Po Rusiji je još u sovjetsko vreme kružio vic o „čukči“[1] koji je pao s drveta. A pao je on tako što je sekao granu na kojoj sedi. „Ne seci tu granu čoveče!“ – više puta zaredom ga je upozoravao prijatelj stojeći pod drvetom – „Pašćeš“! I kad je najzad pao, čukča će u čudu, očiju iskolačenih u svog prijatelja, zadivljeno reći: „Kako si znao? Ti mora da si čarobnjak“!
Prošle nedelje je s drveta pao još jedan „čukča“. Njegovo ime je Zin al Abidin ben Ali. Za neobaveštene, to vam je onaj što je poslednjih dvadeset tri godine bio najvoljeniji i apsolutno nezamenjivi nacionalni lider Tunisa. Priznajem, nisam upoznat s tamošnjim zvaničnim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, no nešto mi govori da je tog ben Alija, bez obzira na godišnje doba, tokom čitave godine, i tako iz godine u godinu, uvek podržavalo ne manje od sedamdest posto zahvalnog mu stanovništva.
Mi te cifre naravno ne znamo, kao što ne znamo ni to da li je tamošnji čurov[2] obrijao svoju bradu ili nije, do kog stepena idiotizma je stigao tamošnji nurgalijev[3] i da li je tamošnji ernst[4] strasni kolekcionar antikviteta ili nije. No to i nije tako važno. Važno je to da mi znamo da su oni svi zajedno, kako su znali i umeli, dugi niz godina učvršćivali stabilnost u (ne sumnjam) „pridižućem se s kolena“ Tunisu. I učvršćivali su oni tu „stabilnost“ u onom armiranom značenju te reči, metodama koje su tako drage svim nesmenjivim režimima.
Već mnogo godina u Tunisu nije bilo ni opozicije, ni javnog društvenog dijaloga, ni nesaglasnih koji bi da „šetaju“ ulicama. A siromaštva je bilo. Kada sam pre petnaest godina prvi i poslednji put svratio u Tunis, odmah iza ćoška hotela sam se sudario sa siromaštvom. Sećam se, bilo je to surovo afričko siromaštvo. Ne Eritreja naravno, ali je već golim okom bila vidljiva beda ljudi koji žive na samoj ivici opstanka. I mada je to bio tek sam početak slavnih godina političke stabilnosti, portreti lidera nacije – muževnog, pametnog, nezamenjivog – već tada su me urokljivo posmatrali iz svih ofisa i radnji, iz svakog skučenog kioska.
Pre par godina su u Kirgiziji, na fonu slične nemaštine, isto tako odasvud na mene virili portreti predsednika Bakijeva. Sada se Bakijev krije u „baćkostanu“[5] , a ben Ali je u gostima kod arapskih šeika, gde čeka da ga zapljusne neki povoljniji talas istorijskog procesa. Složnu rodbinu Bakijeva, tu uglednu familiju koja je svu imovinu Kirgizije drugarski među sobom podelila, danas pomoću pasa tragača traže po čitavoj Evropi, a voljenog rođaka tuniskog nacionalnog lidera, honorarno zaposlenog na radnom mestu uspešnog biznismena (i ne bio uspešan u godinama dok mu je teča bio na vlasti!), prosto su ubili. Biće da u Norveškoj on ne bi bio ni blizu toliko uspešan i da bi već prilikom prve promene vlasti, srećno zaglavio neku godinu zatvora.
Sve su to naravno sitnice, no – veoma važne sitnice. Posebno kada se dogura cara do duvara i kada se u blizini pojave neki koji bi želeli silom da uklone… pa, recimo tebe… Ili nekog od tvojih voljenih rođaka.
Uzgred da pitam. Ima li čega novoga među rođacima i bliskim drugovima domaćeg nacionalnog lidera? Je li sve u redu s njihovim biznisom?
No-no, prijatelji. Moj vam je savet da se pripazite, jer kako nam govori fizika, ugao ulaza je jednak uglu izlaza. I to vam je tako uvek i na svakom mestu. Naravno, postoje i neki delikatni političko-ekonomski detalji kao što je cena nafte, ili recimo nivo razvoja javnih komunikacija, koji kod realizacije ovog zakona mogu uticati na donekle različite rezultate. No nažalost, par suvišnih decenija takvog režima je za istoriju samo neznatan otklon koji se kreće u granicama dozvoljene greške.
Neumitna konstanta kojom se izražava sila gravitacije, dozvoljava mi da pretpostavim da će se i naš mesni čukča Vladimir Vladimirović, kad mu dođe vreme (nadam se da ćemo ga obojica doživeti), tragom svojih međunarodnih kolega takođe sunovratiti u pravcu centra Zemlje. A sunovratiće se on onog trenutka kada do kraja iseče granu na kojoj sedi… I sunovratiće se on vertikalno. Istina, ovo saznanje mi i ne pruža neku posebnu radost, jer na dan proslave tog praznika gravitacije, otići će dođavola on, no i svi mi zajedno s njim.
A u Tunisu, od radosti što je pao mrski autoritarni režim, tamošnji glavni islamski fundamentalista sve trčeći žuri da se što pre vrati na političku scenu, tako da će na ruševinama autoritarizma uskoro početi takav duhovni i nacionalni preporod, da ćemo se (bar prema onome što smo u sličnim slučajevima već videli) mi još dobro pomučiti brojeći nove leševe.
Ko se sprema da zameni naše „petrogradske“ kleptomane, takođe je manje više već vidno. Eno ih gde pripadnici Pokreta protiv nelegalne imigracije (Движение против нелегальной иммиграции – ДПНИ) širokim korakom već špartaju po Moskvi i njenoj okolini. Jela po receptima koje nam ovi momci predlažu za spas Rusije, ova je zemlja toliko puta probala, da su mnogi (nada umire poslednja!) već samo od pomisli na njih, u ustima osetili kiseli vonj svinjca. A za to vreme naš federalni čukča i grupa njegovih kolega prestupnika, ubijaju se od posla da negde među zatvorskim zidovima što dublje zakopaju Hodorkovskog, da do asfalta poravnaju svu opoziciju, da kastriraju televiziju…
I tako – drugovi i drugarice, Kartagina mora pasti!
Uzgred budi rečeno, ona i jeste u Tunisu.
Viktor Šenderovič, Ежедневный Журнал, 18.01.2011.
Preveo sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 21.01.2011.
- čukči – Čukče su mali narod koji naseljava Čukotski autonomni okrug na krajnjem severo-istoku Ruske Federacije. Oni su još iz sovjetskih vremena bili i ostali glavni junaci viceva iz žanra „Mujo i Haso“. ↑
- Čurov – Vladimir Evgenjevič Čurov (Влади́мир Евге́ньевич Чу́ров) od 27 marta 2007. se nalazi na mestu predsednika Cetralne izborne komisije RF. Već u maju iste godine, proslavio se svojom čuvenom izjavom da će obrijati svoju dugo godina brižno negovanu bradu ako se ustanovi da su (tada aktuelni) izbori u državnoj Dumi prošli nepošteno. ↑
- Nurgalijev – Rašid Gumarovič Nurgalij ↑
- Ernst – Konstantin Ljvovič Ernst (Константи́н Льво́вич Эрнст) od 6 septembra 1999. generalni direktor Prvog kanala ruske državne televizije (ОРТ Первый Канал –Общественное Российское ТВ). ↑
- „baćkostan“ – autor ima u vidu Belorusiju, a šaljivo ime „baćkostan“ izvedeno je od imena predsednika Lukašenka koga novinari iz milja često zovu Baćko. ↑