Je l neko video „škorpione“

 
Hteo sam da kažem nešto o paradi, vojnoj, a onda su nestali pištolji. Mislio sam da vojna parada zakazana za 16. oktobar[1] kao jedan potpuno neverovatan i neobjašnjiv čin zaslužuje posebnu pažnju, a onda se dogodilo nešto još besmislenije: ukradena su dva sanduka, kako kaže vest, sa po desetak komada oružja. Svaki komad teži oko kilogram i po. Sve zajedno, s beogradskog aerodroma, iz magacina u bescarinskoj zoni, odneto je trideset kilograma „škorpiona“. I to dok se grad u blizini aerodroma ubrzano sprema za paradu i maslinasto se zeleni od vojnih kamiona i borbenih vozila u pokretu te tenkova parkiranih ispod mosta. Podsetimo se, reč je o aerodromu koji je nedavno dobio potvrdu da tobože ispunjava uslove da sa njega mogu da polete avioni za Sjedinjene Države. Pored ostalog, to bi trebalo da znači da zadovoljava i bezbednosne standarde do kojih je američkim vlastima posebno stalo od kad su povele rat protiv terorizma. Iz toga zaključujemo da aerodrom mora biti premrežen kamerama, detektorima i raznim drugim sigurnosnim pomagalima, kao i da po njemu špartaju i nadgledaju ga pripadnici raznih bezbednosnih službi. Usred svega toga, neko je iz magacina u bescarinskoj zoni – kome se ne može pristupiti bez posebnog dopuštenja i provere – izneo dva sanduka od po petnaest kilograma.

Neko bi rekao da smo dobro prošli, pošto je u tom magacinu bilo oko 2.000 komada oružja, a odneto je samo dvadeset pištolja. Neko drugi stresao bi se od pomisli na dvadeset pištolja velike vatrene moći (sto metaka u minutu) koji se od sinoć nalaze u slobodnom, nekontrolisanom opticaju negde u Srbiji. Sve u svemu, svako bi o tome imao nešto da kaže, samo nadležni ćute, a po svemu su se morali odmah oglasiti. I pošto oni ćute nama ostaje da nagađamo, a ta nagađanja nisu nimalo prijatna pošto se i ona lako otimaju kontroli i idu s one strane razuma. Jer, razum kaže – nemoguće je ukrasti nešto iz magacina u bescarinskoj zoni, čak i ako je to nešto znatno sitnije od kabastih sanduka poprilične težine. Dakle, razum upućuje na zaključak da samo neko unutar sistema ili uz pomoć nekoga iz sistema može ući u taj magacin i nešto iz njega izneti. Ako se krene od te jedine razumne pretpostavke, sve što se povodom ukradenih pištolja može reći izmiče zdravom razumu i izaziva jezu. A ako bismo i pretpostavili da niko iz aerodromskog obezbeđenja i sa viših nivoa bezbednosti nije umešan u ovu krađu, to nas stavlja pred zaključak da imamo posla sa krajnje nesposobnim službama i vlastima koje nisu u stanju da na brisanom prostoru izvan grada obezbede jedan običan magacin pun oružja. A uskoro stiže ruski predsednik, ko će njega da čuva?

Ako je u nestanak pištolja umešan neko iz vlasti, tek to navodi na zastrašujuće spekulacije. Recimo, osoba iz aerodromskog obezbeđenja pušta kriminalce da mirno iznesu sanduke. Da se tako dogodilo, to bi opet potvrdilo da su službe porozne i ne garantuju red ni bezbednost. Mogući su i mnogo gori scenariji. Šta ako imamo rascep unutar vlasti pa se odmetnuti delovi pripremaju za obračun? (Nepodnošljive su u vezi sa tim asocijacije na „škorpione“.) Prebijanje brata predsednika vlade, ono što o tome jeste i nije rečeno, ono što se u vezi sa tim nepromišljeno sugeriše, izostanak efikasne istrage koja bi sve objasnila – sve to podgreva crne slutnje. Nažalost, postoji i drugi krak tih slutnji: možda je reč o nekoj vrsti morbidnog poklona koji je vlast učinila kriminalnim grupama koje su se pre desetak dana uzdržale od nasilja. Ako je predsednik vlade imao potrebu da im se zahvali, možda je neko hteo i da ih nagradi što su izašli u susret organima reda. Konačno, u nekom jeftinom trileru, krađa pištolja bi mogla biti epizoda u kojoj ljudi koji vode državu krišom naoružavaju sledbenike u sklopu priprema za vaninstitucionalnu borbu za ostanak na vlasti. Poslednje dve spekulacije mogu biti i deo jedne iste, izrazito loše priče.

Nerado ispisujem ove redove, delom i u nameri da navedem čitaoca da se zapita – šta priča ovaj čovek? Sve što je ovde napisao graniči se sa ludilom, mora da mu se mozak osušio od previše čitanja romana Johna le Carréa – hteo bih da pomisli čitalac. Pitam se, ipak, kako ostati pri zdravoj pameti u zemlji u kojoj policija prebija brata predsednika vlade, vojska bez razloga paradira pred predsednikom druge države, tenkovi se parkiraju ispod mosta, a „škorpione“ kradu iz dobro čuvanih magacina u istom danu kada Skupština Srbije usvaja Zakon o izvozu i uvozu naoružanja i vojne opreme sa ciljem da se uspostavi „kontrola nadzora“ u ovoj oblasti, „radi ostvarivanja i zaštite odbrambenih, bezbednosnih i spoljnopolitičkih interesa“.

 
Peščanik.net, 09.10.2014.

———–    

  1. Jedino što se dogodilo na taj dan, a ostavilo je traga na čitav region, tragična je pogibija izvanrednog dvadesetšestogodišnjeg makedonskog pevača Tošeta Proeskog. On je 16.10.2007. nastradao u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd-Zagreb, kod Nove Gradiške. Da se parada održava njemu u čast, imalo bi više smisla nego ovako.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).