Pod People Walk on Water art installation 2007 by Bits-n-Pieces from Panoramio

Pod People Walk on Water art installation 2007 by Bits-n-Pieces from Panoramio

Uzmimo preduzeće koje je u javnom vlasništvu, ali ima iste finansijske ciljeve koji određuju odgovornost onih koji njime upravljaju, to preduzeće će imati istu efikasnost (ili neefikasnost) kao i isto takvo preduzeće u privatnom vlasništvu.

Uzmimo, uz to, da će u slučaju poslovnog neuspeha to državno preduzeće proći kroz isti postupak, recimo stečaja, kao i privatno. U tom slučaju, sa stanovišta društvene korisnosti, struktura vlasništva je irelevantna. Pogotovo ukoliko se preduzeću prepusti da odlučuje o ulaganjima, što znači ukoliko se bilans toga preduzeća potpuno odvoji od državnog budžeta.

Pitanje je onda samo o tome koji je oportunitetni trošak države koja ulaže u komercijalne poslove? Država, naravno, to su poreski obveznici. A prosečni poreski obveznik (ili neto platiša poreza) će biti najčešće pripadnik srednje klase (mada, naravno, to zavisi od poreskog sistema i od strukture poreskih obveznika, no to ostavljam po strani). Pitanje je, dakle, da li je bolje da taj poreski obveznik uloži novac u neku komercijalnu aktivnost ili, recimo, u infrastrukturu ili obrazovanje ili, uostalom, u rizike koje pokrivaju različiti vidovi društvenog osiguranja? Kod ovog drugog vida ulaganja socijalne su koristi veće od privatnih, jer postoje eksterni efekti i elementi javnog dobra. Uzmimo da ne može i jedno i drugo, jer su sredstva ograničena, tada će biti u interesu poreskog obveznika da ne ulaže u komercijalne poslove, već u one koji se nazivaju javnim upravo zato što imaju te elemente javnosti. To još ne znači da znamo kako da rešimo probleme nedovoljnog interesa za ulaganjem u javna dobra i za plaćanjem za eksterne efekte. Što može da bude razlog da nema dovoljno javnih ulaganja i da su ona rđavo odabrana i ne donose željene rezultate. Ti su problemi stvarni, usled čega se koriste različiti metodi partnerstva javnog i privatnog interesa, koji opet svi imaju određene dodatne probleme, ali to su već druge teme. Generalno gledano, poreski obveznik, koji je uostalom i onaj koji kao glasač raspolaže legitimnom prinudom, ima interes da komercijalni poslovi budu u privatnom, a razvojni i socijalni u javnom vlasništvu.

Ovo je tako, što bi se reklo, u modelu, dok je stvarnost nešto drugo. Nisu retke greške da se to dvoje brka, pa se ukazuje na to kako privatni poslovi znaju da budu neefikasni, u tom smislu da privatno preduzeće bankrotira, dok je to ređe slučaj sa državnim preduzećem. Ovo, ukoliko je tačno, najčešće ukazuje na činjenicu da privatni sektor radi pod komercijalnim uslovima, gde preuzimanje rizika podrazumeva da će neki poslovi biti neuspešni, upravo u skladu s tim koliki se rizik preuzima, dok to nije slučaj sa državnim preduzećem, jer javni vlasnik ima i neke nekomercijalne interese, usled kojih koristi jedno ili drugo sredstvo privredne politike da obezbedi komercijalni uspeh svom preduzeću. To je razlog što se ponekad kaže da su privatna preduzeća efikasnija od državnih, što znači da su uspeh i neuspeh usklađeni sa rizikom koji se preuzima ulaganjima u određene poslove.

Naravno, ne u modelu nego u stvarnosti, privatni preduzetnici mogu da eksploatišu isti politički interes koji podstiče pomaganje državnih preduzeća kako bi obezbedili iste takve prednosti za sebe. Tako da mnogo zavisi od toga kako izgleda regulatorni sistem, a i kako se koriste mere privredne politike koje mogu da preferiraju jedne za račun drugih u skladu s tim koliko ko i kakav uticaj ima. Uobičajeni postupak je da se regulatorni sistem (takozvane strukturne reforme) rukovodi modelom razdvajanja javnog od privatnog i da mere privredne politike budu sa tim usklađene. U realnosti, međutim, to zavisi od strukture interesa i odnosa snaga.

Ponekad se izražava čuđenje da u zemljama koje imaju dugu istoriju neefikasnih država i u privrednom, a ne samo u užem smislu očuvanja bezbednosti i zaštite vladavine prava, svejedno ima uspeha ideologija o prednosti javnog nad privatnim, manje-više u svemu. To, međutim, nije, samo po sebi, rđav znak. Jer građani, poreski obveznici, javnost, svakako imaju interes da vide da država ulaže u oblasti u kojima je privatni interes slab ili nepostojeći, a i da radi na tome da ti javni poslovi budu obavljani valjano (ostavljam po strani šta to znači). Takođe, nije rđavo da javnost ne pokazuje spremnost da ne gleda na komercijalne poslove kao na one kojima bi trebalo dati pristup javnim sredstvima, drugim rečima budžetu. Ovo drugo je, međutim, često odsutno upravo zato što postoje posebni interesi da se javna sredstva koriste za privatne koristi, bilo da je reč o privatnicima koji traže subvencije ili druge pogodnosti ili zaposlenim u državnim preduzećima koji strahuju od privatizacije.

Ovu podelu na privatno i javno lakše je izvesti u modelu nego u stvarnosti, usled čega postoje svi ti oblici njihovog partnerstva, ali je ta podela u osnovi uglavnom svih valjanih načina regulisanja privredne aktivnosti i privrednih politika.

Novi magazin, 18.08.2014.

Peščanik.net, 18.08.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija