Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Marina Abramović koja je svojevremeno utekla iz tamnice umetnosti, iz mrske socijalističke Jugoslavije, vratila se u kapitalističku Srbiju, a preporođena otadžbina primila ju je na velika vrata: na raspolaganju joj je čitav muzej i vascelo jedno godišnje doba.

Svetski poznatu umetnicu, koja je naše nesrećne gore list, pozvala je lično predsednica naše vlade, mora da mi je promaklo koga je Golda Meir, koristeći svoj šarm i moć, nagovorila da zemljacima u matici prikaže svoju umetnost, i koji je odmetnuti Britanac na poziv Margaret Tačer bio pozvan da se pokaže pred ostrvskom publikom; građanka Brnabić, ohrabrena možda i uspešnim vrbovanjem Biljane Srbljanović (da se profesorka FDU upiše u stvaralačku sekciju Vlade), okomila se na još slavnije ime, i gle, lepa reč, lep muzej, lepa zemlja u kojoj građani imaju sve što poželeti mogu – i umetnica je odobrila da se njeni radovi izlože u Muzeju savremene umetnosti.

Za ovaj praznik kulture Vlada je potrošila barem 78 miliona dinara, što će reći da je posegla i za novcem poteklim od onih koji do kraja svog veka neće doći u Beograd, ili neće doći na Izložbu, da, ali ovo je svetski priznato ime, i naši građani nemaju potrebe da lete u Njujork, ni da se voze do Firence ili Beča, nego ih predsednica Vlade časti dovodeći im najsavremeniju umetnost na noge.

Ne znam koliki deo državnog novca odlazi na transport umjetnina, koliko na mašineriju potrebnu da se svestrano postignuće gošće ispolji, ne znam ni je li potonja došla kod nas dobrotvorno, neprofitno, ili će i sama htela ne htela nešto zaraditi (mahom je ponavljala kliše o detinjstvu koje je upropastio kleti socijalizam), u bespuću interneta negde sam nabasao i na tristo hiljada evra potrebnih da se kupe aparati i alati bez kojih umetnosti M. A. nema, preslavna, kako bi mladež kazala, Srpkinja očito ne dovozi svu neophodnu skalameriju, kao što na primer Fil Kolins dovozi svoje ozvučenje, miksete, reflektore, ton majstore i ostalo. Ne znam da li tih tristo hiljada pripadaju još neprežaljenoj polovini već pomenute polovine milijarde evra, ili su to zasebni novci, ali se sa izdatkom, koliki god bio, niukoliko ne slažem, ne odobravam ga: u okv. sv. mogućnosti mu se, a to je ovde, baš protivim.

Ali se ja svemu protivim.

1. Da je umetnica rođena samo u Temišvaru, i da joj je prezime Abramesku, nipošto ne bi dobila ovo što joj je podastro Beograd, sve i da je, kao Rumunka, zaslužila planetarnu slavu: izvođačica je upala u mrežu naše vlastele koja svuda po kugli zemaljskoj vija slavne Srbe, mrtve ili žive, potrošeni su mudraci iz NASA-e, iz Tesle se izvuklo i recikliralo sve što se moglo, preuspešni (prigrlio sam, vidite, savremeni maternji jezik) matematičar Stojan, odlikovan laptopom, vraćen je u zemlju Postanja, plačite Arabljani, košarkaši, pak, nisu uzeli zlato i medalje nisu peške odnete na Kosovo, Đoković nije osvojio US open, daj Marinu!

2. Država nepokolebljivo veruje u reklamu, i neodustajno se opija veličinom, šampionstvom, sve to hoće da navede na svoju upropašćenu vodenicu i sve umetnike, naučnike i sportiste spremna je da upotrebi kao dokaz da joj stanovništvo živi u blagostanju. Za svoj zamysel ne pita šta košta, nju zapravo ništa i ne košta, ekipa koja je milijarde (naše) potrošila na ono što ona smatra mamcem za lakoverne turiste, da odasvud pohrle u Beograd gde će trošiti hiljadu evra dnevno, zašto bi škrtarila kad je u pitanju umetnost Srpkinje koja, eto, pristaje da dođe u Srbiju, a bila je u ovom stoleću pozivana i dosad nije došla. (Umetnicu je Crna Gora, koju takođe smatra svojom postojbinom, obasula ordenjem, ali zašto bi nam to smetalo, ako znamo da su Crnogorci mi!)

3. Zašto je sada poziv prihvaćen? Zato što je Muzej savremene umetnosti opet oživeo, ili zato što ga je u svečani ponovni opticaj pustila baš ova družina? Da li gošću, ili povratnicu, uopšte zanima zajednica kojoj predstavlja svoje životno delo, da li se raspitala kako živi prosečan posetilac njene izložbe i kako, pogotovo, žive milioni građana Srbije koji se neće ukazati u Muzeju, iako će izložba trajati do proleća?

4. Ako umetnici nije važno ko ju je pozvao, i kako se njezin domaćin ophodi prema podanicima, zašto bi mene zanimala puka njena umešnost i umetnost? Neću da me privuče, iako znam da je pred tim stvaralaštvom Njujork višekratno padao u nesvest! Po cenu da si uskratim nešto što bi me uzbudilo, prosvetlilo, nadahnulo i obogatilo, neću da idem na izložbu – ne mogu svoj iskreni protest ničim drugim da potkrepim.

5. Da. U nakani da se prikaže boljom no što jeste, država je i inače umela da troši novac stanovništva na honorare estradnih zvezda, pa ti velikani pevaju na trgovima, a sirotinja cupka u ritmu srpske bosanove i besplatno čeka novu godinu u kojoj će joj biti još gore nego u staroj, ali ovde nemamo čak ni taj slučaj! Nije Vlada potrošila sedamdeset osam miliona da namiri sve troškove izložbe, pa da onda besplatno otvori dveri ljubiteljima kulture, ne, za izložbu se prodaju karte koje koštaju šeststo dinara, a popust imaju neki staleži prema kojima je država tobože bolećiva (trudnice, penzioneri i sl.), radi se, znači, o dvostrukom finansiranju, koliko će ko biti na kraju dobar, ili razočaran, nećemo nikad ni znati; oprema vredna tristo hiljada evra ostaće Muzeju, ali mu kraj najbolje volje neće baš cela biti potrebna, pa će, čitam, višak biti razdeljen drugim kulturnim ustanovama koje takve drangulije baš jedva i čekaju, hvala, znači, i za te darove, i Brnabićevoj i Abramovićevoj.

Peščanik.net, 25.09.2019.