U iščekivanju vesti da je socijalno odgovorna Vlada RS pokrenula vojsku i oba remontovana MIG-a i uputila ih ka Crnoj Gori u odgovoru na njihovo priznanje Kosova, a sve kako bi se još jednom nedvosmisleno dokazala opredeljenost ove vlade ka dijalogu i diplomatskim rešenjem pitanja Kosova, građane Srbije zabavlja Circus Maximus iz Ulice Kralja Milana sa njegovim artistima, opsenarima i klaunovima, toliko dobrim da ni u slobodno vreme ne umeju da prestanu sa šalama i kalamburima, pa idu unaokolo tvrdeći da su nam narodni poslanici, i to samo zato, zamislite, što ih se za takav posao plaća!

Najbolji je među njima bio izvesni poslanik Markićević, koji je u ime svoje interesne skupine zapretio nesigurnošću na zemlji i u vazduhu svim crnogorskim ministrima koji priznadoše Kosovo.

Sad okej, razumem kako Nova Srbija može da obeća takvo šta na zemlji, po šumama i gorama, ali nikako ne kapiram kako je to i vazduh postao dostupan ovoj političkoj organizaciji.

No, to je sasvim Markićevićev problem, mada ne i potpuno samoinicijativno indukovan u njegovoj kabadahijskoj glavici.

Dobar deo odgovornosti za sva trabunjanja protiv crnogorske Vlade, crnogorskih građana, studenata, radnika, seljaka i poštene inteligencije snosi i miroljubiva, diplomatska i pregovaračka Vlada RS, koja je dala uvertiru za ovaj poslednji lov na veštice. Nekad na veštičije Gorenje štednjake, danas pomama na Crnogorce, njihove studente i imovinu! Gde smo u međuvremenu bili? Nigde. Šta smo radili? Ništa. Naučili još manje.

I šta su tako zločesto uradili Crnogorci da ovako razbesne Socijalno Odgovornu Vladu?

Priznali Kosovo? Ne, neće biti! Pre njih je to uradilo 50 drugih zemalja. Kao što neće biti ni da nas ovo sad nešto kao posebno boli, jer su to uradili Crnogorci, naša braća i šta sve ne – jer se sa njima, da smo stvarno toliko bliski, prvo ne bismo nikada ni rastavljali i ne na onako ružan način, sa svim onim niskim udarcima, podmetanjima i huškanjima koji su svoj krešendo imali za Koštuničina vakta (seća li se neko još tog čoveka, meni umalo da zatreba Wikipedija da provalim ko je).

Ne, Crnogorci su uradili nešto mnogo gore!

Oni su odbili da igraju dodeljenu im ulogu u bizarnoj spoljnopoličkoj farsi koju su napisali i na narodnu polzu izrežirali Tadić, Jeremić i kompanija, a koja je završetak prvog čina, sa naizgled hepiendom, imala pre koji dan u Generalnoj skupštini UN.

Crnogorci su odbili da igraju ulogu koja im je dodeljena bez da ih je iko pitao žele li uopšte da učestvuju u podeli i da sa Jeremićem i drugarima bauljaju i miloševićevski zombiraju po bespućima spoljnopolitičke zbilje.

Niko, pa ni naša vrhuška, nije toliko lud da poveruje da će presuda bilo kakvog suda, makar on bio i u Hagu, promeniti stvari na terenu i vratiti Kosovo pod okrilje srpskog suverniteta, ponajpre jer su odluke tog suda neobavezujuće.

Najveće svetske sile imaju i onako „wested interest“ u celoj stvari, pa je malo verovatno da će one menjati svoje mišljenje zbog kakve god odluke suda u den Hagu. Neke od njih imaju i dugu istoriju smehotresnih napada pri objavljivanju odluka tog suda.

Na kraju, i taj sud je organ jednog potpuno devalviranog međunarodnog tela koje je zrelo za prekompoziciju i-ili ukidanje. No o tome drugom prilikom.

Ali ako ta odluka neće naterati kosovske Albance natrag u okrilje Srbije, ako neće promeniti mišljenje svetskih sila – čemu onda? Kosta Rike radi?

Dakle, igra se jedna velika kostimirana farsa za domaću javnost, sa međunarodnim glumcima, sa mnogo međunarodnih kulisa, komplikovanog scenarija i osrednje kostimografije. Nešto kao naševremska verzija snimanja „Bitke na Neretvi“.

Bitno je stvarati privid akcije, koja je korisna jer se još od oho-ho koristi da zamaže oči građanstvu kad god treba prikriti neki pravi problem ili nekompetentnost da se izađe na kraj sa kakvom situacijom utemeljenoj u zbilji – klasični opsenarski trik, dok mašete mahnito levom rukom u koju gleda sva publika, desnom vadite zeca i stavljate ga u šešir.

A ovaj komad i čedo živahne uobrazilje naših spoljnopolitičkih magova, izgleda da je zamišljen kao tročinka, sa prvim činom u kojem mi tražimo od Generalne skupštine UN da se izjasni, drugim u kojem se o tome izjašnjava Sud i treći čin, koji traje doveka, jer u njemu mašemo bezvrednim papirom pred faktički nezavisnom zemljom, koja ima ekonomski i vojno moćnije prijatelje od nas.

Priznajući Kosovo Crna Gora i Makedonija počinile su zločin time što su ozbiljno narušile scenarijo II čina serviran javnosti, u kojem je, nakon slavne pobede u Nju Jorku, sve u svetu trebalo da stane i da netremice gleda spram Haga isčekivajući odluku. Srušile su kulu od peska izgrađenu u GS UN.

Međutim, to što mi živimo fantazmu, nikako ne znači da ceo svet mora, niti da je, sve i da hoće da je živi, u stanju da najpre razume njenu postavku i pravila igre. To i jeste najveći greh Vlade Crne Gore. Što viče da je car go.

I zbog toga će Jeremić bez imalo blama uporno poručivati da se radi o „režimu u Podgorici“, Tadić da se radi o „nožu u leđa“, Markićević da „nebo nije sigurno“, Dačić da je „izdato čojstvo i junaštvo“… Čudi me da Dačić posle te bravure u Vestima B92 nije zapojasao jatagan, uzjahao đogata i odleteo na megdan Milu Đukanoviću. Zato su Crnogorci postali sluge zapada, istog onog Zapada za koji se, baj d vej, Jeremić i Tadić kunu da nam je saveznik, i pretvoreni u poslednju rđu i nesoj.

Jer nas pokazuju nesposobnima čak i da održavamo opsenu za sopstvene građane i jer pokazuju da nam je spoljna politika neprobojna kao mehur od sapunice.

No ovime je zaokružen još jedan proces koji je počeo u Miloševićevo vreme – proces otuđivanja Srbije od tradicionalnih saveznika! Za samo 20 godina, i dve administracije, da ne kažem režima, jer jedan od njih to nije u potpunosti, mada ide i tako etiketira druge, uspeli smo da se udaljimo od SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Francuske (bar neko dobro!) i uopšte nazovi „Antante“ i pozicionirali se tačno na sredini ničega, uspevši da od sebe odbacimo čak i Makedoniju i Crnu Goru, i to kao poslenji ziheraši iskaljujući svoj bes na njima – jer na drugima nismo smeli!

Nisu čak ni Tadić i društvance ludi. Shvataju i oni da američkog i evropskog kapitala, kao i zajmova i kredita MMF i SB, nema bez njihovih ambasadora prisutnih u zemlji Srbiji, da bez tih ambasadora nema novih radnih mesta i na kraju, da bez američkog i engleskog i ostalih ambasadora zapadnih zemalja i prisustva njihovog kapitala u zemlji ništa više ne stoji na putu dolasku vlasti u kojoj nisu oni.

Zato se ne proteruju ti ambasadori. A kako Crna Gora ne ulaže toliko u Srbiju, a koristi se nekim njenim resursima, kao što je to na primer i iz nepoznatih razloga visokoobrazovni sistem, tako je na njoj lako pokazivati zube.

Ovo je jedan od razloga koji dozvoljavaju Jeremiću da se ponaša kao direktor export-import preduzeća, pa da uvozi i izvozi, povlači i proteruje ambasadore po svetu, svodeći ih na ljudske kreditne depozite. Diplomatski trange frange – malo uzmeš, malo proteraš, malo vratiš – veselo, bitno da se obrće.

A naravno ne bi trebalo zaboraviti i najtužniji i najneprincipijelniji od svih – slučaj Makedonije.

Od svih zemalja na svetu, srbijanska vlada je morala imati razmevanja za makedonsko priznanje Kosova. Proterivanje makedonskog ambasadora pokazuje ili potpuno nerazumevanje političkog trenutka u Makedoniji ili opasnu količinu neznanja i nezainteresovanosti za ono što se dešava u ovoj zemlji. Razapeta između kabadahijskog maltretiranja od strane Grčke, koja ih kinji već 15 godina, direktno dovodeći u pitanje opstanak demokratskog poretka i sam opstanak zemlje, i poluratnog stanja na delu svoje teritorije udaljenom svega par kilometara od centra Skoplja, makedonski manevarski prostor po pitanju Kosova bio je sveden na nulu, i to ne željom Makedonaca.

Čemu onda ovo proterivanje makedonskog ambasadora ako je iole obraza i morala?

No, vratimo se Crnoj Gori i divnim optužbama da je Crna Gora radila na nagovor stranih sila, agentura, Vatikan čudo da nije još pomenut. Sudeći po tamošnjoj štampi, potez crnogorske vlade da prizna nezavisnost Kosova podržava do 15% građana te republike. Dosta naše štampe bavi se pitanjima zašto se Milo Đukanović upustio u ovaj projekat sa ovako slabom podrškom.

Odgovor, možda, leži u poslovnim aktivnostima brata Mila Đukanovića, Aca, pre nego li u italijanskom pravosuđu i usluzi za arhiviranu optužnicu. Naime, Aco Đukanović, njegov brat Milo i njihova sestra nalaze se u posedu većine akcija crnogorske Prve banke, finansijske institucije sa najbržim rastom od svih banaka u Evropi. Već je odavno javna tajna da iza skorašnje dokapitalizacije Prve banke stoji namera da se 40% akcija prodaju Royal Grupi u vlasništvu kraljevske kuće iz Abu Dabija.

Ulazak ove grupe koja u svom sastavu ima preko 40 raznoraznih kompanija u Prvu banku svi podgorički mediji dovode u vezu sa planom grupa iz Ujedinjenih Arapapskih Emirata da u razvoj Velike plaže u Ulcinju ulože neverovatnih 15 milijardi evra (vrednost 15 „Fijata“).

Ova, te investicija u Port of Montenegro, oko koje su se okupila čak i imena poput barona Rotšilda i Olega Deripaske, tj. projekat najluksuznije marine na Jadranu i uopšte na ovom delu Mediterana, većom i od one u Monte Karlu, koju će pratiti apartmansko naselje, golf tereni i slično, ozbiljno pozicioniraju Crnu Goru visoko na top listi budućih destinacija de luks turizma.

U takvoj situaciji sve što bi Milo trebalo da izdrži je sledeća godina, kada će ekonomska situacija i priliv stranih investicija doneti izvestan boljitak za dobar deo građana Crne Gore i time stabilizovati poziciju njegove vlade.

Zato mu i nije neophodno da se igra diplomatije sa Srbijom i proteruje recipročno Lutovca iz Podgorice kako bi po beogradskom metodu stvarao pseudo krizne situacije i dodatno komplikovao stvari. Zato, najverovatnije, i nije neophodno da se prekidaju razgovori o dvojnom državljanstvu i time dodatno komplikuju stvari. Zato je za crnogorsku vladu business as usuall.

Ja lično priželjkujem da vidim kakva će bedastoća od izgovora biti servirana kada se Anki Vojvodić, koja je dala prilično kvalitetnu lekciju iz diplomatije u svom oproštajnom govoru, omogući povratak. Kako li će to zvučati? Ili šta će se desiti kada Vatikan prizna Kosovo.

Do tada, Circus Maximus i suspension of disbelief kao nacionalna politička strategija!

 
Peščanik.net, 14.10.2008.

Leave a Reply