I dignuše tri prsta predsedniče Tadiću, s obema rukama pravednijem znak sveti napravi, da se ispuni kako je pisano po prorocima – “i otići će u Peking na Olimpijadu i dignuće tri prsta i svetskoj nepravdi neće biti života.”
Znate li priču o tome kako je jedan indijski simbol sreće i napretka pervertiran sledom nesrećnih istorijskih okolnosti u simbol najvećeg zla koje je humanističko čovečanstvo ikada videlo?
Ili, znate li podjednako potresnu priču o tome kako je jedan običan rimski pozdrav, simbol republikanske borbe za zakonom ustanovljen državni poredak i omeđenu vlast države nad pojedincem, danas u mnogoj Evropi postao razlogom za mnogo dana zatvora?
Ili znate li, pak, priču o tome kako su dve kratke strofe na muziku čuvenog Hajdna postale zakonom zabranjene, iako u njima nema explicite ničeg lošeg, „samo“ zato jer su je u jednom trenutku izvesni nitkovi učinili planetarnim muzičkim simbolom zla?
Svastika, podignuta desna ruka i stihovi Deutschland uber alles, danas su u nekim delovima civilizovanog sveta sasvim dovoljni da odete u poduži zatvor. To što vi verujete da je svastika ZAPRAVO samo indijski simbol sreće i da je nosite oko ruke kako biste umolili Sreću i uboli 7 pogodaka na BINGU, civilizovano društvo nimalo ne interesuje.
Ne interesuje ga ni to da li vi podignutom desnom rukom ZAPRAVO pokazujete vašu privrženost političkim idealima republikanskog Rima ili samo fascinaciju ikonografijom pozne antike.
I baš ga briga da li vi pevušeći Deutschland uber alles ZAPRAVO pokazujete naklonost ka izvedbi kompozicija u originalu.
Vrsta rasprave tipa – šta je autor hteo da kaže streljajući premijera Đinđića, masakrirajući Srebrenicu, marodirajući po Semberiji ili slikajući se u mantiji sa šmajserom na oklopnom vozilu, svojstvena je i danas prihvatljiva, čini se, samo u Srbiji.
Samo u Srbiji možete da, zarad pervertirane ideje o tome šta su pluralizam i demokratija, doživite da se raspravlja o tome da li je simbol pod kojim je nesumljivo i nedvojbeno stradalo na hiljade i hiljade i desetine hiljada ljudi samo jedan mali, malecni, ovolišni, te najbenigniji pozdravčić na svetu, kojim se ZAPRAVO slavi Iskupitelj.
Kada su na suđenje ubicama premijera njegovi dželati došli odeveni u majice sa vukom na prsima, niko nije pomislio da se radi o naivnim ljubiteljima šumske faune. Niko, izuzev Dragana Jočića i njemu ideološki podobnih.
Zahvaljujući našem „pluralizmu“ i „demokratiji“ „za koje smo se borili“, ti momci su zafigurirali kao „mladići fascinirani vukovima“. Vuk je divna, plemenita životinja. Snalažljiv, hrabar, spreman na svakakve podvige zarad svog čopora, tesko uhvatljiv. Zašto onda ne bi bilo dozvoljeno da se u zgradu Specijalnog suda ili pred porodicu Đinđić izađe sa majicom na kojoj je stilizovani vuk.
Zar bi naivnu sliku vuka trebalo odbaciti samo zbog tih “par kriminalaca” koji su je nosili – kako se izvoleo izraziti Vojvoda od Ostavljenog Ruha, Count D`Bannalisys Antonić dr Slobodan u svojoj kolumni u Politici, potpuno delirijumskog naziva: Srbija ili građanija.
Da se ja pojavim u toj majici na otvaranju Olimpijskih igara i da mene Džordž Buš pita: „Zasto Vi, Tibore, nosite tu majicu sa tim Vukom?“, da li bi bilo okej da mu kažem: “To je, Džordž, srpski vuk, stara srpska životinja koja srpski živi po srpskim šumama i gorama i koja je znak hrabrosti i snage. I ja se borim za to – hrabrost i snagu!” Naravno, Džordž bi odmah uzeo sebi i Lauri po jednu maju i naručio još 15 komada za Nacionalni savet za bezbednost.
Ili, slučaj Dr Darkwooda Dabića. Ima taj u svojoj poeziji jedan jedini brilijantan momenat, smešten u stihu koji glasi: “Lečio sam lezbejke od zablude njihove divne.”
Oduševljen ovim brilijantnim izletom u poetsko, recimo da ja obučem majicu sa likom Radovana Karadžica, u mojoj glavi poete sarajevskog i dramskog pisca, i odem na otvaranje OI.
Evo ga opet veoma zaintrigirani Džordž Buš sa njegovim pitanjem: “Kakva Vam je to majica, Tibore?“. “Pa to je Radovan Karadžić, Džordže!”, uzviknuo bih, začuđen nad niskim nivoom njegovog poznavanja tokova moderne književnosti. “To je naš srpski dramski pisac i poeta. A ja se borim za popularizaciju poezije i čitanja noseći pisca Radovana na prsima.”
Ili recimo da si tetoviram ružu na vratu. Naravno, opet ce doći Džordž da me smara svojim dosadnim pitanjima: „Čemu ta ruža na tvom vratu, Tibore?“ (prešli smo na per tu posle onolikih pitanja). A ja ću da mu otvoreno kažem: „To ja, Džordž, samo volim cveće.“
Ili da uradim svo troje? Da obučem crnu majicu koja će spreda imati vuka, a od pozadi Radovana, sa sve tetoviranom ružom na vratu. U Srbiji će se onda povesti javna debata na temu: Da li je Tibor Jona apologeta genocida i ratnih zločina ili je on ZAPRAVO jedan fini hortikulturista-darker, zaljubljen u modernu paljansku dramu i životinje iz familije Lupus.
Jedino u Srbiji čovek sa svastikom na desnom rukavu, sa visoko uzdignutom desnom rukom, koji maršira i pevuši Deutschland, Deutschland uber alles, može biti razmatran kao ZAPRAVO sanskritolog, ljubitelj antike i muzike Jozefa Hajdna, na putu do kioska sa LOTO tiketima.
To što bi svako drugi pomislio da se radi o nacisti, revizionisti i antisemiti, bio bi problem Tog Nekog i posledica toga što bi takav neko dolazio iz države sa lažnom i pervertiranom demokratijom – za razliku od naše, koja je iskonska.
Opustimo se. Živimo u društvu u kojem je sofistički brilijantnom Teorijom o jednakosti i jednakoj pogubnosti ekstremizama, Njene Ekselencije Sonje Licht, svako ko u tri prsta vidi problem, unapred izjednačen sa onim koji ga je dizao i pod njim ubijao. www.sve-je-to-nama-isto.rs
I jeste isto, kad malo bolje razmisliš: Arkanov ulazak u Bijeljinu, opsada Sarajeva, sravnjivanje Vukovara, genocid u Srebrenici, granatiranje Dubrovnika, “razmena imovine” Hrtkovčana, rat na Kosovu i otvaranje olimpijskih igara.
Pozdrav sa tri prsta je ono što bi Englezi opisali kao Something you can bring to everything, with everything.
Ima tu nekih minornih diferencijala, ali bože moj, pa napolju je +38c. Narod bi da uživa – pustite ga. A uživaće tako što će gledati svog predsednika koji će mu sa dva puta tri prsta pokazivati da ništa od onog zla koje se dogodilo i koje je bilo „izbrendirano“ sa takva ista visoko podignuta tri prsta, nije TOLIKO strašno da ga se treba (nedajbože) stideti.
Predsednik je, a to smo saznali od njega, samo bio patriota i hrišćanin. Sva je sreća što ne voli antički Rim. Mislim da su svi Hrtkovčani ili recimo ex subotička porodica Šetet, ukoliko su gledali predsednika Tadića na otvaranju OI, bili mnogo tužni što nisu ostali u Srbiji da i oni uživaju u tolikom patriotizmu i hrišćanstvu. Siguran sam i da su totalno zaboravili da su ih terali ljudi koji su mahali upravo tim naivnim pozdravom.
Predsednik Republike Srbije i njen ministar inostranih poslova mahali su visoko kompromitovanim simbolom, koji samo pod najjačim relativizatorskim narkoticima može postati nešto drugo od kontroverznog simbola kojim su se kitili ratni zločinaci, masovni silovatelji, mahniti generali, samoproklamovane polit-mesije komesari i poludeli popovi.
Pod istim onim narkoticima pod kojima svastika danas može biti smatrana simbolom sreće ili rimski pozdrav fascinacijom rimskom antikom.
Tadić omađijano diže ta tri prsta, pokazujući (za nekog samoogrnutog koprenom demokratičnosti i evropeizma) alarmantno odsustvo želje, volje i spremnosti da razume da je on predsednik i nekih ljudi koje taj znak plaši, jer su sa osobama koje tako dižu tri prsta imali nimalo prijatna iskustva u skorijoj prošlosti.
Hoće li sada takvim histeričnim mahanjem sa tri prsta jedan simbol zla biti pretvoren u nešto plemenito i opšte prihvaćeno? Može li se simbol toliko opterećen istorijom rasteretiti svog krvavog tereta do nivoa kada ćete moći da ga bez bojazni pokažete u Sarajevu ili Vukovaru i da svi kažu: „Ah, evo hrišćanina, da li misliš da je Srbin?“
Treba li trošiti energiju na takvo nešto? Da li bi, pak, možda nestalo potrebe za ovakvom patriotskom legitimizacijom, ako bi se u Srbiji prestalo sa prebrojavanjem krvnih zrnaca njenih građana, te prestalo sa utvrđivanjem pozvanosti da se o Problemu Ima Mišljenje na osnovu nacionalne i verske poćudnosti?
Ukoliko bi sistematskim radom na funkcionalnoj demokratizaciji i efektivnoj pluralizaciji društva bila uklonjena mogućnost da se ljudi ni krivi ni dužni razapinju po izdajničkim krstovima od strane rasno svesne inteligencije, nacionalno osveštenih novina i nacionalno ispravnih političara-mesija, da li bi možda nestalo i potrebe da se maše sa tri prsta, u želji da se predupredi ideja da neko možda i nije patriota?
Ovako je, po ko zna koji put, od strane državnih instanci i sponzorisana državnim novcem, ispisana još jedna stranica u Dnevniku Uvreda Svih Koji Nisu Kao Mi i sumirano solomonsko rešenje problema nezadovoljnih manjina po metodu: Ako vam se ne sviđa, znate gde je sok, znate gde su sendviči, znate gde je granica.
Bizarna trivija sa margina slučaja Tri prsta Kineska
U follow up-u ceremonije prizivanja Svetog Trojstva na tribinama Ptičijeg gnezda, dakle u sred komunističke Kine – naša je pseudoštampa otišla toliko daleko da je obmanula domaću javnost objavljivanjem fotomontaže Džordža Buša kako stoji sa podignuta tri prsta, što je u tim novinama interpretirano kao još jedna u nizu diplomatskih pobeda našeg mudrog državnog tima.
Slika pokazuje Džordža i Lauru Buš kako mašu svojim olimpijcima tokom mimohoda, a da pritom Džordž ima podignuta tri prsta (po metodu Tadić-Džeremik).
Moguće je da meni hronologija ne ide od ruke, ali ako je Tadić pokazao tri prsta tokom prolaska srbijanskog tima, a Buš se za mili pozdrav interesovao i usvojio ga na žurci koja je organizovana NAKON defilea, kako je moguće da Buš pozdravlja pozdravom za koji nije ni znao da postoji i za koji se raspitao tek kasnije?
Moguće je da je predsednik SAD hteo da se približi cool klincima sa Dorćola, pa da je skidao sve što su Tadić-Džeremik radili, š`o bi mladi rekli: kupio fore (u cilju da im se latinski podlo umili), ali i to je teško za poverovati, jer je Džordž, za početak, imao kravatu, dok Lolek i Bolek nisu.
Peščanik.net, 19.08.2008.
