Osam godina je dug period. Kada se pročita ono šta se svih ovih godina izjavljivalo da će se postići i uporedi se sa onim što je postignuto, rezultat je porazan. Možda će najsvežiji primer biti indikativniji od podsećanja na sva neispunjena obećanja. Sve do pred koji dan se najavljivalo da će Srbija do kraja ove godine dobiti status kandidata za člana Evropske unije. Koliko je to bilo nerealno najbolje su znali ti koji su davali te izjave. Sada se isto govori za sledeću godinu. Zašto se to čini?
Da bi se skrenula pažnja sa činjenice da ni za osam godina nije napravljen ni prvi korak u odnosima sa Evropskom unijom. Važno je ovde ponoviti o kojem broju godina je reč: osam godina je veoma dug period. To je kao kada bi neko za sve to vreme popunjavao formular za upis, umesto da završi dva fakulteta ili da doktorira. Ovo poređenje još više odgovara kada se primeni na vizni režim. Ljudi koji bi da putuju i bukvalno popunjavaju formulare i skupljaju svakojaka dokumenta da bi eventualno mogli da pređu granicu. Ni za osam godina se to nije moglo da reši, ali će se, ponavljaju svi od predsednika države do ministara, postići sledeće godine.
Isto važi i za sva druga obećanja i za sve druge reforme. Važno je ne gubiti iz vida da su za sve vreme na vlasti isti ljudi. Uklonjen je Zoran Đinđić, koji se očigledno nije uklapao, ali su svi drugi tu, na vlasti, čas na jednom, čas na drugom mestu. Čak i kada je reč o opoziciji, nema mnogo ni novina niti promena. Budući da su i na vlasti i u opoziciji isti ljudi, zašto menjati retoriku? Vlast obećava bolji život takoreći sutra, a opozicija nepokolebljivo čuva nacionalne i državne interese, danas jedne, sutra druge.
Ovo je treća izgubljena decenija. Osamdesete godine prošloga veka je obeležila nesposobnost da se reformiše jedan potpuno nefunkcionalan sistem. Devedesete je godine obeležila opijenost silom i glorifikacija nasilja svake vrste. Osam poslednjih godina, a sva je prilika i čitava ova decenija, će ostati u sećanju po političkoj neodlučnosti. Sve tri decenije su izgubljene iz istog razloga: ljudi na vlasti, i oni koji su za nju konkurisali, imali su veoma jasnu ideju o svojim ličnim interesima i o tome kako da iskoriste jednu ili drugu vrstu sukoba, nezavisno od veličine javne štete, kako bi te ciljeve ostvarili.
Reč je, dakle, o politici privatnih koristi i javne štete. Ovde nema smisla nastaviti sa poređenjima ovih triju izgubljenih decenija, mada bi to bilo veoma zanimljivo. Važnije je, ipak, razmisliti o tome kako će izgledati sledeća decenija. Nju su u velikoj meri već odredile odluke donete u poslednjih osam godina. Mada su i te odluke donete kako bi se obezbedile trenutne privatne koristi, bilo političke ili finasnijske, ili i jedne i druge, jer one će bez bilo kakve sumnje imati dugoročnije političke posledice. Ovde možda ima smisla ukazati samo na najvažnije strateške odluke.
Prva jeste ona o odnosu prema ubistvu Zorana Đinđića. Politička se elita, što izričito što prećutno, zadovoljila time da je reč o ubistvu čiju političku motivaciju nije potrebno utvrditi. To je još jedna u nizu takvih odluka gde se čitava javnost, čitavo društvo, uvlače u neku vrstu saučesništva: od javnosti se traži da ne smatra potrebnim da se rasvetli jedan, po mnogo čemu uspešan, državni udar. To je isto kao što se traži da se ne uzima ozbiljno odluka Međunarodnog suda o genocidu u Srebrenici i uopšte sve što je do toga dovelo i što je bilo posledica toga čina. To, naravno, ima ogromne posledice po javni moral, ali je korisno jednom broju privatnih karijera.
Druga dalekosežna odluka je doneta ustavom iz 2006. Budući da je više nego poznato kako je izgledala procedura donošenja toga ustava, ko su njegovi autori, a i koje su mu najvažnije mane, ovde je dovoljno samo podsetiti na taj politički skandal. Ustav bi trebalo da je stub pravne države. Ovaj je za sada imao upravo suprotne posledice. A i u budućnosti će biti prepreka uspostavljanju i stabilizaciji vladavine prava. Šteta koju trpi društvo zbog toga što ne vlada pravo je ogromna, ali je korist od diskrecione vlasti ono što je pre svage na pameti političara.
Treća strateška odluka jeste da se nastavi sa politikom otvorenih teritorijalnih pitanja, koja ima dugu istoriju, ali čiji je savremeni autor Slobodan Milošević i oni u političkoj javnosti koji su ga na jedan ili drugi način podržavali. Ta je strategija korisna za one koji su na vlasti ili su njeni ideolozi, jer im omogućava da stalno doziraju vanrednost situacije u kojoj se nalazi Srbija i tako opravdaju jednu ili drugu vrstu mera protiv građanske i liberalne opozicije. Uz to, mogu da opravdaju svoje oslanjaje na snage bezbednosti, patriotske intelektualce i na nacionalne lidere u privredi. Rizici koji se time preuzimaju su, naravno, veoma veliki, ali je jasno da će štetu u najvećoj meri trpeti društvo, a ne pojedinci na vlasti.
Četvrta važna odluke jeste da se približavanje Evropskoj uniji uslovi rešavanjem statusa Kosova. Ovo je praktično odluka da se uspori proces pridruživanja. Jer je jasno da Srbija ne može postati član Evropske unije sve dok se ne sporazume sa kosovskim vlastima. Trenutno je politika, bar kako se javno predstavlja, da se obnove pregovori, koji bi, sugeriše se, na kraju krajeva doveli do podele Kosova. Ako bi se takvi pregovori poveli, Srbija ne bi mogla da napreduje ka Evropskoj uniji sve dok ne uveri predstavnike Kosova da je u obostranom interesu njegova podela. To neće voditi ničemu, osim daljem gubljenju vremena. Naravno, privatne koristi i karijere će se obezbediti, ali će zemlja nastaviti da čeka da besciljna politika dovede do nekakvog rezultata. Na kraju će se, ako prevlada razum, doći do sporazuma da obe zemlje zajedno uđu u Evropsku uniju, a to će značiti da će Srbija kasniti možda i čitavu deceniju više nego što već sada kasni, i to, da ponovim, ako razum prevlada.
Zašto je tako? Zašto su moralna korupcija, pravna nesigurnost, teritorijalna neodređenost i zatvorenost poželjni i prihvatljivi? Odgovor se verovatno nalazi u strukturnim karakteristikama srpske političke javnosti i srpskih političkih institucija. Ovde ima smisla samo ukazati na jednu specifičnost. Oni koji su preuzeli vlast pre osam godina su imali izuzetnu šansu da donesu istorijske odluke, recimo o već razmatranim strateškim izazovima. Sličnu šansu su imali uglavnom isti ljudi i pre dvadeset godina. To je čak relativno redak slučaj: da se istoj generaciji prilika pruži dva puta. Ova druga propuštena prilika koštaće, jasno je sada, čitavu deceniju, uz preuzete obaveze za možda i narednih deset godina.
Peščanik.net, 05.10.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
