Pre nešto manje od godinu dana Kabinet predsednika Republike reagovao je na namere jednog stranog državnika da poseti Srbiju i učestvuje u manifestacijama svoje etničke zajednice u povodu obeležavanja jednog datuma iz davnije prošlosti ove zajednice i to tako što mu je posetu jednostavno – zabranio.
Radilo se o mesecima unapred najavljenim namerama Lasla Šoljoma, predsednika Republike Mađarske, da kao privatno lice poseti Suboticu i Veliku Moravicu i tamo bude gost lokalnih zajednica etničkih Mađara na proslavama 15. marta – Dana revolucije iz 1848.
Uvek budni Kabinet pronašao je u Šoljomovoj poseti opasnost po raspravu o Statutu Vojvodine i obavestio Šoljomov kabinet da dolazak mađarskog predsednika nije poželjan. Rečeno – učinjeno, te Šoljoma ne beše.
Preko Politike, a iz usta Sonje Licht, ovih dana smo saznali da je doček, što ga se ratnoj zločinki Biljani Plavšić priredilo u sred Beograda, privatni potez izvesnog građanina neke daleke, umalo pa i egzotične zemlje, potez čiste ekstravagancije kakvog u plašt tajanstvene opskurnosti ogrnutog osobenjaka koji – jer mu se može – danas dočekuje ratne zločine, sutra igra partiju na Baliju, a prekosutra spasava kišne šume, i samo se slučajno zadesio u Srbiji. Kao ona auto-trka bogataša što je pre koju godinu prošla kroz Beograd – Gumball. Nema država Srbija ništa s tim!
Kada je tokom priprema za Univerzijadu Vlade Divac, u funkciji predsednika srpskog Olimpijskog komiteta, posetio Banjaluku, naš je ekstravagadni bonvivan, imenom Milorad Dodik, o toj prigodi izvoleo izjaviti kako jeste da je Univerzijada u Beogradu, ali se i on oseća kao domaćin. Ovde treba primetiti da se čovek oseća domaćinom u tuđoj kući tek kada mu domaćin da dovoljno naznaka da je u redu da se tako oseća.
Takve se naznake Dodiku daju svaki put kada ga se primi u državnu ložu na fudbalskom stadionu, ili najeksplicitnije kada ga se tokom posete ruskog predsednika postavi da sedi bliže gostu od premijera države kojoj je ruski predsednik došao u pohode.
Prema tome, to kad Dodik dođe baš u Beograd da dočeka svoju ideološku majku, pa mu se u tom dočeku pridruži Dodikovo (naoružano?) obezbeđenje koje blokira ulice i krene da razgrće stanovnike kako bi Dodik i Plavšićka mogli nesmetano da prolaze ulicama, nije nikakav „ad hoc“ događaj sa kojim nemamo veze na način na koji nam se lichtovski izuzetno predstavlja u Politici. A posebno, jer smo iz Šoljomovog slučaja videli da Kabinet Predsednika vrlo pažljivo nadgleda koji sve državnik iz stranih država i sa kakvom nakanom dolazi u Srbiju, te da Kabinet ume da proceni kakve bi sve političke implikacije neka od tih poseta mogla da ima po politički život u Republici.
Dodik se ovde ponaša „kao u svojoj kući“, što su mu omogućili isti oni državni organi koji ćutanjem relativizuju skandal dočeka Biljane Plavšić i koji odbijanjem da ga jasno i glasno osude prave od Dodikova dočeka paradržavni doček ratnog zločinca.
Tako smo došli do ove predivne situacije da živimo u zemlji u kojoj je moguće organizovati dočeke ratnim zločincima, ali ne i posetu predsednika države članice EU, iako se u oba slučaja tvrdi da su u pitanju privatne stvari i iako se za ratni zločin tvrdi da ga ne volimo, a za EU pak da je volimo.
I eto nama živih rezultata 3 prioriteta, 5 stubova, 8 potkrovlja i 11 oluka nase spoljne politike – u trenutku kada se svet trudi da nešto učini po pitanju političke nestabilnosti u Bosni i Hercegovini, mi omogućavamo jednom od izvora te političke nestabilnosti da dočekuje ženu koja je svojim delovanjem na etničkom čišćenju jedan od prauzroka svega zla bosanskog. Predivno.
Peščanik.net, 03.11.2009.
