Kada bi samo političari vodili računa o narodu, a ne samo o sopstvenim interesima, kako se vajka taj isti narod, ili kada bi se starali o javnom interesu, kako to kažu stručniji komentatori – rezultati bi, naravno, bili bolji. Zašto se ljudi na vlasti ne rukovode javnim interesom?
Jedan razlog je institucionalan. Pođimo – slično Knutu Vikselu, jednom od najuticajnijih ekonomista sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka ili njegovog sledbenika u tome Džejmsa Bjukenena, koji je umro početkom ove godine – od pretpostavke da je u javnom interesu ono oko čega se svi slažu, dakle što bi dobilo jednoglasnu podršku. Jedan primer za to je, nazovimo ga, savršeno tržište.
Recimo, ako dve osobe obave neku razmenu u uslovima kada je svako, posredno ili neposredno, imao mogućnost da ponudi bolje uslove prodaje ili kupovine, može se reći da je ta izolovana razmena obavljena kao da su se svi s tim jednoglasno saglasili. Drukčije se to može reći ovako: ako su cene date za sve učesnike u razmeni, svaka pojedinačna razmena ima prećutnu jednoglasnu saglasnost.
Prema tome, to što ja kupim na pijaci nije samo u mom i u interesu prodavca, već je u javnom interesu.
Ova dvojica ekonomista smatrala su da bi, u načelu, tako moglo da bude i u politici. Ako bi se sve odluke donosile jednoglasno ili, drukčije rečeno, ako bi zahtevale da se s njima svi saglase, to oko čega bi bila postignuta saglasnost bilo bi u javnom interesu. Kako je to neizvodljivo (taj način odlučivanja ima i druge nedostatke), isto bi se moglo postići ako bi se političke odluke dosledno decentralizovale, pa bi praktično bile iste kao i one u pijačnoj (ili berzanskoj) razmeni.
No, kada ljudi govore o javnom interesu, o interesu o kojem bi trebalo da se staraju vlasti, onda se misli na dobra do kojih se ne može doći na taj decentralizovani način, dakle na javna dobra koja se, bar operativno, obezbeđuju prinudom.
Ovo poslednje zato što pojedinačni interesi mogu da budu u suprotnosti sa javnim, čak i ako postoji jednoglasnost oko poželjnosti tog javnog interesa, zato što ne postoji način, institucija, da se ta jednoglasnost iskaže. Pa se, recimo, prinuda koristi da ljudi plaćaju porez, čak i u slučaju kada oni troše na nešto što svi smatraju korisnim.
Isto važi i za privrženost političara ili ljudi na vlasti javnom interesu. Da bi se za njega starali potrebno je da postoji neki mehanizam prinude kako bi činili ono što i oni smatraju da je u javnom interesu, ali bi se njima više isplatilo da čine nešto drugo.
To drugo se naziva ličnim ili parcijalnim interesom zato što oko toga nema sveopšte saglasnosti i, u stvari, postoji prilično jaka nesaglasnost usled činjenice da upravo postoji interes za javnim interesom koji je u suprotnosti sa tim pojedinačnim ili grupnim interesom.
Taj institucionalni problem je, dakle, u tome kojim sredstvima da se oni koji teže vlasti prinude da rade u javnom interesu? Zakoni i pravila su jedan način, a oni bi opet trebalo uporište da imaju u ustavu. U zemljama u kojima se javni interes ne poštuje, ustav i zakoni ne valjaju ili se ne poštuju. Da bi se izbeglo ovo drugo potreban je postupak pozivanja na odgovornost ljudi na vlasti.
To je ono što bi trebalo da obezbede izbori i demokratski sistem odlučivanja uopšte. Ukoliko se on ne ustali ili propadne, kao što je slučaj u ne malom broju zemalja ne samo na Balkanu nego i u drugim delovima Evrope, mogu se tražiti alternativna rešenja koja su jedna ili druga vrsta autoritarizma. No, autoritarni režimi ne raspolažu institucijama kojima bi vlasti mogle da se prinude da čine ono što je u javnom interesu. Pobuna na ulici je ono što preostaje, ali to je obično teže organizovati nego izbore, a i ishod je neizvesniji.
Tako da javnost, glasači, narod, ne mogu da očekuju da će se vlasti rukovoditi javnim interesom ako se sam narod za njih ne stara. Jer ako nisu na to primorane, vlasti se neće starati o javnom interesu.
Drugi razlog je nedostatak saglasnosti. Malo je stvari o kojima se donose političke odluke a da one nemaju različite posledice po pojedince ili grupe ljudi. Taj sveprisutni problem distribucije koristi i troškova političkih odluka jeste razlog što je veoma teško odrediti šta je to javni interes. Ono što se može učiniti jeste da se uspostave institucije koje pomažu da se nađe saglasnost između sukobljenih interesa.
Opet, one bi trebalo da su naklonjene jednoglasnim odlukama, a ako ne onda onima za koje se može obezbediti podrška većine. Prednost većinskog odlučivanja jeste što se može promeniti mišljenje, pa i odlučujuća koalicija, ako se promene okolnosti.
No, ako nema ni poštovanja zakona, ni efikasnog postupka kontrole vlasti, a ni ustanova u kojima se usaglašavaju interesi, nema razloga očekivati da će političari raditi u javnom interesu. Tamo gde te ustanove postoje, oni zbog lične koristi rade u javnom interesu.
Novi magazin, 04.03.2013.
Peščanik.net, 04.03.2013,
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
