživeli. Žene i deca su prisilno i organizovano proterani iz enklave da se nikad ne vrate. Sve to govori da je u Srebrenici počinjen GENOCID. Tako su ga nazvala dva međunarodna suda.

Bolje od mene, zaključak o postojanju genocida formulisalo je Pretresno veće u presudi Popoviću i drugima: “Razmere i priroda operacije ubijanja, sa zapanjujućim brojem ubistava, sistematskim i organizovanim načinom na koji je izvedena, uzimanjem za objekat napada i neumoljivim proganjanjem žrtava i jasnom namerom, koja je očigledna iz dokaza, da se likvidira svaki muškarac bosanski Musliman, koji je zarobljen ili se predao, dokazuje van svake sumnje da je počinjen genocid”.

Umesto poruke revizionistima koji genocid negiraju, završio bih parafrazom poznate izreke koja bi u ovom slučaju mogla da glasi: „Nazovi me krčagom ako si me već razbio“.

Dubravka Stojanović – Zašto istorija i otkud Turci

Posle ulaska u Srebrenicu 11. jula 1995. general Mladić je rekao: “Poklanjam srpskom narodu ovaj grad. Napokon je došao trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”. U filmu o Škorpionima, koji smo videli zahvaljujući Fondu za humanitarno parvo, vidi se i jasno čuje jeromonah Gavrilo koji blagosiljajući Škorpione pred zločin u Srebrenici kaže: “Braćo, Turci se povampiriše, hoće srpske svetinje. Daj vernoj vojsci tvojoj da bude na savlađivanje neprijatelja naroda”. Tih dana narodni guslar pevao je ovako: “Pokažimo cijelom svijetu da je Bosna naša đedovina, a ne turska alajbegovina”.

Izabrala sam ove citate u moru drugih da bih pokazala idejni ili kulturni kontekst u kome se zločin dogodio. Izabrala sam baš ova tri da bi se videlo da je toga bilo na svim nivoima: od guslara, narodnog pevača, preko crkve – za koju je baš povodom Srebrenice Mirko Đorđević rekao da je pružala “duhovnu logistiku” zločinu – do egzekutora, generala Mladića. Zato ću pokušati da ovde odgovorim na dva pitanja: zašto istorija i zločin, zašto istorija uopšte i – otkud Turci.

Istorija je ključni sastojak nacionalne svesti i ta slika ko smo mi pravi se na osnovu stvarnih, a još više i češće pogrešnih tumačenja prošlosti. To je uobičajeno, to rade svi, to možemo da nađemo u svim društvima, ali toga ima mnogo više u društvima koja imaju neki problem sa sadašnjošću, koja se teško snalaze, koja teško rešavaju probleme i teško idu dalje. To su društva koja sama sebi povlađuju, kao što često ovde možete da čujete: da proizvodimo više istorije nego što možemo da potrošimo. I to je još jedno od tih samozavaravanja i odlaganja da se suočimo sa svojim pravim problemima. U Peščaniku sam to nazvala kolektivnim sindromom Petra Pana, gde jedno društvo odbija da odraste, jer mu se čini da je u detinjstvu – a za društvo bi to mogla da bude istorija – sve bilo sigurnije, toplije i izvesnije.

Ako se složimo sa ovim objašnjenjem zašto je istorija važna, dolazimo do pitanja zašto Turci. Svi smo čuli i stalno živimo u mantri ”500 godina turskog jarma”, i mislim da ona ima ključno mesto u našoj istorijskoj svesti. Za jedno istraživanje koje smo pre nekoliko godina radili sa Beogradskim centrom za ljudska prava, koje je objavljeno kao knjiga “Novosti iz prošlosti”, Stratedžik marketing je takozvanom reprezentativnom uzorku postavio 120 pitanja koje je pripremila grupa nas istoričarki. Bila su to identitetska pitanja o vezi sa nacijom i istorijom, i sada ću vam predstaviti neka od njih.

Jedno pitanje je bilo “Koji je, po vama, najvažniji događaj srpske istorije”, i tu su ispitanici sami nudili odgovor. I 48%, dakle skoro pola njih, izjavilo je nešto u vezi sa Turcima, bila to Kosovska bitka, bio to Prvi ustanak, Drugi ustanak… Kosovska bitka je apsolutno na mestu broj 1 sa 22% odgovora. Neki uspešni periodi iz naše istorije, čuvena zlatna doba gotovo da se uopšte nisu našla u odgovoru na pitanje šta je najvažnije u našoj istoriji. Dakle, uspesi se tu ne broje.

Postavili smo i pitanje “Opišite period turske vladavine” i ponudili tri odgovora. Prvi je bio “Vekovni turski jaram”, drugi je bio pokušaj racionalnog objašnjenja i tu smo rekli “Kao i svako veliko carstvo, i ovo je imalo uspone i padove”, i treći odgovor je bio “Ne znam”. I 76% ljudi zaokružilo je mitski odgovor o 500 godina turskog jarma. Svega 23% je uopšte bilo u stanju da zamisli da je moguć i neki drugi odgovor. Najstrašnije od svega je to što je samo 1% reklo da ne zna. Inače je na sva druga pitanja redovno oko 30% građana, što je takođe vrlo zabrinjavajuće, odgovaralo da ne zna. Samo ovaj odgovor su svi znali.

I na kraju, pitali smo građane da li su tokom tog turskog jarma uništeni svi srpski spomenici. I 63% je odgovorilo pozitivno, što znači da 63% ljudi nije u stanju da razumno misli o toj temi i ne može da se seti srpskih svetinja na Kosovu, srpskih manastira koji su očigledno opstali pod turskom vlašću. Tolika je snaga tog mita da oni zanemaruju sopstveno iskustvo. Mit je jači i oni daju taj odgovor. Ovo ispitivanje je rađeno profesionalno, pa se vodilo računa o tome kako odgovaraju muškarci, žene, mladi, stari, obrazovani i neobrazovani. Jedino smo na ova pitanja u vezi sa Turcima dobili potpuni konsenzus i žena i muškaraca, i mladih i starih, s tim što moram da naglasim da mladi ipak imaju najtvrđi odnos prema Turcima. Dakle, naša predstava da to odumire nije tačna, jer se pokazalo da mladi u tome prednjače.

Danas držimo javni čas o Srebrenici i ispitujemo matricu našeg učenja o nama samima. Turci su naša mentalna vremenska granica. Godina 1389. je početak naše Nove ere. Tu stvari počinju, ili se završavaju. Turci su poštapalica, oni su opravdanje, oni su objašnjenje za sve. Oni su iracionalno rešenje za svaki realni problem. Prljave su ulice – zbog 500 godina. Komunizam je bio zbog 500 godina. Ne ide nam s demokratijom, zbog 500 godina. Ne možemo dalje zbog Turaka. Zaboravljamo da smo u 200 godina od stvaranja moderne srpske države možda mogli nešto da uradimo.

Kada bi nam neko uzeo Turke, morali bismo da se suočimo sa samima sobom. Oni su ključ našeg identiteta i ključno opravdanje. Ali odatle govor Ratka Mladića. Zato se u Srebrenici ide na Turke, jer se time oni dehumanizuju, pa ih je dozvoljeno ubijati. Odatle i odnos prema zločinu u Srebrenici i poricanje genocida. Jer to je više od običnog poricanja. Priznavanje genocida u Srebrenici zadire u najdublje identitetske slojeve. Kada bi sebi priznali taj zločin, promenila bi se naša istorijska perspektiva. Sve bi se preokrenulo i Bećkovićev “ostatak zaklanog naroda” bi izgubio moralno superiornu ulogu žrtve, koja po definiciji ne može biti krvnik.

Ako bismo prešli na drugu stranu, iz genocidiranog naroda u genocidni narod, srušila bi se zgrada postojećeg nacionalnog identiteta i morala bi da se napravi nova. Zbog toga mislim da je učenje o Srebrenici ključna lekcija iz istorije, i nadam se da će knjige na kojima zajedno rade istoričari iz čitavog regiona, multiperspektivne čitanke o istoriji ratova u Jugoslaviji, biti doprinos tome.

Svjetlana Nedimović – Aktivizam u post-genocidnom društvu

Hvala puno. Ja moram, prije svega, da zamolim za malo razumijevanja, pošto ću pričati o nečemu što će vam se možda učiniti udaljenim od ovoga što ste gledali i od ovoga što ste slušali, ali čak i prije toga, za još jednu liniju razumijevanja. Naime, za mene je bilo dosta teško doći da večeras govorim o svemu tome u Beogradu, s obzirom da je ovo prvi put da sam došla u Beograd i da sam shvatila da imam izuzetno blizak i izuzetno težak odnos sa gradom u koji nikad nisam kročila. Tako da moraćete imati malo strpljenja sa mnom.

Možda vas opterećujem i očekivanjima i sumnjama. Tim mi je teže što ne donosim glasove bosanskohercegovačkog društva koje dostojanstveno nosi teret svoje prošlosti. Kao neko ko se bavi vrlo intenzivno u zadnje 3 godine nečim što sam počela nazivati uličnom politikom, nosim glasove društva koje trpi, a za koje istovremeno svi očekuju da je zamrznuto u periodu 1992-1995. Tako da osjećam da moram svaki put tražiti opravdanje kad hoću da pričam o 2016. i kad hoću da eventualno pričam i o 1995, 1992, 1990, počinjući priču 2016.

Moja generacija u rat ulazi u srednjoškolskim, fakultetskim godinama i ima određeni dug prema onima koji su rođeni u ratu i poslije rata. Oni ne misle da ono što oni danas žive u BiH nema veze sa 1989, 1990, 1992, 1995, ali oni počinju tražiti da priča počne u 2016, ne zato što žele relativizirati ono što se desilo u Srebrenici 1995, ili u Prijedoru 1992, ili ono što ja živjela u Sarajevu, pa sam nekad kivna na njih zato što sam preživjela opsadu Sarajeva, pa sam kivna zato što mislim da bismo uvek trebali prvo pričati priču tih godina.

Mislim da nove generacije od nas traže da se počnemo suočavati sa sadašnjošću, jer je izbegavanje tog suočavanja vodilo friziranju prošlosti. Prošlost je korištena da se iza nje zakloni sadašnjost, a čini mi se da sad već možemo reći da ta prošlost preživljava, odnosno da neće biti obesmišljena ukoliko počnemo govoriti o sadašnjosti. Tako da vas želim podsjetiti da ovo ne bi bio prvi put da period užasa u istoriji prate decenije mračne trivijalnosti i svakodnevnog poniženja među radnicima kojima su oteta radna mjesta i otet radni staž, među borcima kojima su otete godine koje su proveli u rovovima, starcima kojima se otimaju penzije i tako dalje.

Pri tome se ni slučajno ne želim prepustiti onim doslovno maloumnim progresivističkim narativima, koje najčešće slušamo iz međunarodnih krugova u Sarajevu, a to je, znate ono, ostavite prošlost iza sebe, gledajte u budućnost. Neko je ovde citirao Ernsta Noltea koji se uvalio u neprilike kada je rekao „treba pustiti prošlost da prođe”. To su narativi koje danas slušamo konkretno iz Evropske komisije. Kao da je ta prošlost nešto što možete ostaviti iza sebe, kao da postoji nezavisno od nas i kao da u pozadini tog puštanja prošlosti da prođe zapravo ne stoji jedna vrlo jasna reformska agenda za budućnost BiH, a koja otprilike glasi „rasprodajte sve što vam je ostalo i vratite se u nekakvo ropsko stanje”, ukoliko se ne iselite u međuvremenu. Sad već imamo gradove u kojima mladih ljudi više nema, u Livnu na primjer.

Što se tiče specifičnosti društveno-političkoga djelovanja ili rada (izbjegavam termin aktivizam), moram priznati da sam i samo postavljanje tog pitanja izbjegavala do februara 2014, kada su se u BiH doslovno rasplamsali ogromni socijalni i politički protesti u BiH. Nakon 22 godine ponovo su plamtjele neke zgrade: predsjedništva u Sarajevu i nekih lokalnih vlada.

I to se pitanje samo od sebe postavilo, doslovno su nas natjerali nakon što su nas proglasili huliganima da o tome razmišljamo. Rečeno je da da smo mi krivci za retraumatizaciju našeg društva. Ne bih da ulazim u pitanje paljevine, ali konkretno u Sarajevu je to bilo podmetnuto. Ali u svakom slučaju, rečeno je da je opravdani gnijev poniženih, obespravljenih ljudi, koji žive u svakoj vrsti siromaštva već 20 godina, da je to isto ono što smo gledali 1992. Osjetila sam da mi je dužnost da odbijem tu vrstu analogije.

Međutim, pravo suočavanje sa problemom specifičnosti političkog djelovanja u postgenocidnom društvu mi se desilo u bitno banalnijoj epizodi prošlog ljeta u Bihaću, kada je lokalna vlast trebala da odlučuje o davanju koncesije za izgradnju mini-hidrocentrala na rijeci Uni unutar nacionalnog parka. Dakle, neko ko ima nekakav mizerni četvorogodišnji mandat smatra da ima pravo da izda koncesiju za uništenje nečega što je tu bilo hiljadama godina prije. To bi bilo pogubno za Martinbrodski slap, na primjer. Nas je nekolicina stajala ispred zgrade gradske vlasti u Bihaću u standardnom mizanscenu naših demokratija: mi smo vani, oni su unutra. Mi možemo da urlamo, zviždimo, pištimo, ali oni donose odluke.

U momentu kad su donjeli odluku, oni izlaze na pauzu za ručak i mi treba da odlučimo šta da radimo. Jedan od prijedloga je da se ironično plješće, jer su, eto, zaboga, uspješno prodali rijeku Unu. I u tom momentu ja odlučujem da s nekim trulim paradajzom nešto treba uraditi, i kada se pojavljuje prvi od vijećnika gradskih, ja bacim taj paradajz i promašim, ali pogodim zid kraj njega, i to se rasprsne najstrašnije i to pada po njemu. I sad je on u potpunom šoku, i ja sam u potpunom šoku. On je zaustavljen u onom pokretu naših bahatih političara koji izađu u javni prostor pa se ponašaju kao da su u javnom wc-u, pa ono, popravljaju pantalone. I sad on stoji sa onim pantalonama I nastaje najstrašnije vrištanje. Vrišti nekolicina ljudi koji su stajali sa mnom, demonstranti. Zašto ovi ljudi vrište? Ja sam sad već potpuno zabezeknuta.

Poslije toga ulazimo u dugačku raspravu u kojoj se mene podsjeća na tekovine legalizma, na opasnost radikalizma, podsjeća me se na to da je to nasilje, da to nije lijepo, da je neodgojeno. I ja to sve slušam i pitam se: je li ovo zato što smo postgenocidno društvo? Je l’ smo pogubili sve orijentire? Je li dotle došlo? Jesmo li toliko ustrašeni da je jedan bačeni paradajz poistovjećen sa nasiljem? Ja mislim da bi za mene bila velika utjeha da sam tada mogla zaključiti da je to to. Dakle, mi smo postgenocidno društvo, to je trauma, dakle odatle i vrištanje i šok.

Međutim, kad se nađete na ulici i bavite se uličnom politikom, dugujete sebi neko poštenje. I ja sam shvatila da je to objašnjenje – da smo mi postgenocidno društvo i da je to ta trauma – meni utjeha. To je prejednostavno. To bi značilo da ja samoj sebi kontriram. Da sam ja na godinu dana prije toga, 2014, kad smo stajali svi na protestima u Sarajevu, i kad smo svi govorili da mi jesmo postgenocidno društvo, da mi jesmo postratno društvo, ali da smo mi isto tako živuće društvo i društvo koje je prošlo najstrašniji lom poretka, ne samo političkog i ne samo etičkog, nego i društveno-ekonomskog, dakle, da ja kontriram onome svemu što su ti ljudi koji su stajali sa mnom na ulici, i ja sama, onome što smo govorili, da smo mi još uvijek živi, i da je to društvo koje baštini otpor, isto kao iskustvo žrtve.

I nakon toga sam počela razmišljati od čega su satkane te naše specifičnosti djelovanja u društvu koje jeste, između ostalog, prežvjelo i genocid. Zašto, ako smo već u februaru 2014. izašli i pokušali, ako ništa drugo, da se organizujemo i da vratimo nešto od onih tekovina samoupravljanja koje smo imali, dakle, barem tog pokušja izgradnje autonomnog društva, zašto onda ne podnosimo trule paradajze? I mislim da je moj odgovor na to pitanje to da već 20 godina živimo po obrascima koji su uspostavljeni 90-ih kroz dva čvrsto isprepletena procesa, a na kojima su se nesebično angažovale, i k tome i zdušno i učinkovito sarađivale domaće i strane finansijsko-političke elite. Oba ta procesa su fundamentalno konzervirajuća, a ne transformativna. Prvi proces je reinterpretacija karaktera, odnosno naravi sukoba u Bosni. Uredno je prebrisano da je 1992. između ostalog i produkt 1990, to jest da je ratu i genocidu prethodila totalna destrukcija društva i poretka, društva i poretka možda u krizi, ali društva koje je do tada barem u nekoj mjeri živjelo ideju upravljanja sobom, barem u nekakvom mikrosvijetu lokalne zajednice i radnog mjesta.

A otpočelo je raspodjelom imovine i sfera moći i uticaja. U toj namjernoj reinterpretaciji konflikta izvršena je njegova esencijalizacija. Konflikt, odnosno sukob, rat, agresija, genocid – sve to je pretočeno, u temelju čega, u korijenu čega stoji totalna destrukcija, jer se prvo desila destrukcija društva, pa sve ostalo. U korijenu toga, sve je proglašeno etničkim sukobom i rečeno je da Srbi ubijaju zato što su Srbi, da ubijaju Bošnjake, kao da projekta nije bilo.

Ovdje smo slušali o brižljivo smišljenom teritorijalno-političkom projektu. Ma šta ljudi govorili, činjenica je da u Bosni pristup politici počiva na ovoj reinterpretaciji rata u BiH kao etničkog sukoba. I u toj reinterpretaciji je taj sukob izmješten iz sfere političkog – dakle sfere u kojoj baratate mogućnostima i nemogućnostima – u sferu datosti, odnosno nužnosti. Na taj proces se naslanja proces posleratne takozvane demokratizacije, u BiH. Kako se naslanja?

Pa ako su ta nezgodna neprijateljstva, te tenzije, ta iskonska mržnja već tu, šta ćete – možete samo raditi menadžment. Nama su zapravo prodali menadžment etničkog sukoba. Politolozi mu tepaju kao „power sharing”. Ja sam sasvim uvjerena da se radi o sirovoj teritorijalnoj segregaciji vlasti i privatizaciji svega društvenog na osvojenoj teritoriji na kojoj je zauzeta vlast. Sjećanje na brižljivo osmišljen plan destrukcije društva koje je imalo kakvo-takvo iskustvo oslobađanja, emancipacije, samoupravljanja, napredovanja – to sjećanje blijedi, zato što se aktivno suzbija.

Sistematski se suzbija bilo kakav otvoreniji, aktivniji odnos s prošlošću prije 1992. Zašto? Zato što prošlost krije one mogućnosti koje nismo odabrali. Nešto što je 1995. izgledalo sasvim nemoguće kao političko rješenje, bi se zapravo dobro vidjelo da smo se prisjetili pra-prošlosti, da tako kažem, BiH. Šta smo mi dobili iz ova dva procesa? Dobili smo obrazac odnosa s prošlošću i obrazac odnosa sa sadašnjošću. Obrazac odnosa sa prošlošću je takav da je otprilike kao koreografija nekakvog plesa iz XVIII stoljeća, gdje svako od nas ima svoju ulogu. Zna se koji se datumi obilježavaju, mimo toga se ne priča. Zna se ko će žaliti, ko će govoriti, ko će poricati, ko će glasno ćutati. Sve uloge se znaju, dakle naš odnos s prošlošću je rutiniziran i to zvuči paradoksalno jer i jeste paradoks.

Ako imate društvo koje ne može da se dogovori oko minimalne forenzičke istine, a istovremeno je dogovorilo koreografiju u kojoj ima mjesta čak i za najgadnije izjave poricatelja genocida i zločina, ali nema mjesta za heretike koji žele govoriti o tom društvu kao i danas živućem društvu. U takozvanim aktivističkim krugovima, pak, dobili smo projektima diktiranu, profesionalnu i formalizovanu preokupaciju emocionalnim i moralnim aspektima našeg odnosa s prošlošću. Dobili smo ushićenje kad mali Srbi i mali Bošnjaci igraju šaha u omladinskom kampu i niko nikog ne ubije. Ne postavlja se uopšte pitanje kako su nastale strukture koje su konstruisane da produkuju i reprodukuju nejednakost, dominaciju i represiju, a koje čine da se mi osjećamo ushićenim što se djeca za 15 dana nisu poklala, i zašto nam treba i projekat i budžet i donacija da oni igraju šah.

Ćutanje o tom pitanju poretka, u tom kontekstu odnosa s prošlošću, za mene jeste najglasnije u krugovima koji se nazivaju građanskim društvom, a koje sam negdje od tih protesta u februaru 2014. počela smatrati kukavičjim jajetom, barem u onoj koncepciji koja se realizuje u BiH. Zašto kukavičjim jajetom? Zato što, čak i kada su aktivnosti unutar građanskog društva reformske, one služe konzerviranju, očuvanju ovog poretka, ovih struktura koje reprodukuju i eksploataciju, i nejednakost, i dominaciju, i represiju. Dobili smo namjesto demosa koji je barem pokušavao upravljati sobom, pa neka je to i na nivou mjesne zajednice, dobili smo kritičare, posmatrače, provajdere usluga.

Zato je moj truli paradajz ispao skandal, zato što postoji obrazac odnosa i sa sadašnjošću. Možete da kritikujete, možete da posmatrate, možete da pišete izvještaje, možete da stojite čak i sa transparentima, ali mi smo izgubili sposobnost da djelujemo direktno, ne kao molioci, ne kao tražitelji, ne kao zagovaratelji, nego kao oni koji rade sami i o tom radu odlučuju. To vam je OSCE-ovska demokratija, nešto kao Vasina torta s natreenom. Sve to dugujemo inžinjeringu društvene demencije u procesu demokratizacije.

Izgubljeno je čak i poimanje drugačijeg djelovanja kao legitimnog. Izbrisano je političko iskustvo društva u kojem se krila mogućnost drugačijeg puta ka demokratiji. Kakvo god da je naše istorijsko-političko iskustvo u jugoslovenskom samoupravljanju bilo nesavršeno, postojala je ideja upravljanja sobom u tim radnim i lokalnim zajednicama. Transformativna, stvaralačka ambicija u odnosu s prošlošću, kao i u odnosu sa sadašnjošću, može pripadati samo društvu koje ima ideju o upravljanju sobom. U bilo kojem drugom slučaju, i sadašnjost i prošlost bivaju instrumentalizovane za potrebe neke hegemonije, a prošlost je u BiH još uvijek najpouzdanija i najtvrđa valuta.

Dakle, ako se vratim na početak, da li je društveno-politički rad u BiH društvu specifičan zato što se radi o postgenocidnom društvu? Usuđujem se tvrditi da specifičnosti koje detektujem proizlaze koliko iz činjenice genocida, toliko i iz poretka konstituisanog na potpunom razaranju jednog društva, koje je uključilo i genocid, jer mi se čini da bez tog poretka, uprkos onome što se dešavalo između 1991. i 1995, da nam nisu zakrčeni ti kanali ka istinskom političkom iskustvu koje smo imali, mi bismo imali šansu da se oporavimo.

Nenad Dimitrijević – Srebrenica u školi i amor mundi

Pre nešto više od tri godine, u Beogradu je održana jedna konferencija o obrazovanju. Između ostalog, raspravljali smo i o tome da li i kako mladima u školi treba govoriti o zločinima iz nedavne prošlosti. Sećam se jedne bojazni koja je tada izrečena: govoriti učenicima u Srbiji o srpskim zločinima značilo bi opteretiti ih nečim za što oni ne snose odgovornost. I zaista, većina vas mladih koji ste večeras ovde niste bili ni rođeni kad je na primer Sarajevo bilo pod opsadom, ili kada je u leto 1995, u okolini Srebrenice, neka vojska pobila neke civile, njih preko 7000. Pitanje je jednostavno: treba li škola da priča o tome, da objašnjava kako su i zašto naoružani Srbi pobili preko 7000 nenaoružanih ljudi? Ne kažem slučajno da su Srbi pobili ljude. Ljudi su pobijeni zbog jednog jedinog razloga, na koji nikako nisu mogli da utiču – zato što nisu bili rođeni kao Srbi. S druge strane, oni koji su ih goloruke poubijali, izabrali su da to urade kao Srbi.

Istina, ma koliko teška i bolna bila, ostaje prisutna, i nijedno nametnuto ćutanje ne može je ukloniti. Mi smo odavno pre ovog filma znali da su se užasne stvari događale. Čemu onda ćutanje i negiranje, posebno u obrazovanju? Oni koji brane školsku tišinu o devedesetim godinama, verovatno to čine u nadi da će mladi usvojiti određenu verziju tih događaja – prilagođenu, umivenu, sterilizovanu. Upravo, ideološki inženjeri se nadaju da će nove generacije poverovati da je falsifikat koji im se servira istinit. Danas u ovoj zemlji postoji nešto što se može nazvati dominantnim tumačenjem srpskog nacionalnog interesa, i to tumačenje počiva na laži o zločinu. Obrazovanje se čini važnim delom ovog poduhvata socijalizacije i normalizacije zla.

Ali, da se vratim toj konferenciji iz 2012. godine – oni koji su imali dileme treba li mladima govoriti o zločinu, bili su sve redom pristojni ljudi. Oni su se godinama javno na različite načine borili protiv rata, mržnje i moralnog rasula u ovoj zemlji. Njihovo mišljenje ne mogu tek tako da odbacim. Teza da mlade ljude koji su slučajno Srbi ne treba opterećivati zlom prošlošću može izgledati intuitivno opravdanom. Zašto bi oni koji nisu uradili ništa loše bili adresati priče o nasilnoj smrti njihovih vršnjaka u Srebrenici? Otkud na primer nama, generaciji roditelja, pravo da uobličavamo poglede na život nevinih mladih ljudi govoreći im o zločinima od pre njihovog rođenja?

U nastojanju da odgovorim na ova pitanja, obratiću se Hannah Arendt. Pročitaću vam jedan kratak citat, a potom ću se par minuta baviti prepričavanjem i tumačenjem. U eseju naslovljenom ”Kriza u obrazovanju”, iz 1954. godine, ona veli ovako:

Obrazovanje je proces u kome odlučujemo da li volimo svet dovoljno da preuzmemo odgovornost za njega… Obrazovanje je proces u kome odlučujemo da li volimo našu decu dovoljno da ih ne proteramo iz našeg sveta i da ih ne prepustimo same sebi, da im ne istrgnemo iz ruku njihovu jedinstvenu priliku da učine nešto novo, nešto što mi nismo predvideli. Zadatak je obrazovanja da pripremi decu za posao obnove zajedničkog sveta.

Ovo je upečatljivo. Ovo je i zbunjujuće. Arendt bazira njeno razmišljanje o obrazovanju na tri koncepta: zajednički svet, ljubav prema svetu, i odgovornost.

Svet nije naprosto mesto u kome živimo. Svet je složena ljudska kreacija. Čine ga prvo stvari – artefakti – ono što su ljudi stvorili da traje, uključujući institucije i pravila. Drugo, svet je u konstantnoj promeni: ljudska delanja i događaji stalno ga iznova stvaraju, ali i razaraju. Treće, svet čine i priče. Priče su stabilizovane u istoriju, sećanje, kulturu, mitove. I, ne zaboravimo, stvari, promene i priče povezuju generacije. Zajednički svet je jedan stari svet, koji uobličava odnose između ljudi, onih koji su bili juče, onih koji su danas, i onih koji će biti sutra.

Svako se dete rađa u taj već postojeći svet. Za Hannah Arendt, kritični zadatak obrazovanja svodi se na jednostavno pitanje: kako uključiti novopridošle u ljudsku zajednicu koja im prethodi, koja im je – kao svet odraslih – strana, koju će oni sutra oblikovati kad i sami budu odrasli, a koja će nastaviti da postoji i nakon njihove smrti? Arendt veli da oni koji se bave obrazovanjem moraju voleti svet. Šta to znači?

Svet je istorijska kategorija: mi smo ga nasledili od onih koji su bili pre nas, i mi smo mu i sami doprineli, čineći ga boljim, ili čineći ga manje dobrim nego li je bio pre nas. U takav svet, dobar ili loš, mi uvodimo decu. Deca u Bosni ili Srbiji, na primer, ne mogu da izaberu svet u koji ćemo ih uvesti. Prvo, oni ulaze u svet koji im je naprosto dat. Drugo, tumačenje ove datosti stvar je suverene odluke nas odraslih. Tu je naša moć, moć odraslih, zastrašujuće velika. Zato za Arendt, ljubav prema svetu, amor mundi, primenjena na obrazovanje, nije naprosto emocija, već odgovornost odraslih. Kako ćemo deci predstaviti ovaj svet u koji ona treba da uđu, u kome će sutra živeti kao odrasli ljudi? Arendt bi rekla: vaspitači, učitelji, moraju želeti da svet bude dobro mesto i da deca postanu dobri ljudi.

Ovde je reč o dvostrukoj odgovornosti: a) omogućiti deci da sutra žive dostojanstven život u pristojnom društvu, i b) razviti kod dece osećaj odgovornosti da je ovo njihov svet, koji zaslužuje njihovu brigu i ljubav.

Sad, ovo je komplikovano, iz barem dva razloga. Prvo, mladi će sutra kad odrastu morati da preuzmu od nas odgovornost za svet koji nisu sama stvorili, za koji bi možda želeli da izgleda drugačije. Drugo, ne radi se naprosto o uklapanju u postojeći poredak stvari. Novorođeni čovek nije tek stranac u svetu – svako od nas je, insistira Arendt, neponovljiv, kao nosilac nečeg što nikad ranije nije bilo viđeno. Zato svako novo rođenje i odrastanje znači promenu zajedničkog sveta. Ova promena može dobiti formu obnove, ali i razaranja. Na odraslima je odgovornost da odbrane svet od uništenja tako što će u obrazovnom procesu naučiti mlade kako da budu slobodni i kreativni, odnosno kako da vole svet. Pri tom, Arendt insistira da mi ne možemo deci reći kako sutrašnji svet treba da izgleda, jer bismo time poništili njihovu slobodu.

I tu će nas Arendt još jednom iznenaditi. Ona, koja insistira da je čovek slobodan samo dok zajedno sa drugima učestvuje u stvaranju novog, kaže nam kako obrazovanje ima biti konzervativno, fokusirano na odbranu tradicije. Znamo da standardni konzervativizam vidi prošlost i tradiciju kao neupitne izvore znanja i vrednosnih orijentira u našoj borbi sa iskušenjima sadašnjosti. Ovde, međutim, nalazimo jednu čudnu konzervativnu misao. Hannah Arendt se fokusira na odbranu dece od iskušenja sveta: iskušenja dolaze iz prošlosti, i iskušenja čekaju u budućnosti. Konzervativnu odbranu od iskušenja valja razumeti kao pripremu za iskušenja.

Kako obrazovanje priprema za iskušenja? Da li obrazovanje treba da otkrije deci istinu? Da li obrazovanje treba da nauči razlici dobra i zla? Arendt brani kritičku tradiciju. Mi moramo da se zagledamo u prošlost, da se na otvoren i neinstrumentalan način suočimo sa onim što je zaista bilo. Drugo, moramo da se zagledamo u ono što rutinski nazivamo tradicijom – u naše vrednosti, naš identitet, našu kulturu – i da se zapitamo šta je od toga našeg vredno očuvanja i prenošenja mladima. Konzervativna obrazovna odbrana tradicije tako se ispostavlja kao preispitivanje karaktera našeg odnosa sa prošlošću.

Mi trebamo deci reći: naša je prošlost skup stvari, istorijskih ličnosti, vrednosti, sećanja, događaja, uspeha kojima se ponosimo, ali i istorijskih grešaka koje smo počinili, tragedija koje smo prouzročili, moralnih katastrofa koje su ovde osmišljene, mitova kojima ponekad prikrivamo ružne istine, laži i negiranja kojima branimo zločince samo zato što su ‘naši’.

Pa, kako mi koji smo bili odrasli u vreme zločina, koji znamo da se juče ubijalo u ime našeg kolektivnog identiteta, treba da delamo da bismo našoj deci omogućili da sutra žive dostojanstven život u pristojnom društvu? Koju istoriju Srbije i Srba ćemo im predavati, koje velike i male priče o Srbima ćemo im pričati u školi? Šta ćemo im ponuditi kao sadržaj zajedničkog sećanja, a šta ćemo ukloniti iz obrazovnog plana kao nešto što nije vredno njihove pažnje, ili kao nešto što vidimo kao destruktivno i štetno na njihovom putu u svet odraslih?

Šta ćemo to mi, roditelji i učitelji koji smo bili savremenici zločina, identifikovati i reći deci: ovo je naš i vaš zajednički svet, vredan vaše ljubavi? Kako može ili treba da izgleda obrazovno uvođenje u svet obeležen živim nasleđem besmislene smrti, mržnje i moralne konfuzije?

Problem je težak: mi živimo sada i ovde; obrazovanje nikad ne može da počiva naprosto na univerzalnim vrednostima. Ne možemo pobeći od uvida da je pripadništvo srpskoj naciji kolektivni identitet koji spaja jučerašnje ubice i današnju decu.

Deci u učionici valja reći kako je zločin istorijska činjenica, koju prvo treba sagledati u njenoj dokumentarnoj ogoljenosti. Drugo, deci moramo reći da prošlost nije prošla: oni ulaze u svet koji stalno iznova donosi vrednosne sudove o tim zločinima. I oni nemaju izbora. Od njih će se sutra tražiti vrednosni sud: kako se to dogodilo, može li se to opravdati, da li je to bilo dobro ili loše, pravedno ili nepravedno. Arendt bi rekla: oni će moći da sude, i oni će morati da sude, zato što je ovo zajednički svet, i zato što je ovo na jedan poseban način njihov svet. Oni su pripadnici grupe koja je kompromitovana zločinom počinjenim u ime grupe. Teza o nepravednom teretu nažalost pada pred uvidom da su društvo i politička zajednica međugeneracijske kategorije. Zločini iz 90-ih definišu etičke i moralne horizonte dece u ovoj zemlji. Njihova ljubav prema svetu meriće se karakterom njihovog etičkog suda, ili njihovim odgovorima na pitanja: Kako treba da živimo posle takvih događaja? Šta treba da mislimo i osećamo prema onome što se događalo? Šta treba učinimo? Kako treba da se odnosimo prema drugim ljudima, posebno prema onima koji pripadaju grupama koje su bile predmet napada?

Prošlost je data, ali naš sud o njoj stvar je našeg izbora. Ponovo, prošlost u kojoj su nevini ljudi pobijeni naša je prošlost. Sećanja na tu prošlost na neponovljiv su način naša sećanja, pitanja koja nam se postavljaju samo su naša pitanja. Mi odlučujemo kako ćemo vrednovati ono što se dogodilo juče. Naša odluka može biti ispravna ili pogrešna. Odluka da se sećanje na nedavne zločine izbriše ili falsifikuje predstavlja etički i moralno pogrešan izbor. Prvo, takvom se odlukom vređa dostojanstvo žrtava: njihove smrti, patnje i poniženja proglašavaju se nevažnim. Drugo, birajući negiranje ili ćutanje, mi faktički afirmišemo jučerašnji zločin kao nešto u najmanju ruku prihvatljivo. Zato je naša obaveza da pamtimo i da javno priznamo da je zločin učinjen u ime grupe kojoj pripadamo, da se taj zločin ne može opravdati, i da on ostaje trajan element naših grupnih i individualnih identiteta.

Vraćajući se na kraju obrazovanju, naša se odgovornost za svet sastoji u tome da omogućimo deci da budu bolja nego li smo bili mi, da im kažemo kako smo im ostavili u nasleđe jedan urušen svet, u kome je ubijati njihove vršnjake bilo dozvoljeno i slavljeno kao dobro. Moramo im pokazati kako je ovo loš stari svet. Istovremeno, drugog sveta nema, i na njima je da ga učine boljim nakon zla. Mi današnjoj deci ostavljamo odgovornost da prognaju iz sveta zlo koje mi nismo uspeli da zaustavimo. To se može videti kao teret koji oni nisu zaslužili. U jednom više optimističnom ključu, obrazovanje koje insistira na svesti i sudu o zločinu može se videti kao putokaz koji će decu usmeriti ka dobrom životu.

Dejan Ilić – Pre i posle zločina, ili šta da se radi

Govoriću o obrazovanju i kulturi u postgenocidnom društvu. Pri tom, mislim na ono društvo, to jest na političku zajednicu koja se smatra neposredno ili posredno odgovornom za genocid. U periodu posle zločina, očekuje se da ta zajednica prihvati odgovornost za zlodelo i promeni se. Promena mora biti temeljna, pa bismo u vezi sa tim mogli da govorimo o stvaranju nove političke zajednice i promeni njenog kolektivnog identiteta. Za jedan takav transformativni „posao“, rad u kulturi i obrazovanju od velikog je značaja.

U odnosu na odgovornost za genocid, kao postgenocidna društva Bosna i Hercegovina i Srbija bitno se razlikuju. Bosna i Hercegovina je podeljena politička zajednica. U njoj zajedno žive (kolektivni) počinioci zločina i njihove žrtve. To sa sobom nosi jednu vrstu problema, koji se pored ostalog tiču i pomirenja, to jest mogućnosti zajedničkog života. U Srbiji, pak, kako je to jednom davno već bio rekao Vojin Dimitrijević, „Srbi“ su se među sobom pomirili, a najveći broj žrtava je ostao s one druge strane državne granice. Zato su problemi u Srbiji, kada govorimo iz ugla „postgenocidnog“ društva, bitno drugačiji nego problemi u Bosni, i pre svega se tiču obaveze da se odgovori na posledice kolektivnog zločina. Nadalje govorim o Srbiji.

U rat za jugoslovensko nasleđe (teritorijalno i materijalno), Srbija je ušla posle višedecenijske pripreme. Priprema se sastojala, pored ostalog, i u formiranju posebnog kolektivnog identiteta žrtve. Ta samoviktimizacija istovremeno je označila susedne narode isključivo kao zle i lišene ljudskosti. Do danas, Srbija se nije odrekla ove viktimizacijske matrice. Ta matrica u oštrom je sukobu sa istinom o genocidu u Srebrenici. Promena kolektivnog identiteta u Srbiji stoga se čvrsto vezuje za prihvatanje istine o Srebrenici. To prihvatanje, međutim, nije stvar samo pravosuđa (domaćeg i međunarodnog); u bitnoj meri ono se tiče i rada u kulturi i obrazovanju.

1.

S pravom Dubravka Stojanović kaže da Srbija mora da se odrekne izmišljene, moralno superiorne pozicije žrtve, koju je sebi sama pripisala. Da bismo napustili tu poziciju, treba da prihvatimo istinu o onome što se dogodilo u Srebrenici, u julu 1995. Ako se zaista suočimo sa činjenicama o tom zlodelu, to bi neminovno moralo da vodi ka promeni identiteta zajednice. Više ne bi imalo smisla da o sebi, to jest o „Srbima“ govorimo isključivo kao o žrtvama. U svojoj knjizi o tranzicionoj pravdi, Ruti Teitel će reći da političke zajednice koje prolaze kroz takve procese suočavanja sa istinom, izlaze iz njih sa novim kolektivnim identitetom. A taj identitet neophodan je kao temelj za novo, drugačije društvo.

Teitel se međutim neće upustiti u detaljan opis izgradnje novog identiteta. Umesto toga, ona će kao ilustraciju za taj proces ponuditi jednu biblijsku priču i jednu Shakespeareovu dramu. To ne treba da nas čudi. Izgradnja identiteta je dugotrajan, komplikovan i uglavnom nepredvidljiv proces. Stiče se, međutim, utisak da oni koji o tome govore, misle da je to nešto poput odlaska kod automehaničara: promenite nekoliko delova, nešto bacite, a nešto dodate, i dobili ste novi identitet za novo društvo. Kad smo već kod popravki, jedan drugi istoričar i tumač tranzicija, Jon Elster1, ponudio je daleko prihvatljiviju metaforu: on je društvo koje bi da se promeni uporedio sa brodom koji se pokvario na otvorenom moru – taj brod se mora popraviti onime što se na njemu zateklo.

Drugim rečima, mogućnosti za popravku presudno zavise od zatečenog konkretnog konteksta. Za priču o suočavanju sa lošom prošlošću, od presudne su važnosti tri karakteristike ovdašnjeg konteksta. Živimo u društvu u kome činjenice nisu činjenice. Živimo u društvu u kome logika nije obavezujuća. Živimo u društvu u kome je moralno prosuđivanje praktično nemoguće jer se ne može zasnovati na činjenicama. Ako bismo sledili primere sličnih situacija date u književnim delima – reklo bi se da živimo u nekoj vrsti orvelovske totalitarne distopije: nedavna prošlost se oblikuje prema potrebama koje nameće sadašnjost i partikularni interesi osoba na vlasti, bez obzira na utvrđene činjenice.

I danas, dve decenije kasnije, u Srbiji se činjenica da je u Srebrenici učinjen genocid i da je ubijeno osam hiljada muškaraca, proglašava za laž. Državni vrh Srbije, predsednik vlade i predsednik republike, čitavo su leto 2015. uporno odbijali da prihvate da je zločin u Srebrenici bio genocid.

Da bi uopšte bila funkcionalna, svaka politička zajednica mora imati svoj „režim istine“, i unutar tog režima „mesta istine”. (Po Michelu Foucaultu istinu proizvode normirane procedure unutar političkih i ekonomskih aparata države /univerzitet, vojska, mediji/, i on to naziva režimima istine. Da se ne bismo upuštali u složene fukoovske razgovore o moći, pod režimom istine ovde možemo podrazumevati i ono što antropologinja Mary Douglas vidi kao skup premisa o tome šta je činjenica: bez tog skupa zajednica ne može funkcionisati.)2 Moraju, dakle, da postoje mesta na kojima se „overava“ istina. Recimo to ovako: kada sa tog mesta stigne nešto sa „pečatom“ utvrđene činjenice, onda mi kao članovi političke zajednice više nemamo dobrih razloga da u to sumnjamo. To je posebno važno za sve one činjenice u koje ne možemo neposredno da se uverimo, a bitne su za naše prosuđivanje i ponašanje.

Takva su mesta, recimo, sudovi. Da li neko danas u Srbiji veruje u odluke sudova? Takva su mesta i škole. Da li neko danas u Srbiji veruje da se u ovdašnjim školama uči istina? Takvo bi mesto morali da budu barem neki mediji. Da li neko danas u Srbiji veruje da iz medija može saznati istinu? Imamo problem na elementarnom nivou funkcionisanja političke zajednice. Tu više nije reč samo o istini o Srebrenici. „Režim istine“ u Srbiji je konačno korumpiran u devedesetima, i do danas se u vezi sa tim malo šta promenilo. Zato je ovde teško govoriti o Srebrenici. U Srbiji bi prvo morao da se obnovi „režim istine“, i neka posebna „mesta istine“ unutar tog režima, kako bismo verodostojno, na primer u školama, mogli da progovorimo o Srebrenici. S druge strane, prihvatanje istine o Srebrenici mogla bi biti ona bitna tačka preokreta za obnovu i jačanje „režima isitine“ u Srbiji.

2.

Država sa svojim „režimom“ i „mestima“ istine mora da stane iza istine u o zoločinu u Srebrenici. Ona mora uvesti tu istinu u škole. Ali, ovdašnja država (sa svim svojim aparatima, pa dakle i sa „mestima“ istine) bila je neposredno umešana u zločin i do danas taj zločin negira. Ova država nema volju, ali ni legitimitet da progovori o istini o Srebrenici. Kao da se vrtimo ukrug: hoćemo da promenimo državu koja odbija da se menja. Ali, predistorija ratova i zločina iz devedesetih nam pokazuje da je takva promena moguća.

Kolektivni zločini se ne događaju slučajno. Oni se pripremaju, ponekad i decenijama. U prvom poglavlju knjige „Dužnost da se odgovori”, Nenad Dimitrijević piše o tome kako se stvara pozicija sa koje je dopušteno učiniti zlodelo (reč je naravno o izmišljenoj, moralno superiornoj poziciji žrtve), i kako se kolektiv, buduća meta nasilja čini manje vrednim od „nas“ (najčešće tako što se kaže da je to „naš“ vekovni neprijatelj, koji nam sve vreme radi o glavi, i sad je konačno kucnuo čas da s njim izravnamo račune). Takva slika o sebi i o drugome stvara se pre svega u polju kulture. Najkasnije od početka ’70-ih na takvim „slikama“ se intenzivno radilo u Srbiji. Uzmimo, recimo, književnost: na listi knjiga nagrađenih prestižnim nagradama u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka uglavnom su dela koja „Srbe“ predstavljaju kao žrtve, a susedne narode kao njihove okrutne „dželate“. Dobar primer za to je knjiga Vojislava Lubarde „Vaznesenje“, nagrađena NIN-ovom nagradom 1990. za najbolji roman objavljen u 1989. Muslimani su u tom romanu dosledno prikazani kao moralno manje vredna ljudska bića.

Iz polja kulture takve se „slike“ prelivaju u druge sfere i institucionalizuju. Na osnovu njih se na kraju ruši postojeći i stvara novi ustavni poredak, koji, pored ostalog, ljude deli na građane prvog i drugog reda. Te slike u jednom trenutku ulazei u školske programe. Sve to zajedno stvara osnovu sa koje zločin više ne izgleda ni nezamislivo ni nedopustivo. Od tih „slika“ sastoje se obrasci koji legitimiziraju zločin. Jedan od najgnusnijih primera poricanja zločina, a da se ne negira samo delo (dakle, delo se priznaje, ali se poriče njegov zločinački karakter), dao je tekući predsednik republike, kada je 2015. mirno izjavio: šta god da uradi srpski vojnik, to ne može biti zločin.

To su stvari sa kojima se ovde nosimo i problemi koje treba da rešimo. Urađena je podrobna priprema za zločine i danas na delu imamo njene rezultate.

3.

Treba sada uvesti i jednu distinkciju. Do sad smo govorili o sadržaju obrazaca. Ali treba pažnju skrenuti i na postojeću, institucionalizovanu hijerarhiju. Kada pogledamo domaće ustanove, pa dakle i one u kulturi i prosveti, jasno vidimo hijerarhiju – odluke se donose na vrhu i strogim sistemom subordinacije šire se prema dnu. Imamo dakle sadržaj – „mi“ smo žrtve naših suseda, kojima stoga imamo pravo da vratimo „milo za drago“. Ali imamo i čvrstu hijerarhiju niz koju se taj sadržaj širi.

Ova distinkcija nam može pomoći da uočimo razliku između dva moguća tumačenja kolektivnih zločina. Za prvo je dobar primer dao Nenad Dimitrijević, u već pomenutoj knjizi. Dimitrijević se bavi, da to tako pojednostavljeno kažem, sadržajem. Ali imamo, recimo, i istorijski prikaz koji je dao Christopher Browning u knjizi „Obični ljudi“. Browning, dakle, govori o običnim ljudima koji su u Poljskoj za vreme 2. svetskog rata, u pozadini fronta, postali masovne ubice, a da zapravo nisu bili ideološki sledbenici nacizma. Struktura grupe, hijerarhija rezervnih bataljona u kojima su služili, bila je takva da su oni pristali da ubijaju jer nisu hteli da postanu otpadnici od grupe. Svoje tumačenje njihovog ponašanja, Browning je potkrepio uvidima Stanleyija Milgrama o spremnosti osoba da se pokore autoritetu. Zajedno sa Milgramom, Browning pažnju skreće na poštovanje autoriteta koje je posledica socijalizacije: to je ’duboko usađena’ težnja ka ponašanju kojim se želi udovoljiti naređenjima onih koji su hijerarhijski nadređeni. To ide tako daleko da se pristaje i na izvršenje dela koja su u očitoj suprotnosti sa univerzalnim moralnim normama.

Ljudi, na čija se svedočenja poziva Browning, učestvovali su u masovnim ubistvima Jevreja, a da pre toga uopšte nisu hteli da učestvuju u ratu niti da nose oružje, zbog čega su, uostalom, i bili mobilisani u rezervne bataljone. I bez ideološke pripreme, a zbog čvrste hijerarhije, oni su postali ubice. Ta hijerarhija je bila dovoljna da ih prisili na zločin.

Imamo tako dve vrste tumačenja. Jedna insistiraju na sadržaju, a druga na hijerarhiji. To u stvari znači da moramo voditi računa i o jednom i o drugom, i o sadržaju i o hijerarhiji, ako želimo da promenimo stvari. Kada je, četiri decenije posle Drugog svetskog rata, u Nemačkoj počelo da se govori o zločinima nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu kao odgovoru na staljinizam, Jürgen Habermas se uključio u tu raspravu oštrom kritikom „normalizacije“ nacističkih zlodela. Umesto normalizacije zločina, Nemačka, tvrdio je tada Habermas, mora da preispita „oblike života“ na kojima počiva politička zajednica i identifikuje one obrasce koji su doveli do strašnih zločina.3 Ti obrasci moraju se potisnuti i zameniti drugima, što bi s vremenom dovelo i do promene samog društva i njegovog kolektivnog identiteta.

Ako se sad vratimo u Srbiju, treba reći da mi imamo problem – i u kulturi i u obrazovanju – i na nivou sadržaja i na nivou strukture. U našim školskim programima i dalje se insistira na tome da su Srbi kroz istoriju uvek bili žrtve, najčešće svojih suseda – što onda implicitno opravdava teritorijalne pretenzije koje se i dalje gaje prema susednim državama. Ti programi oblikuju se na vrhu prosvetne piramide, odakle se šire nadole zahvaljujući strogoj subordinaciji. Ne samo što decu i roditelje niko ne pita šta oni misle da bi u školi trebalo da se uči, nego ni sami nastavnici nisu uključeni u oblikovanje nastavnih planova i sadržaja koje realizuju. To je struktura u kojoj se formiraju podanici, a ne autonomni građani.

4.

Među emancipatorskim oblicima obrazovanja posebno se izdvaja kritička pedagogija. Iako je kritička pedagogija osmišljena da pomogne obespravljenima i potlačenima, njen emancipatorski potencijal mogao bi delovati i u našem slučaju. Nas pritiska odgovornost političke zajednice čiji smo članovi za događaje iz devedesetih. Svakako bi bilo nečeg emancipatorskog u tome da tu odgovornost prihvatimo i u skladu sa njom se ponašamo. Kaže se da je strašno to što deca koja sa tim ratovima nemaju nikakve veze treba da preuzmu teret odgovornosti za njih. Ali, taj teret se sastoji u preuzimanju obaveze da država Srbija više ne sme predstavljati pretnju za svoje susede. Ne vidim šta je tako strašno u preuzimanju jedne takve obaveze.

Kritičku pedagodiju kao obrazovni metod vrednom, pored ostalog, čini i insistiranje na odgovornosti svih aktera koji učestvuju u obrazovanju. Kao takva, ona jača svest o odgovornosti za odluke koje sami donosimo. Povrh toga, kritička pedagogija podriva hijerarhijske odnose i ne stvara okruženje u kome socijalizacija vodi ka bespogovornom pokoravanju autoritetu. Nevolja je, međutim, baš u tome što kritička podagogija u oblikovanje obrazovnih sadržaja aktivno uključuje i đake i njihove roditelje.

Mi možemo da zamislimo kako se postojeća hijerarhija koristi za promenu sadržaja obrazovanja, te konkretno za uvođenje istine o Srebrenici u škole, ali tako ta struktura autoriteta ostaje netaknuta. Ako hoćemo da promenimo tu strukturu, onda moramo da uključimo đake i roditelje u oblikovanje sadržaja. Ali, u konkretnim okolnostima teško je zamislivo da đaci i roditelji požele ili bar daju pristanak da se u školama uči o Srebrenici. Ako se nametne razgovor o Srebrenici, čuva se struktura autoriteta i slabi osećanje odgovornosti. Ako se pak traži saglasnost, kako sada stoje stvari, ona će izostati.

5.

S obzirom na sve to, jedino što preostaje je da se radi jednako uporno i dosledno kao što su to radili i akteri u polju kulture koji su huškali na rat i pripremali osnovu za zločine. Ako su oni radili decenijama, onda mi ne možemo izaći na kraj sa posledicama njihovog rada preko noći. Nije tačno da ljudi u Srbiji ne znaju da se zločin dogodio. Oni to znaju, i nemaju problem s tim. Mi bismo, opet, da oni kažu: „Izvinite, žao nam je zbog zločina”. Oni to neće reći, jer su i dalje dominantni obrasci koji te zločine opravdavaju. Treba formirati drugačije obrasce i živeti u skladu sa njima. Hoćemo da stvorimo i stvaramo kulturu koja je u opoziciji prema oficijelnoj kulturi i „istini“ i zato se zalažemo za jedan drugačiji „režim istine“ za koji bi činjenice, a ne, recimo, teritorijalne pretenzije, bile obavezujuće. Pitanje je da li ćemo se u tome pokazati kao istrajniji od zagovornika „kulture laži“ – kako ju je još 1995. nazvala Dubravka Ugrešić – koja sada dominira. Treba to jasno reći: živimo u postgenocidnom društvu, u njegovoj prvoj fazi, kada se vode takozvani kulturni ratovi. Ta prva faza, kako vidimo, a kako nam to pokazuje i predistorija ratova iz devedesetih, može trajati decenijama.

P.S, Iz sirovog transkripta

Svjetlana Nedimović: Ja bih htjela napomenuti ovo da dođete djeci u školu pa kažete „hoćete li da pričate o Srebrenici?” Ono što ja učim u BiH jeste da ih ne pitate čak ni to. Pitate ih da pričaju o iskustvu koje imaju danas i u kakvom društvu žive. I to je ono što govorim: dolazite iz 2016. u 1995. Jer oni govore „ja imam svoje probleme”. Čak i oni koji su skloni da pričaju o tome kažu „ja sam suočen sa problemima da, ne znam, moja budućnost je budućnost njegovatelja u staračkom domu u Njemačkoj, iako bih ja, recimo, studirao književnost”. Dakle, morate poći od onoga što je njima relevantno. Ne možemo podrazumijevati da smo mi relevantni za njih. Mi smo irelevantni. Nismo im ponudili ništa. To je jedna stvar. Druga stvar, što se tiče trajanja procesa, ovo što ste spominjali, dakle ova svađa u Njemačkoj, istoričara i društvenih teoretičara: kada se izvlače ti argumenti, da je to odgovor na boljševičke zločine, u cijeloj toj raspravi, ni oni koji napadaju, ni oni koji brane, ne spominje genocid u Namibiji koji Njemačka radi 1905, i oni tek dve hiljade i neke šalju ministricu za ekonomski razvoj – dakle ne kleči Vili Brant tamo – šalju ministricu za ekonomski razvoj tamo da se izvinjava za ono što su radili. Isto kao što sad britanski premijer ide na Jamajku i kaže, „ne možemo mi pričati o problemu istorijskog nasljeđa kroz reparacije, mi moramo da pričamo o trgovinskim sporazumima”. Dvadeset godina je, oprostite mi, ali ništa. Ništa. Za mene, za vas… ništa; ako do 2000. čekate da se neko prisjeti 1905. kada je neko neke milione ljudi u Namibiji pobio… a da ne govorim o Belgiji u Kongu…

Dejan Ilić: To je otprilike ono što i ja mislim. Mnogo strpljenja, mnogo upornosti, svakodnevni rad… Čekati priliku u kojoj će istina o tome šta se dogodilo postati relevantna. A za to vreme osnažiti pojedince, ostaviti im prostor da slobodno misle, učiti đake, možda na nekim drugim primerima, da moralno prosuđuju. Jedan bosansko-hercegovački pisac, zove se Almir Alić, ide u škole i govori deci o zločinima, ali ne o ratnim zločinima u BiH, nego o zločinima opisanim u književnim delima. Zajedno sa njima analizira ta dela i zločine opisane u njima, i deca nepogrešivo znaju da prosude ko je dobar a ko loš, šta se sme i šta se ne sme. A onda, kad sve to prođu, onda se vrate događajima u BiH, i nastane pometnja.

Sa javnog časa u Beogradu, CZKD, 7. marta 2016: Škola znanja – Srebrenica mapiranje genocida i post-genocidno društvo, FAMA Metodologija i Galerija 11/07/95.

Peščanik.net, 13.03.2016.

FAMA Methodology: Javni čas o Srebrenici u Beogradu

TEMA – SREBRENICA


________________

  1. Jon Elster, Svođenje računa. Tranziciona pravda u istorijskoj perspektivi (Beograd: Beogradski krug, 2005).
  2. Meri Daglas, “Primer stila mišljenja”, s engleskog prevela Slavica Miletić, Reč 58/2000, str. 285–298.
  3. Vidi E. Piper (ur.). Forever in the Shadow of Hitler? Original Documents of the Historikerstreit, the controversy concerning the singularity of the Holocaust (New Jersey: Humanities Press, 1994).